Za početnike

 Žrtve Piraterije - priča o našoj igračkoj kulturi

 Tema: Piraterija/Domaća igraćka kultura

 Autor: [forsaken demon]

Dobro je poznato da su na prostorima Srbije i Crne Gore a slobodno se može reći i šire, na prostoru cele bivše Jugoslavije, termini «igračka kultura» i «piraterija» čvrsto povezani, i da je nemoguće zaobići priču o pirateriji kada pričate o domaćoj igračkoj kulturi i obrnuto - nemoguće je pričati o našem shvatanju video igara a ne pomenuti tu i uticaj piraterije na njegovo stvaranje. Da li ste se ikada zapitali zašto se danas kompjuteri kod nas kupuju neuporedivo više nego igračke konzole, i zašto važe za daleko najpopularnije igračke platforme iako je na globalnom tržištu stanje potpuno drugačije? Ili zašto i u svakom manjem mestu postoji toliki broj PC igraonica u kojima se često vide deca jednocifrenog broja godina kako sate i sate provode igrajući Counter-Strike i slične igre? Sve je to posledica nečega što ćemo pokušati da opišemo u daljem tekstu.

Priču o igranju kod nas možemo početi od sredine osamdesetih, kada ono konačno prestaje da se vezuje isključivo za luna parkove i salone zabave u kojima ste mogli da odigrate partiju Pacmana ili Space Invadersa. Već tada, putevi našeg i ostalih velikih igračkih tržišta (Zapadna Evropa, Japan i Severna Amerika) počinju da se dobrano razilaze. Pre 1985. igračko tržište je bilo gotovo mrtvo, te prava priča počinje tek tada. Posle nekoliko konzola iz produkcije Atarija i nekih kompanija koje više ni ne postoje a koje su bezuspešno pokušavale da se nametnu na globalnom nivou, konačno je usledila preko potrebna šok-terapija. Japanska kompanija Nintendo hrabro je lansirala svoju prvu pravu igračku konzolu koju je u Japanu krstila kao Famicom, a ostatku sveta je predstavila kao NES (Nintendo Entertainment System).

Iako je prodat u nevorovatnih 62 miliona komada širom sveta, NES nikada nije imao šansu na našem tržištu

Zahvaljući neverovatnim ulaganjima u ceo projekat, što se pre svega odnosi na agresivnu reklamu i sklapanje ugovora sa bukvalno svim proizvođačima igara ali i neosporno revolucionarnim rešenjima kao što je uvođenje džojpeda, već u narednih godinu-dve ova konzola je osvojila ceo svet i ostvarila san koji je do tada bio misaona imenica. Ponuda RPG ostvarenja, na čelu sa veličanstvenim Final Fantasyjem bila je dovoljna da se osvoji matični Japan, a Mario Bros., Zelda, Mike Tyson's Punch-Out! i gomila drugih ostvarenja bili su više nego dovoljni da se NES nađe u svakom trećem domu u Americi, što je kasnije pošlo za rukom samo Sonyjevim Playstation i Playstation 2 sistemima! Mesta za druge konzole i kompjutere jednostavno nije bilo, svako ko je sebe smatrao ozbiljnim igračem imao je NES.

Jedna od najprodavanijih igara za NES, Zelda II The Adventure Of Link. Njen prethodnik za istu platformu prva je igra koja je prodata u više od milion komada u Severnoj Americi

U Evropi je stanje ipak bilo dosta komplikovanije. Globalno, rat se vodio između 3 strane: prvu je činila Sega, jer je njen Sega Master System bio enormno popularan u Evropi, (dok je na ostalim tržištima imao marginalnu ulogu), druga strana su bili računari kompanije Spectrum i Commodore, pre svega ZX, Amiga i C-64 a treću je naravno predstavljao Nintendo, koji je i ovde i pored žestoke konkurencije stekao respektabilnu popularnost. Dok se Sega Master System i NES ipak dominirali u Zapadnoj Evropi (izuzimajući pre svega Nemačku), na istoku gde i mi spadamo, stanje je bilo drugačije...i to drastično. Naime, kada je C-64 postao dostupan širem sloju tržišta, počelo je cvetanje piraterije. Za one koji to ne znaju, C-64 je čitao igre sa dva medijuma, obične audio kasete i kasnije i sa diskete, mada ona nikada nije bila tako raspostranjena. Zahvaljući nepostajanju bilo kakve zaštite, svaki klinac koji je znao da koristi kasetofon mogao je lako da umnožava igre, koje su se zbog toga prodavale u bescenje. I tako, u vreme dok su Segina i Nintendova konzola žarile i palile svetom, naši igrači ushićeno su igrali igre čije nastavke nikada niste mogli da odigrate na komercijalnijim platformama, osim ako je reč o prerađevinama sa drugih konzola i automata. Daleko slabija podrška proizvođača igara u odnosu na ono što je imao NES (govorimo o kvalitetu samih ostvarenja), nesnosno duga učitavanja koja na konzolama nisu ni postojala, daleko lošiji igrački kontroler (igračka palica) i slabe tehničke mogućnosti nisu bile dovoljan razlog da se razmisli o alternativi. A i zašto bi, kada se za alternativu nije ni znalo? Kako vi da ubedite klinca da da tadašnjih 100 nemačkih maraka za jednu jedinu igru i to za sistem koji ni ne zna da postoji? A i kako da zna, kada časopisa koji se bavi igrama ni nema, a i ono malo što postoje piše samo o Commodore mašinama, potpuno ignorišući sve ostalo? Ne zaboravite, sve se to dešavalo u vreme kada je u ovoj zemlji standard bio viši nego ikada, i kada je piraterija više bila odraz bezobrazluka, nego realne potrebe.

Super Mario Bros.3 je bio najprodavanija igra 1990. čiji je tiraž po nekim procenama dostigao brojku od 18 miliona. To 3 puta više od ukupnog broja svih prodatih Amiga

Iako je već 1985. Commodore predstavio daleko superiorniju Amigu, C-64 je nastavio da živi još duže od pola decenije, upravo zbog niske cene, bezobrazno lakog piratovanja igara i neverovatne baze naslova koju su ruku na srce radili amaterski timovi koje je po pravilu činilo nekoliko ljudi. Sve što se kasnije dešavalo samo je logičan sled: posle C-64 mainstream i to bez ikakve konkurencije postala je Amiga 500 i njeni kasniji modeli, pre svega 1200. Ovoga puta bilo je reč o zaista naprednoj mašini, mnogo boljih tehničkih karakteristika od sistema koje su tada nudili Sega i Nintendo, ali koja opet nije uspela da se probije van granica Evrope. Kao all-around mašina Amiga nikada nije mogla da konkuriše NES-u, a neka rešenja koja bi je učinila boljom igračkom platformom nisu primenjivana. Neverovatno duga učitavanja igara sa diskete, prilično loša softverska podrška i igračka palica kao osnovni daleko su od dobrog rešenja preko koga ozbiljni igrači nisu mogli da pređu, a to najbolje ilustruje podatak da su prema zvaničnim podacima svi modeli Amige zajedno prodati u manje od 5,5 miliona primeraka (od čega više od 60% u samo tri evropske zemlje) što je smešna brojka kada se u uporedi sa 62 miliona Nintendovih konzola. Da ne ostanemo dužni i taj podatak, Commodore 64 je prodat u duplo manjem tiražu!

Ipak, i takva kakva je, Amiga je kod nas doživela veliku popularnost. Pad cene i mogućnost lakog piratovanja bili su odlučujući faktori da se Amiga usvoji kao novi standard, a Mario, Zelda i Final Fantasy ostaće još dugi niz godina nepoznati pojmovi na ovim prostorima. Da ne bude zabune, kao što rekosmo bilo je još nekoliko zemalja (Italija, Nemačka) gde je Amiga bila veoma popularna, ali čak su i tamo konzole bile više nego solidno zastupljene. Jedino je kod nas vladao totalni mrak.

Sredina devedesetih konačno je donela korak unapred, jer se najzad pojavljuju prvi distributeri Nintendovih i Seginih konzola koje su harale tržištem u to vreme. Čitavih 5 godina posle svoje premijere Sega Mega Drive 2 je stigao u našu zemlju a za njim je usledio i Super NES. Konačno, stanje je počelo da se popravlja. U to vreme Amiga je padala u zaborav i kod nas, a PC računari su bili isuviše slabi i skupi da bi predstavljali ozbiljnu konkurenciju. Rađaju se prve igraonice, upoznajemo se sa Marijom, Zeldom, Final Fantasyjem, Sonicom, otkrivamo toliko novih igara fenomenalnog kvaliteta i činjenicu da je odsustvo učitavanja zaista moguće. Čak ni cena kertridža nije bila toliki problem - prodaja konzola, naročito Segine bila je fantastična, a oni koji nisu imali mogućnosti da je nabave igrali su se u «Segatekama» i iznajmljivali je za vikende provodeći ih u danonoćnom igranju. I štampa je konačno živnula - čak je i Svet Kompjutera morao da se povinuje tome, pa su se na njegovim stranama konačno našli opisi igara sa konzola, koje su prestale da budu ignorisane. Pokušaji rađanja časopisa koji će obrađivati sve igre nezavisno od platforme uglavnom su bili neuspešni, ali entuzijam je svakako postojao (MegaGames, Level...). Taj period je trajao relativno kratko, recimo 2-3 godine, što je posledica promena na globalnom nivou - Sega Mega Drive 2 i SNES su došli do kraja svog životnog veka i bilo je konačno vreme da se predstavi nešto drugo.

Playstation je konzola koja je jedina uz Sega Mega Drive 2 uspela da stekne veliku popularnost kod nas

Završna faza koja trenutno traje samo je logičan sled događaja. Zahvaljujući tome što danas svaki ponosni roditelj kupuje svom 10-godišnjem detetu PC koji će za 6 meseci biti potpuno zastareo umesto da mu nabavi konzolu sa kojom će se igrati godinama, pojavljuje se nove anomalije. Osnovce više ne zanimaju Mario i kompanija - zanima ih samo nasilje i jedinstveni «Kanter» čije je igranje postalo stvar prestiža, iako je reč o igri etiketiranoj samo za starije od 18 godina. Ali koga to briga? U zemlji u kojoj su uvek važili naopaki standardi najmanje se vodi računa o tome šta je za koga pogodno. Roditelji verovatno ni ne znaju o čemu se radi, a vlasnike igraonica je baš briga za to. I kako onda da ubedite nekoga da postoji nešto drugo i bolje od igranje na kompjuteru? Kako da ubedite nekoga da su tiraži igara za konzole neopisivo veći, da se o njima mnogo više priča i piše na globalnom nivou, da im je softverska podrška superiorna. I kako da krivite tog klinca, tinejdžera ili odraslog čoveka što vas ne razume? I na kraju, zašto da očekujete da vas pojedini «stručnjaci za igre» koji pišu za domaće igračke časopise kao što je Svet Kompjutera shvate, kada su i sami žrtve prošlog vremena?

Lunar Silver Star u verziji za Sega Mega CD i Shock Troopers 2nd Squad za NeoGeo, još dve igre za sisteme koji nikada nisu prodavani kod nas

I šta će biti u budućnosti? Pa, pred sobom imamo samo 2 puta:

1. Stanje ostaje približno isto usled nepromenjenog materijalnog stanja stanovništva. Nasilno ukidanje piraterije bez ikakvog plana donosi svima štetu, a pirati nisu nestali. I dalje niko ne kupuje originalne igre - nema odakle. Nema ozbiljne distribucije konzola i igara.

2. Kupovna moć stanovništva raste. Kontroliše se piraterija, distrubuteri počinju da nabavljaju igre u pravu vreme i po pravim cenama, a roditelji konačno bivaju upućeni u to šta je namenjeno njihovoj deci a šta ne. Divlje igraonice sa piratskim softverom se zatvaraju, ostaje ih mnogo manje i posećuje ih starija publika. PC konačno dobija svoj pravi status, univerzalne mašine sa sasvim solidnom šansom da se na njoj dobro igrate, ali ne tako dobro kao na konzolama koje nude daleko bolje igre za isti novac, i koje ne zahtevaju stalne nadogradnje. Konzole se vraćaju na pozicije koje zaslužuju, i konačno se uspostavlja prava ravnoteža.
Koji će scenario zaživeti nismo sigurni, ali činjenica je da konzole opet dobijaju na popularnosti u poslednje vreme, što je posledica značajnog sniženja njihovih cena. Nažalost, zahvaljući stravično lošoj promociji na medijima, pitanje je da li se može napraviti krupniji korak unapred.

Tekst koji smo vam ponudili nadamo se, objasnio je neke stvari. Voleli bismo da ga prihvatite takvog kakav je jer nije nikakav plod nečije mašte već ljudi koji sebe smatraju igračima svim srcem i koji su sve ovo što ste pročitali i proživeli.