Za početnike

Arcade

SNK NeoGeo/NeoGeo CD

Tokom osamdesetih godina japanski SNK je uživao sasvim solidan ugled među igračima, zahvaljujući svojim igrama za automata koje su kasnije po pravilu portovane na popularne kućne igračke sisteme tog vremena, pre svega NES. Ohrabrena svojom dobrom pozicijom na tržištu, kompanija predstavlja sopstvenu viziju modernog 16-bitnog sistema 1990. i naziva ga NeoGeo. U vreme svog pojavljivanja NeoGeo je važio za tehnički najnapredniju konzolu/automat za igranje, ali nikada nije uspeo da se nametne kao konkurent Sega Mega Drive-u  i SNES-u koji su mu svakako bili najozbiljniji rivali.

Sve četiri varijante NeoGeo konzole. NeoGeo AES (gore levo), evropski i američki NeoGeoCD (gore desno), NeoGeoCDZ (dole levo) i NeoGeoCD sa čitačem sa strane (dole desno)

Najveća specifičnost sistema, a i njegov glavni adut bila je činjenica da je on predstavljen kao klasični coin-up automat a svega par meseci i kao konzola, s tim što je obe verzije  pokretao potpuno isti hardver! To je konkretno značilo da će svaka igra objavljena na NeoGeo automatu posle samo par meseci stići i na kertridžu za konzolnu verziju sistema, sa potpuno istim audio/vizuelnim karakteristikama u odnosu na koje su kasniji portovi za SNES i SMD delovali znatno lošije zbog njihovih raznoraznih ograničenja. Čak ni verzije koje su rađeni za mnogo jače sisteme koji su se pojavili kasnije (kao što su 3DO, Saturn ili Playstation) nisi bile baš uvek na nivou automata, što samo potvrđuju činjenicu da je NeoGeo u to vreme bio ultimativna platforma za 2D igre. Potrebno je i malo objašnjenje oko njegovog, jer često dolazi do zabune: naime, NeoGeo je zajednički naziv za obe verzije platforme, ali je konzolna varijanta poznata kao AES (skraćeno od Advanced Entertainment System), dok se automat definiše kao MVS, što je skraćeno od Multiple Video System. To znači da se u automat može ugraditi više kertridža (od 2 do maksimalno 6) koji se lako menjaju pritiskom na specijalne tastere, što je bila fantastična pogodnost za vlasnike coin-up igraonica koji su štedeli i novac i prostor.

The King Of Fighters 96 Neo-Geo Collection - svojevrsna The King Of Fighters enciklopedija,
ujedno i jedini naslov ove vrste za NeoGeo i ekskluziva NeoGeoCD-a

Samurai Shodown RPG je još jedan biser objavljen samo za CD verziju sistema ali isključivo u varijanti
za japansko govorno tržište

Osnovni kvalitet ovog sistema je zapravo snaga grafičkog procesora koji je u stanju da prikazuje na desetine animiranih sprajtova istovremeno i čak 4096 od 65536 boja (16-tobitna paleta), što je bilo neuporedivo više od onoga što su mogli SNES (256), a naročito Sega Mega Drive (64). Zbog čega onda NeoGeo nije postao ni približno popularan kao ove dve konzole? Pre svega zbog cene: AES je u startu koštao neverovatnih 699,99$ a uz njega ste dobijali 2 kontrolera koji su kopije onih sa automata i jednu igru po svom izboru (NAM 1975 ili Baseball Stars). Čak ni agresivna reklama a ni spuštanje cene svega nekoliko meseci posle premijere u Severnoj Americi na 399$ nije mnogo promenilo stvari, jer su kertridži sa igrama koštali preko 200$, što je bila posledica njihovog veoma ograničenog tiraža i činjenice da je i sam medijum bio veoma skup, usled njegovog ogromnog kapaciteta. Npr. novija ostvarenja kao što je The King of Fighters 2003 i mnoga druga imaju veličinu od preko 700 megabita, što je nekoliko desetina puta više prostora od  kertridža za SNES i Sega Mega Drive, koji su zauzimali samo od 8 do 32 megabita (uz par izuzetaka). Takođe, pored SNK igre je izdavao mali broj drugih kompanija (Visco, Taito, Hudson,Atlus...) a njihova žanrovska ograničenost i kratkoća značajno su smanjili krug potencijalnih igrača, barem kada govorimo o kućnoj varijanti.

Evo šta dobijate kada potrošite 300$ na originalnu igru

(1) The King Of Fighters '98 u verziji za NeoGeoCD. Jedna od poslednjih sjajnih igara izbačenih za sistem.
(2) Uz NeoGeo CD isporučivan je standardni džojped, umesto skupljeg džojstika koji ide uz NeoGeo konzolu

U pokušaju da nešto promeni i približi svoj sistem mainstream populaciji, SNK je 9. septembra 1994. u Japanu predstavio NeoGeo CD koji je naravno koristio CD-ove kao medijum, što je značajno smanjilo cenu igara na sasvim razumnih 50$, koliko su koštali naslovi za konkurentske sisteme. Takođe, već na startu bile su dostupne čak 24 igre, a kada je predstavljen u SAD-u oktobra 1995. broj se povećao na 50. Međutim, i NeoGeo CD je bio preskup – za 599,99$ dobijali ste konzolu, jedan kontroler (ovoga puta klasičan džojped, kako bi se smanjila cena) i jednu igru. Takođe, ubacivanje diskova sa strane u konzolu nije bilo popularno ni praktično rešenje, ali je i pored svega, sistem doživeo početni uspeh u matičnoj zemlji pa je kontigent od 25 hiljada konzola prodat već prvog dana, možda i najviše zahvaljujući činjenici da ste na njemu svega par meseci posle objavljivanja na automatu mogli da igrate tada velike hitove kao što su bili Samurai Shodown 2 ili revolucionarni The King Of Fighters '94, praktično bez ikakvih gubitaka u odnosu na originalnu verziju. Ohrabreni startnim uspehom, čelnici kompanije odlučili su da počnu sa prodajom i na ostalim tržištima, ali rezultati su bili slabi. I pored redizajna konzole na kojoj su se diskovi konačno ubacivali odgore i obaranja cene za čak 200$, niko nije želeo da je kupi kada je za konkurenciju imao jeftiniji, snažniji i softverom daleko bogatiji Playstation, pa čak i Saturn koji su se pojavili u međuvremenu. Kao da sve to nije bilo dovoljno, NeoGeo CD je počeo uskoro da pokazuje jednu svoju veliku manu: za čitanje diskova bio je korišćen jednobrzinac, što je za posledicu imalo neverovatno duga učitavanja kod iole novijih igara (pogledajte posebno izdvojen tekst o tome) i redovno prekidanje muzike u pauzi između rundi (naravno, govorimo o borilačkim igrama). Doduše, kasnije je izbačen model sa više keš memorije (ali i dalje sa 1X brzinom čitanja) nazvan CDZ koji je skratio učitavanja za 50%, ali je ova verzija konzole bila dostupna samo u Japanu i to u veoma ograničenom tiražu. Međutim, i on je doneo novi problem koji nikada nije rešen, a to je pregrejavanje mašine koje je dovodilo do krahiranja igara već nakon pola sata, a nekada i do fizičkog uništavanja diska. Za CD varijantu urađen je sasvim solidan broj naslova (ukupno 97) od kojih su neki bili ekskluzivni kao npr. The King of Fighters Collection koji sadrži informacije o borcima iz ovog serijala ili veoma kvalitetni Samurai Shodown RPG koji je nažalost objavljen samo u Japanu. Bez obzira na evidentan trud SNK da se približi prosečnom igraču, ni NeoGeo CD se nikada nije prodavao kako se to od njega očekivalo, posebno u Evropi i Severnoj Americi gde je osim za hardcore fanove bio potpuno anoniman. Shvativši koliko je popularnost sistema mala (ali i usled nagomilanih finansijskih problema), posle izlaska The King of Fightersa '99 krajem 1999. godine, SNK potpuno napušta ovu platformu.

Vozačkih arkada kao što je Neo Drift Out bilo je izuzetno malo

Kada je reč o igrama rađenim i za NeoGeo i NeoGeo CD, među njima postoji i nekoliko razlika u korist i jednog i drugog sistema. Ostvarenja na kertridžima važe za tehnički superiornije, ali ne u pogledu boja ili detaljnosti grafike, već zbog toga što noviji naslovi na NeoGeoCD-u po pravilu imaju nešto slabiju animaciju. To je bila posledica toga što je CD varijanta sistema imala samo 56 megabita (7 megabajta) interne memorije. Naravno, najveća prednost kertridža je nepostojanje učitavanja koje je strahovito veliko kod novijih NeoGeo CD igara kao što je recimo The Last Blade 2 ali i mnogih drugih. Opet, pored toga što su naslovi za NeoGeo CD mnogo jeftiniji, oni poseduju i kvalitetniji zvuk i po pravilu rearanžirane kompozicije iz originalne igre koje zvuče fantastično. Takođe, deo naslova ima ekstra sadržaj kao što su dodatni modovi ili galerije slika po kojima je poznat The Last Blade serijal.

The King Of Fighters '97. Ceo serijal je ono po čemu većina igrača i prepoznaje NeoGeo

Ipak, NeoGeo je opstao duže od decenije zbog popularnosti igara na MVS-u (koje su pored već navedenih prednosti bile i 2 puta jeftinije od konkurentskih) i armije vernih igrača, što ga je učinilo i najdugovečnijom konzolom u istoriji. Interesantno je saznanje da je razvojnim timovima trebala gotovo decenija da uvide sve potencijale hardvera, pa su tako razlike između prvih igara poput Fatal Fury-ja i najnovijeg The King of Fightersa zaista drastično velike. Ostvarenja koja su obeležila ovu konzolu su Metal Slug, Fatal Fury The King Of Fighters, Samurai Shodown, Shock Troopers serijali i mnogi drugi. Što se tiče dodataka, nije ih bilo mnogo. Tu spada memorijska kartica a bio je planiran i modem od kog se odustalo zbog slabog interesovanja. Veliki broj NeoGeo igara prerađen je za NES, SNES, Mega Drive, Saturn, Playstation,  DreamCast, PlayStation 2, Xbox ali i neke druge manje poznate platforme kao što je 3DO (Samurai Shodown, koji mnogi smatraju i najboljom igrom za ovaj sistem), Sega Mega CD ili TurboGrafx CD/PC Engine.

Garou: Mark Of The Wolves važi za grafički najatraktivniju NeoGeo igru

Tokom 2003. godine kompanija SNK Playmore koja je sada vlasnik SNK, najavila je lagano gašenje sistema i prelazak na novi Atomiswave hardver, a poslednja objavljena igra bio je Samurai Shodown V Special Edition koji se pojavio sredinom 2004. godine. Bio je to sjajan način da se okonča jedna i započne druga era. A NeoGeo nikada neće biti zaboravljen - kolekcionari među kojima su sve verzije sistema na velikoj ceni, ljubitelji fantastičnih 2D igara i automata uopšte, kao i strastveni igrači, sigurno će mu se uvek iznova vraćati.

Još par serijala koji su proslavili NeoGeo Last Blade, Metal Slug, Fatal Fury i Shock Troopers