Za početnike

Console

Super Nintendo  (SNES)

Super Famicom se pojavio u prodaji 21. novembra 1990. godine u Japanu kao treća šesnaestobitna konzola pored već postojećih Sega Mega Drive i NeoGeo sistema. Američka premijera je po običaju dosta kasnila, tako da je na to tržište stigao tek 1.septembra 1991. i to pod novim, može se reći očekivanim imenom - Super NES. Za 200$ kupci su dobijali konzolu, 2 džojpeda i jednu igru (Super Mario World). Konačno, PAL varijanta konzole je predstavljena u Velikoj Britaniji aprila 1992. da bi nekoliko nedelja kasnije počela da se prodaje i u Nemačkoj a zatim i u drugim zemljama širom Evrope.

SNES je zapravo bio rezultat projekta započetog još krajem osamdesetih. U to vreme Nintendov NES je bio toliko jak da je držao preko 90% igračkog tržišta u Japanu i Severnoj Americi a konkurentski Sega Master System je bio zbrisan baš kao i svi drugi sistemi za igranje. Zato nikoga u rukovodstvo kompanije nije bilo briga što Sega opet pokušava da se nametne sa svojom 16-bitnom Sega Mega Drive konzolom – uopšte je nisu smatrali za dostojnog konkurenta. Da ironija bude veća, Nintendo je kao jedinog potencijalnog rivala video NEC-ov TurboGfx-16 (u Japanu poznat kao PC Engine) koji je zbog nedostatka kvalitetnih igara (uzrokovanih pre svega Nintendovim monopolom, tj. ekskluzivnim ugovorima) zauvek ostao u drugom planu, iako je bio na tržištu duže od pola decenije. To je samo još više uljuljkalo Nintendo u san koji je ubrzo bio razbijen - Sega Mega Drive potpuno neočekivano postaje konzola broj 1 u svetu! Bez obzira na i dalje sjajnu prodaju NES-a, bilo je jasno da mu Mega Drive ubrzano otima tržište i da se mora nešto uraditi. Malo je poznato da je Nintendo još 1983. planirao da napravi 16-tobitni igrački sistem, ali se od toga odustalo, zbog isuviše skupe tehnologije koja bi uslovila visoku cenu konzole. Sada je ipak bio pravi trenutak da "Big N" napravi korak napred...

Džojpedi na obe verzije konzole su istog oblika, ali evropski/japanski ima tastere u više boja

I tako, 1991. konačno je predstavljen SNES a Nintendo je i dalje čvrsto verovao da je nedodirljiv, i ne samo on nego i mnogi igrački časopisi koji su smatrali da će SNES lako gurnuti MD2 u zaborav. Međutim, u toj proceni su strahovito pogrešili. Sega Mega Drive 2 (u Severnoj Americi kršten kao Genesis) i SNES su bili veliki konkurenti u narednim godinama, a pravi odgovor na pitanje koja je konzola bolja jako je teško dati. Pošto se pojavio dve godine posle MD2, SNES-u je trebalo dosta vremena da se nametne igračima, ali je u tome na kraju uspeo, zahvaljujući sjajnim igrama kao što su Donkey Kong Country, Final Fantasy, Zelda, Super Metroid... Što se tiče tehničkih mogućnosti, Nintendova konzola je bila u prednosti. Činjenica je da najlepše SNES igre izgledaju bolje od bilo kog MD2 naslova, a to je postignuto zahvaljujući sjajnoj mogućnosti da se na kertridže sa igrama ugrađuju dodatna grafička i procesorska poboljšanja konzole (što je ipak dovelo do toga da SNES igre koštaju nešto više od konkurentskih) kao i činjenici da je SNES u stanju da prikazuje 256 boja na ekranu za razliku od Mega Drive konzole koja je ograničena na samo 64. Jedan od čipova koji je Nintendo ugrađivao jeste Super FX kojeg je ipak koristio mali broj igara (recimo Doom i Stunt Race FX). Međutim, velika većina naslova nije koristila ove pogodnosti (praktično nijedna do sredine devedesetih), tako da su mnoge od njih (sve igre koje je EA Sports izbacio i većina igara koje su postojale na obe konzole) mnogo lepše urađene na Seginoj platformi. Zvučni čip iz Sony-jeve produkcije je zato bio pravo čudo tehnike i što je još važnije, mnogo je bolji od onog koji ima Mega Drive 2.

(1) Donkey Kong Country 2 sjajno prikazuje sve grafičke mogućnosti konzole
(2) Super Castlevania IV je jedan od najboljih izdanaka serijala
(3) Super Mario RPG - sigurno jedna od najduhovitijih SNES igara
(4) Final Fantasy III US (VI) - najbolji 16bit RPG

Dizajn džojpeda je bio prilično diskutabilan i slobodno se može reći jako nezgodan za igranje borilačkih naslova i uopšte akcionih igara. Nintendo nije pravio kompromise i stvorio je kontroler maksimalno pogodan za veliki broj RPG igara, koje su najveću popularnost doživele upravo u Japanu ali im se ne mogu poreći milionski tiraži i van njega. Ipak Mega Drive 2 kontroler sa 6 tastera je bio neuporedivo bolje rešenje, i pravi model kako treba napraviti all around kontroler.

Redizajnirana verzija konzole pojavila se 1997. godine

Pojava Nintenda 64 1996. konačno je najavila lagano opadanje popularnosti SNES-a koji je tek tada uspevao da nadmaši Mega Drive 2 po prodaji, ali samo zato što je Sega već godinu dana ranije sve svoje snage usmerila ka Saturnu. Sledeće 1997. Nintendo predstavlja redizajnirani i jeftiniji SNES koji reklamira kao sistem za ulazak u svet igara da bi 1999. konačno obustavio njegovu proizvodnju. Konačan bilans prodaje bio je oko 46 miliona sa približno 800 objavljenih igara što je bilo otprilike na nivou onoga što je ostvario Mega Drive 2, ali ipak znatno manje nego NES. Bez obzira na to za SNES se mora reći da je sjajna konzola, jedna od najuspešnijih i najboljih u istoriji sa desetinama fantastičnih igara koje se danas svrstavaju u klasike. Šteta je samo što Nintendo nije uspeo da nauči kako da izbegne propuste koje je napravio sa njim i kako da ne ponavlja slične greške u budućnosti. Nintendo 64 anyone?

Definitivno najprodavanija, ali i jedna od najboljih igara za SNES, Super Mario World.

Zašto je Američka varijanta konzole drugačija od ostalih?
Ako ste mislili da NES i Playstation pate od lošeg dizajna, šta tek onda treba reći za američku varijantu SNES-a? Za razliku od prelepog dizajna koji je krasio PAL izdanja konzole, ova varijanta je delovala veoma ružno. A razlog zbog čega je on takav je gotovo neverovatan: da nikome ne bi palo na pamet da ostavlja piće na konzoli! Naime, uzročnik velikog broja prijavljenih kvarova NES-a na ovom području bio je upravo prosipanje pića na konzolu, na koju su ga igrači zbog ravne površine često ostavljali. Sa ovakvim SNES-om, to definitivno nije bilo moguće.

Najblaže rečeno čudan dizajn pravdan je još čudnijim razlogom. Ipak, to se nije negativno odrazilo na prodaju konzole.

CD ROM dodatak
Kada je Sega 1991. predstavila svoj Sega Mega CD, svojevrsnu nadogradnju Sega Mega Drive konzole, i Nintendo je razmišljao o CD dodatku za SNES koji je razvijao u saradnji sa kompanijama Philips i Sony. Međutim, zbog insistiranja da kontroliše distrubuciju igara i da se radi samo dodatak za SNES a ne potpuno nova konzola bilo je mnogo problema. Saradnja sa Sonyjem na razvoju Playstationa je prekinuta kada je Nintendo uvideo da ugovor potpisan 1988. garantuje da Sony ima prava na kontrolu i licenciranje svih CD igara objavljenih za ovu konzolu, što je naravno bilo neprihvatljivo. Zbog toga, Nintendo se okrenuo Philipsu, ali je na kraju odustao i od projekta sa holandskom kompanijom. CD uređaj najavljen za početak 1994. nikada se nije pojavio jer je Nintendo uvidevši sve nedostatke CD-a kao medijuma (duga učitavanja, read-only priroda, lako piraterisanje) odlučio da i dalje objavljuje svoje igre samo na kertridžima. Sony je u međuvremenu odmagao Nintendo-u objavljujući svoje igre i za Segu, istovremeno nastavljajući razvoj Playstationa koji je bio planiran i pre saradnje sa Nintendom. Pričati o tome koliko je PSX postao popularan i koliko je Nintendo pogrešio potpuno je nepotrebno. Sa druge strane i Philips je odlučio da razvije sopstvenu konzolu, a ugovor potpisan sa Nintendom omogućio je da se junaci Mario i Zelda igara pojave i na toj platformi. Nažalost, slab kvalitet i ponuda softvera uslovili su da CD-I postane jedna od najgorih konzola u istoriji, sa ukupnim tiražom daleko manjim od jednog miliona primeraka.

Satelliview
Ova čudni dodatak za Super Famicom pojavio se samo u Japanu marta 1995, i omogućavao je skidanje igara, demoa, varanja i sličnog sadržaja preko digitalnog satelitskog programa nazvanog St GIGA. Bitno je napomenuti da je St GIGA bio takođe normalan TV kanal, i da je preuzimanje podataka moglo da se vrši samo u tačno određeno vreme u toku dana. Svi preuzeti podaci smeštani su na kertridž koji se ubacivao u konzolu i koji je imao 1MB flash RAM-a. Sam Satelliview imao je 512kb memorije koja je dodavana već postojećoj konzoli kao i ROM čip sa 1MB memorije koji je opsluživao operativni sistem, odnosno 256kb flash memorije kao zamena za memorijsku karticu koja je takođe mogla da se kupi. Početna cena uređaja bila je oko 14000 jena, odnosno 150$ plus troškovi plaćanja TV pretplate za St GIGA kanal. Sam softver je bio potpuno besplatan, a Nintendo je to želeo da nadoknadi kroz reklamiranje. Jedine dve kompanije koje su radile igre za Satelliview bile su Nintendo i Square, a među par objavljenih igara bila i Legend Of Zelda rimejk prvog dela ovog serijala sa NES-a, naravno sa daleko boljom grafikom. Međutim, Satelliview nikada nije stekao veliku popularnost i zbog toga i nije dugo opstao. Evo i spiska objavljenih igara: The Legend Of Zelda, Treasure Conflict, Radical Dreamer, Dynamai Racer, Tatoeba K-kun no Tabou na ichinichi, BS F-Zero Grand Prix 2 i Excite Bike Bum Bum Mario Battle.

Najambiciozniji dodatak za SNES, Satelliview nije ispunio očekivanja.