Za početnike

Console

Nintendo 64

Sredinom devedesetih Nintendo je još uvek bio najmoćniji proizvođač igračkih konzola. Nintendo Entertainment System je svojevremeno držao preko 90% tržišta a njegov naslednik SNES takođe je postigao veliki uspeh, iako je ovoga puta morao ravnopravno da deli tržište sa Seginim Mega Drive 2 sistemom. Nintendo je imao sve - poverenje igračkih časopisa, publike i fantastičnu podršku proizvođača igara, a onda je dozvolio da sve to počne da se ruši... Još od pojave Sega Mega CD i drugih sistema koji kao medijum koriste CD-ove, Nintendo je razmišljao o pravljenu dodatka za svoj SNES koji bi koristio CD, a kasnije i o novoj konzoli koja bi koristila isti format medijuma. Posle neuspešne saradnje i sa Sonyjem i sa Philipsom Nintendo je odlučio da odustane od tih planova - rukovodstvo kompanije to je pravdalo neprihvatljivim nedostacima CD-a kao medijuma kao što su preduga učitavanja igara i lako piraterisanje. Tokom 1995. Segin Saturn i Sonyjev Playstation lagano počinju da preuzimaju tržište od SNES-a i Sega Mega Drive-a i Nintendo već tada najavljuje svoju novu konzolu, koja će biti potpuno drugačija od svih dosadašnjih.

Osnovna varijanta Nintenda 64 u crnoj boji okružena džojpedima raznih boja (osnovna je bela)

Tržišna premijera konzole nazvane Nintendo Ultra 64 usledila 23. juna 1996. u Japanu, a samo 3 meseca kasnije, tačnije 29.septembra počela je prodaja i u Severnoj Americi. Igre dostupne u prvim danima bile su Super Mario 64 i Pilot Wings 64, nastavci hitova sa ranijih Nintendovih konzola. Bez obzira što je N64 zaista bio prava 64-bitna konzola (za razliku od Atarijevog Jaguara) od početka je bio suočen sa problemima. Nintendo jednostavno nije shvatio da se njegov način razmišljanja više ne poklapa sa željama igrača i napravio je konzolu koja koristi kertridže kao medijum, što je ispostavilo se na kraju, bila strahovita greška. Veliki ceh je plaćen već na početku, kada je Squaresoft odbio da objavljuje igre za N64 zbog ograničenja ovog medijuma, koji nije dozvoljavao da se na njega smeštaju raskošne animacije. Zbog toga, prešli su na Playstation i napravili veliki broj igara prodatih u višemilionskim tiražima od kojih se gotovo sve svrstavaju među najbolje za ovu platformu. Sa druge strane, 64-bita nisu garantovala apsolutnu superiornost u odnosu na Playstation i Saturn. Doduše, N64 je posedovao pravi 3D grafički akcelerator koji podržava mnoge specijalne efekte i nije dozvoljavao pojavljivanje pikselizacije ni u jednoj igri, što se ne bi moglo reći za naslove na Seginoj i Sonyjevoj konzoli. Sa druge strane, nešto je postalo jako vidljivo - strahovito mali broj poligona koji je sistem u stanju da renderuje, čak manji od onog na Playstationu ili Saturnu. Zbog toga, velika većina igara pati od suviše ćoškastih objekata, pa mnoge od njih izgledaju lošije kada se uporede sa verzijama za 32-bitne konzole ili PC. Ne može se ipak reći da je Nintendo doživeo potpuni fijasko, ali je činjenica da je za ovu kompaniju sve ispod apsolutnog prvog mesta neuspeh. Bez obzira na objavljivanje briljatnih igara kao što su Super Mario 64, Super Mario Kart 64, Goldeneye pa čak i Zelda: Ocarina Of Time koju mnogi smatraju za najbolju igru svih vremena, Playstation je bilo nemoguće zaustaviti. Sony je držao sve konce u svojim rukama, a svaki izdavač igara koji je držao do sebe objavljivao je igre za PSX, a tek deo njih i za N64. Zato nije ni čudo što je Nintendo brže bolje još tokom 2000. najavio rad na novoj konzoli, mada je i dalje nastavio da podržava N64. 2001. praktično se smatra poslednjom godinom ove konzole, mada se i tokom sledeće 2002. pojavila nekolicina naslova. Prema nama dostupnim podacima, poslednja objavljena igra za sistem (barem kada je reč o engleskom govornom tržištu) je Tony Hawk's Pro Skater 3 koji se pojavio sredinom 2002.

Raznobojne varijante konzole bile su dostupne u limitiranim serijama

Dizajn same konzole bio je bolji nego ikada i konačno je bio identičan za sva tržišta. Osnovna varijanta konzole je crna, ali je kasnije bila dostupna u još nekoliko boja. Novina, i to veoma korisna bila je činjenica da se već na samoj konzoli nalaze portovi za čak 4 džojpeda što je zaista imalo svrhe – veliki broj igara podržavao je ovu funkciju od borilačkih igara kao što je Super Smash Bros. do vožnji poput Mario Karta 64 ili pucačina kao što je Goldeneye 007. Dizajn džojpeda je bio radikalan u odnosu na sve do tada viđeno i posedovao je i analogni džojstik pored digitalnog krstića. Kasnije su ovakvu koncepciju uspešno kopirali svi proizvođači konzola. Bilo bi suviše grubo reći da je Nintendo64 bio potpuni promašaj, ili čak promašaj uopšte, ali je evidentno da je postigao mnogo manje nego što se to očekivalo.

Disk Drive 64
Kada je izbačen Nintendo 64 čak ni sama kompanija koja ga proizvodi nije znala koliki je maksimalan kapacitet kertridža, za koji se samo pretpostavljalo da iznosi 128 megabita, što je 16 megabajta. To je naravno bilo potpuno zanemarljivo u odnosu na Playstation koji je na svom medijumu (CD, naravno) mogao da smesti oko 650 megabajta podataka, s tim što su igre mogle da dolaze i na više diskova, i što su diskovi bili mnogo jeftiniji od kertridža. Zbog toga, Nintendo je ubrzo najavio Disk Drive 64 koji je trebao da ima kapacitet od 512 megabita (64MB) i čija bi cena bila niža od cene CD-a. Da bi povećao interesovanje za ovo proširenje (ili čak novu konzolu ako hoćete) Nintendo je najavio i igre ekskluzivne za ovu platformu kao što su nova igra iz Zelda serije, Mother 3, novi Mario Paint i još veći broj igara ostalih softverskih kompanija.

Međutim, ni dve godine posle ove najave DD se nije pojavio, a najavljena Zelda objavljuje se na revolucionarnom 256 megabitnom kertridžu (32MB). I posle tri godine Disk Drive se nije pojavljivao, a Capcom je u međuvremenu napravio pravo čudo izbacujući Resident Evil 2 na 512-megabitnom kertridžu, što je bio kapacitet najavljivan za Disk Drive kertridže. Zbog toga, svi su mislili da DD više nema smisla ni objavljivati i da se nikada i neće pojaviti, ali je Nintendo to demantovao. I zaista, prvog decembra 1999. godine, posle 3 godine zakašnjenja pojavio se Disk Drive 64 i to samo u Japanu gde nije izazvao naročitu pažnju. Zbog toga, život Disk Drive-a 64 potrajao je samo godinu dana, a izbačeno je svega nekoliko igara, od kojih nijedna nije zaslužila posebnu pažnju, mada ih je bilo dosta interesantnih. Od dodataka, za DD se pojavio modem, tastatura, miš i capture cartidge, kao dodatak za Mario Artist seriju igara.

Nintendo 64 Disk Drive doživeo je sudbinu Satelliviewa sa SNES-a.

Evo i kompletne liste svog objavljenog softvera za ovu konzolu: F-Zero X Expansion Kit (zahteva F-Zero X (J)), Japan Pro-Golf Tour 64 (jedina online igra za sistem), Kyojin no Doshin 1, Kyoujin no Doshin: Kaihou Sensen (dodatak za prethodnu igru), Mario Artist: Communication Kit (omogućava online igranje ostale 3 Mario Artist igre), Mario Artist: Paint Studio (do 4 igrača mogu da crtaju u isto vreme!), Mario Artist: Polygon Studio, Mario Artist: Talent Studio, Randnet Browser Software i Sim City 64. (Za neobjavljene igre za N64DD pogledajte 'Neobjavljene igre' box)

(1) Super Mario 64 - prva igra objavljena za Nintendo 64
(2) Legend Of Zelda Ocarina Of Time - sigurno najbolja igra za Nintendo 64
(3) WaveRace 64 je ostao upamćen po sjajnim kontrolama i fantastičnoj grafici
(4)