Za početnike

Console

Sega Mega Drive 2  (Genesis)

Svega dve godine nakon predstavljanja Master Systema, Sega pušta u prodaju svoju novu viziju moderne konzole, što praktično nikoga nije začudilo. Naime, neosporno je da je Sega Master System postigao veliku popularnost u Evropi i delovima Južne Amerike (u Brazilu posebno) gde je bio čak i znatno prodavaniji od NES-a, ali na tržištu Severne Amerike, a posebno matičnog Japana nikada nije uspeo da se probije, jer je tamo Nintendova konzola bila neprikosnovena. Sve je to bilo premalo za Segine ambicije jer je ova kompanija već u to vreme stekla izuzetnu reputaciju među igračima zahvaljući velikom broju kvalitetnih akcionih igara za automate. Za to je najviše bio zaslužan System 16 koji je bio izuzetno popularan, nudivši kvalitet grafike i zvuka koji dugo niko nije mogao da dostigne. A trošiti reči na legendarne hitove kao što su Outrun, Hang-On, Super Hang-On, Shinobi...zaista nije potrebno. Zbog toga, odlučeno je da se napravi konzola zasnovana upravo na ovoj tehnologiji kao i još nekoliko automata koji će koristiti sličan hardver, a sve radi što lakšeg međusobnog portovanja igara. Nakon određivanja tehničkih specifikacija, ostalo je još samo da se reši pitanje imena sistema. Segini rukovodioci su se odlučili za "Mega Drive" gde "Mega" označava termin kojim je Sega i ranije nazivala sve igre koje su bile tehnički kvalitetnije od drugih a »Drive« je reč koja simbolizuje brzinu i moć. Nažalost, Sega Of America nije mogla da koristi to isto ime koje je već bilo trademark jedne druge kompanije pa se odlučila za termin "Genesis" koje ima značenje "na početku". Pod ovim se podrazumevalo da Sega započinje eru next-generation konzola.

Sega Mega Drive 2 je najpoznatija, tj. najprodavanija verzija konzole za koju i nas vezuju najlepša sećanja

I tako, 29.oktobra 1988. u Japanu Sega predstavlja svoj Mega Drive uz koji su bile ponuđene 4 igre - Super Thunderblade, Alex Kidd And The Enchanted Castle, Altered Beast i Space Harrier 2. Taktika se ovaj put promenila tako da Sega više nije čekala potez svog velikog rivala Nintenda ili bilo kog drugog konkurenta, već je odlučila da prva pridobije igrače na svoju stranu. Međutim, početak nije bio slavan. Iako je konzola bila tehnički daleko superiornija i od NES-a i od PC Engine-a, prodaja u matičnoj zemlji je bila veoma slaba. 14 avgusta 1989. konzola je konačno predstavljena i u Severnoj Americi gde je u početku prodavana za 190$. Za razliku od Japana, ovde je postignut ogroman uspeh. Američki igrači znali su mnogo više da cene očiglednu tehničku superiornost sistema i sjajnu ponudu akcionih i sportskih igara. Na kraju, 30. novembra 1990. konzola je bila predstavljena u Evropi i to kao nova, poboljšana verzija originalnog sistema, pod imenom Sega Mega Drive 2. S obzirom da je ovo i najpoznatiji i najpopularniji naziv konzole kod nas ali i šire, njega ćemo koristiti u daljem tekstu, kao što ga koristimo i na čitavom sajtu.

Prva varijanta Sega Genesisa, identična originalnom japanskom Mega Drive-u
 

Prve godine su za SMD2 bile veoma teške, jer je 8-bitni NES bio na vrhuncu slave, a Sega je pokušavala da povrati poverenje igrača u sopstvene proizvode. Ovoga puta su sklopljeni ugovori sa velikim brojem najpoznatijih softverskih kompanija kojim su se one obavezale da izrađuju igre za SMD2, kako bi se izbegao problem sa ponudom naslova koji je uništio Master System. I polako, stvari su krenule na bolje. Agresivna reklama i pre svega kvalitetan izbor igara definitivno su napravili mesta za Sega Mega Drive 2 u Severnoj i Južnoj Americi ali i u Evropi, gde će konzola vladati bez prave konkurencije više od pola decenije. U matičnom Japanu stvari su stojale drugačije. Sega nije pravila konzolu prilagođenu za RPG igre kao što je to učinio Nintendo, ali mlak prijem na ovom tržištu nimalo nije mogao da poljulja svetsku popularnost koju je konzola postigla. Predstavljanje Sonica, zvanične maskote kompanije i objavljivanje nekoliko igara sa njim u glavnoj ulozi (od kojih je Sonic 2 postigao najveći uspeh) doneli su dodatnu popularnost Segi, a naslovi u kojima je plavi jež imao glavnu ulogu su se objavljivali u milionskim tiražima. Upravo zahvaljujući njemu, Sega Mega Drive 2 je od starta bio potpuno ravnopravan rival Super Nintendo-u koji se u međuvremenu pojavio. Svaka od ovih konzola je imala svoju jaku stranu - SNES sjajnu ponudu RPG igara, a SMD2 sportskih i akcionih ostvarenja. Pojavom neverovatno popularnog Mortal Kombata Sega je dobila još više pristalica, jer njena verzija igre nije bila cenzurisana, za razliku od one na SNES-u kojoj nije pomogla ni činjenica da je izgledala znatno bolje. Kada je Nintendo shvatio koliko je pogrešio, bilo je već prilično kasno. Naknadno objavljivanje nasilne varijante igre nije mnogo toga promenilo, tako da je zabeleženo da je na SMD2 Mortal Kombat ostvario 4 puta veću prodaju. Ono što je već tada definitivno bilo jasno jeste da SNES ne može da se nametne kao što je to učinio NES. I u narednim godinama Sega Mega Drive 2 se držao odlično, a do pada njegove popularnosti dolazi tek kada je Sega napustila ovu platformu 1996. i posvetila se Saturnu. Podrška ostalih proizvođača ipak nije jenjavala, tako da su se igre za ovu konzolu pravile sve do kraja 1998. godine.

Sonic 2, Castlevania New Generation, Landstalker, Boogerman, Sonic 3D Blast, Dragon Ball Z, Comix Zone

Što se tiče hardvera, Sega Mega Drive 2 je bio mnogo moćniji od tada aktuelnog NEC-ovog PC Engine-a i NES-a ali je logično, zaostajao za čitave dve godine mlađim SNES-om. Ograničenja u odnosu na njega ogledaju se pre svega u mogućnosti prikazivanja samo do 64 boje na ekranu (SNES je mogao 256) i mnogo lošijem zvuku. Stvar je još više došla do izražaja kada je Nintendo počeo da ugrađuje specijalne grafičke čipove u kertridže sa pojedinim igrama (recimo Donkey Kong serijal) koji su omogućavali neverovatno kvalitetnu grafiku. Ipak, nekim čudom mnoge igre paralelno rađene za obe konzole bolje izgledaju na SMD2, pre svega EA Sportsovi serijali, a ne treba zaboraviti i postojanje tehničkih remek dela kakav je Vectorman, jedna od grafički najimpresivnijih 16-tobitnih igara.

Velika prednost Sege bio je džojped i to pre svega verzija sa 6 tastera koja je dolazila uz drugu verziju konzole. Za razliku od SNES-a on je bio savršeno pogodan za igre svih žanrova i do dan danas važi za jedan od najbolje dizajniranih igračkih kontrolera.

Sega Genesis 3, poslednja evolucija konzole objavljena tokom 1998. u Severnoj Americi

Teško je zapravo reći ko je pobedio u 16-tobitnom ratu, Sega ili Nintendo. U Japanu, Sega Mega Drive 2 nije imao šta da traži ali je zato u Evropi prosto pregazio SNES dok je u SAD-u tržište je bilo podeljeno na dva ravnopravna dela. Konačni podaci o prodaji variraju i govore u korist obe konzole, ali je po našem mišljenju Sega ta koja je trijumfovala. Razlog je jednostavan - Sega Master System nije uspevao da pokrije ni 10% tržišta a SMD2 je sigurno došao barem do cifre od 50%, što složićete se, predstavlja ogroman napredak. Nintendo je izgubio monopol, poverenje velikog dela igrača i proizvođača igara (za SNES je izdato manje igara!) konačno shvativši da više nije nedodirljiv. Upravo zbog toga značaj Sega Mega Drive 2 je veći. To je zaista jedna od najboljih igračkih platformi u istoriji i proizvod na koji će Sega uvek biti sa razlogom ponosna.

Sega Mega CD
Iako je tehnički reč samo o nadogradnji Sega Mega Drive 2 sistema, može se reći da je Sega Mega CD posebna konzola, razvijana u tajnosti da bi bila konkurent PC Engine CD-u (ili TurboGrafx-16 CD-u ako više volite) koji mu, ispostavilo se na kraju, nije bio dostojan rival. Prva verzija konzole pojavila se u Japanu 1991. i u startu su za nju objavljene sledeće igre: Earnest Evans, Woodstock Funky Horror Rock Band, Detonator Organ kao i par drugih. Od početka sistem je postao hit u matičnoj zemlji zbog obilja kvalitetnih RPG-ova (čiji je nedostatak bio osnovni razlog tragično loše prodaje Sega Mega Drive 2 sistema na ovom tržištu) ali i samih prednosti CD-a kao medijuma koji omogućava prave animacije i CD zvuk, što je početkom devedesetih zaista bio razlog za oduševljenje. Sledeće godine konzola se pojavila i u Severnoj Americi gde se prodavala za 299$ pod imenom Sega CD. Ukupno 7 igara bilo je ponuđeno na startu i to Cobra Command, Night Trap, Black Hole Assault, Sewer Shark, Chuck Rock, INXS Make Your Own Music Video i Marky Mark Make Your Own Music Video. Softverska podrška je opet bila veoma dobra tako da su najveća imena poput Electronic Artsa, Sonyja, Konamija i drugih radile igre za ovu platformu. Sam potencijal sistema uslovio je njegovu fantastičnu prodaju u startu, tako da je prvih 50,000 prodato za svega 3 nedelje.

Evropski Mega Drive 2 i Mega CD 2

Blago redizajnirani model kršten kao Sega CD 1.5 počeo je da se prodaje iste godine kao zamena za originalni model konzole, a jedina bitna izmena bila je što je Sony proizvodio CD drajv. 1994. Sega objavljuje novi, manji model Sega Mega CD II (u isto vreme kada i Sega Mega Drive 2) za koji CD drive ovaj put proizvodi JVC, jer se Sony u potpunosti posvetio Playstationu koji se pojavio krajem te godine. Već na leto pojavljuje se i CDX (sa cenom od 399$) koji integriše Sega Mega Drive 2 i Sega Mega CD u jednu celinu i ima veličinu prenosivog CD playera. Bez obzira što je ovaj model bio izuzetno malih dimenzija i lako prenosiv, i dalje je zahtevao televizor ili monitor da bi ste mogli da igrate igre na njemu. Sa druge strane, CDX je imao jednu fantastičnu osobinu, a to je da služi i kao prenosivi CD player na obične baterije. Nažalost, CDX je posedovao i određene nekompatibilnosti sa pojedinim hardverskim dodacima za Sega Mega CD i Sega Mega Drive 2, a nekoliko Sega Mega CD igara nije uopšte radilo npr. Jurassic Park, Radical Rex, Terminator i Who Shot Johnny Rock? Uređaj se prodavao svega 6 meseci i po rečima Sege bio je to samo eksperiment, a ne proizvod koji je trebalo da bude šire prihvaćen. Što se tiče samog hardvera, SMCD je bio tek za nijansu bolji od SMD2. Jedine novine bile su dodavanje 10 novih zvučnih kanala i efekat nazvan »sprite enhancement« koji je bio odgovor na SNES-ov Model 7. Boljka SMD2 (mali broj boja na ekranu) nije rešena jer bi prema proračunima to stvorilo dodatne troškove od oko 50$ po primerku.

CDX je imao sjajan potencijal, ali se Sega nikada nije ni trudila da ga iskoristi

4 godine posle inicijalnog predstavljanja (tačnije decembra 1995.), Sega je odlučila da prekine njegovu proizvodnju kako bi se u potpunosti koncentrisala na Saturn. Bio je to definitivno ishitren korak, baš kao i istovremeno napuštanje Sega Mega Drive 2 platforme, naročito kada se ima u vidu koliko je Saturn bio neuspešan. Može se slobodno reći i da je Sega Mega CD postigao veliki uspeh o čemu svedoči i njegov tiraž koji je prešao 6 miliona komada, uz podatak da je sistem odlično prodavan na sva 3 velika tržišta. To je više nego izuzetno za jednu nadogradnju, tj. prelazni sistem relativno kratkog životnog veka i prilično visoke cene.
 

Sega Mega 32X
Sega Mega 32X je zamišljen kao hardverska nadogradnja za Sega Mega Drive 2 namenjena pre svega evropskom i severnoameričkom tržištu, s obzirom da je procenjeno da za njega neće biti mesta u Japanu kada se tamo pojavi Saturn. Zvanično predstavljenje sistema usledilo je na manifestaciji "Sega Gamer's Day" 2.juna 1994. u San Francisku. Sega je tada prikazala demoe nekoliko igara kao što su Doom, Star Wars Arcade, Ecco The Dolphin, Super Motocross, Virtua Racing Deluxe, Super After Burner i Fahrenheit. Početak prodaje bio je zakazan za 8.novembar iste godine po startnoj ceni od 159,99$ a uz sistem se nije dobijala nikakva igra jer nijedna nije bila ni objavljena! Nekoliko dana kasnije Sega je izbacila Doom, Star Wars Arcade i Virtua Racing Deluxe a uskoro su se pojavili i Cosmic Carnage i Metal Head. Evropska premijera konzole koja je ovde nazvana Sega Mega 32X (američki naziv je Sega Genesis 32X) usledila je par meseci kasnije, baš kao i u Japanu gde se ipak pojavila, i to kao Super 32X. Interesantno, sistem je izgledao identično u sve 3 varijante. U prvih par meseci prodaja konzole je išla odlično, ali je onda počela naglo da posustaje - ljudi nisu bili spremni da izdvajaju novac za ovaj sistem kada je Saturn već bio na pomolu. Nije vredelo ni što su iz Sege dolazile potvrde da 32X neće ostati bez softverske podrške još nekoliko godina. Ono što je neminovno usledilo bilo je obaranje cene sistema da bi se povećala njegova prodaja, ali to nije dalo očekivane rezultate. Čak ni neke zaista dobre igre kao što su Mortal Kombat II, Virtua Fighter ili Virtua Racing Deluxe nisu mogle da nadomeste očajan tajming pa je sistem zvanično napušten već 1996. Poslednja izdata igra bila je Spiderman: Web Of Fire objavljena na proleće te godine. Konačan bilans prodaje nije poznat ali je verovatno između 1-2 miliona a broj objavljenih igara bio je 36, od kojih se 28 pojavilo i u Evropi, dve od toga kao ekskluziva za ovo tržište.

Originalno pakovanje američke varijante Sega Mega 32X-a

Osnovni cilj izdavanja ove konzole bio je da se na neki način parira čipovima koje je Nintendo ugrađivao u svoje SNES igre a koji su mu omogućavali fantastičnu grafiku (pogledajte samo Donkey Kong Country serijal) pa se zbog toga hardveru posvetila velika pažnja za razliku od Sega Mega CD sistema koji nije doneo gotovo ništa. Najveći dragulj ove prave 32-bitne mašine je sigurno fantastični procesor (u stvari, 2 procesora) koji radi na čak 23mhz (3 puta brži od originalnog na SMD2) i podrška za 15-tobitnu paletu boja (32768) što je omogućilo savršeno konvertovanje igara sa automata na nju. Poređenja radi, Sega Mega Drive 2 i Sega Mega CD bili su ograničeni na 64, SNES na 256 a NeoGeo na 4096 boja. Zvučni čip je dobio 2 dodatna kanala koja su umnogome poboljšala kvalitet zvuka koji je sada bio sasvim prihvatljiv, ali i dalje lošiji od onog na SNES-u, što je svakako bilo neprijatno iznenađenje.

Knuckles Chaotix jedina igra iz Sonic serijala koja je izasla za 32X nazalost po kvalitetu bila je daleko iza ostalih Sonic izdanja i sa Mega Drive-a 2, glavni razlog bio je prebrzo izdavanje igre

Sega Mega 32X bio je sjajna platforma za konverziju igara sa MODEL 1 automata. Na slici je odlični Virtua Racing Deluxe

Kada se sve uzme u obzir, Sega Mega 32X sam po sebi nije bio loš sistem, ali je bilo potpuno nerazumno predstaviti ga praktično par meseci pre objavljivanja pravih 32-bitnih konzola sledeće generacije kao što su Saturn ili Playstation i prodavati ga po prilično visokoj ceni. Krajni efekat je bio jako negativan - Sega je izgubila mnogo na svojoj reputaciji, što je kao logičnu posledicu imalo velike neuspehe sa Saturnom i Dreamcastom.
 

Sega Nomad
Pokušavajući da što više iskoristi uspeh svog Mega Drive 2 sistema, Sega 1994. objavljuje portabl verziju konzole kojoj daje naziv Nomad. U odnosu na kućnu varijantu sistema, Nomadu su nedostajale neke mogućnosti ali je bez obzira na to kompatibilnost sa igrama bila gotovo 100%. Nažalost, kao i mnogi drugi projekti Sege iz tog vremena (Sega 32X, Sega CDX...) ni Nomad nije dugo boravio na tržištu, i samim tim nije bio u prilici da postigne veći uspeh.

Mega mouse je imao vrlo slabu softversku podršku, baš kao i miš za SNES