Ta priča počinje u Meiđi eri (šezdesetih godina devetnaestog veka), u vreme velikih previranja i borbi za prevlast. Dok se vlastela igra šougija sa živim figurama, narod je taj koji trpi i strada. Ipak, čovek s kojim započinje ova storija daleko je od tog sveta. Seiđuro Hiko XIII je usamljeni lutajući mačevalac, kome su godine samodiscipline i treninga podarile mudrost još u mladim godinama. Jedne noći, u nameri da uživa u ritualu ispijanja savršenog sakea, Seiđuro je čuo strašne krike. Došavši na lice mesta, video je kako su razbojnici napali karavan sastavljen skoro isključivo od žena i dece i pobili skoro sve na najsuroviji način. Jedini preživeli od svih njih bio je Šinta, desetogodišnji dečačić koga je Seiđuro spasao primenivši svoju nadljudsku veštinu s mačem na razbojnicima. Želeći da postane snažan dovoljno da odbrani sve do čega mu je stalo, Šinta je zamolio Seiđuroa da ga nauči Hiten-Mitsurugi Rjuu, što je ovaj dugo odbijao, ne želeći da donese nesreću dečaku. Posle upornog insistiranja ipak je pristao. Međutim, pre početka treninga, Seiđuro je primetio da je Šinta previše delikatno ime za mačevaoca, pa je preimenovao dečaka u znatno zvučnije i opasnije ime- Kenšin.

Kenšin provodi šest godina učeći se maču i najzad traži od Seiđuroa dozvolu da ode i postane heroj i branilac nedužnih. Ovaj mu to uporno ne dozvoljava, znajući da u ubijanju ljudi nema ničeg uzvišenog i svetog i da će Kenšina na kraju stići mržnja ubijenih. Ipak, Kenšin je uporan i na kraju ga rezignirani Seiđuro pušta da ode, govoreći da je svih tih godina gubio vreme na njega.

To baš i nije tačno, pošto je Kenšin bukvalno prvog dana našao posao u struci. Neverovatnom veštinom mačevanja privukao je pažnju Katsure Kogoroa, vođe jedne od grupa koje su se borile za prevlast. Katsura angažuje Kenšina da bude atentator ljudi koji ometaju napredak grupe. Tokom jednog zadatka, Kenšin naleće na mladog telohranitelja Akiru Kijosatoa koji je i pored strašnih rana uporno odbijao da umre. U svom nastojanju nije uspeo, ali je ostavio Kenšinu ožiljak na licu koji nikako nije prestajao da krvari. Kijosato je, ustvari, trebao da se oženi tog proleća, pa je radio kao telohranitelj da bi zaradio za sebe i svoju verenicu Tomoe Jukiširo, uprkos tome što nije bio dobar mačevalac. Tomoe pada u tihi očaj i pije nekoliko dana da bi jedne večeri slučajno videla Kenšina kako ubija nindžu poslatog da ga smakne. Njih dvoje se tako sreću, nesvesni sopstvene povezanosti. Nedugo zatim, stvari kreću loše po Katsuru i on raspušta grupu govoreći da bi trebalo da se pritaje. Kenšin odlazi u unutrašnjost Japana ali sa njim kreće i Tomoe. Živeći tihim i skromnim životom, Kenšin i Tomoe se postepeno zbližavaju. I tada je prošlost došla da naplati dug.

U moru izuzetnih osobina kojima ovaj anime obiluje, grafika je nekako najuočljivija. I sada kada pogledam Tsuikohen (japansko ime ove OVA-e) ostajem nemalo zadivljen crtežom, a kakav je utisak ostavio prvi put, nema svrhe ni opisivati. Umesto kompjuterske grafike u pojedinim scenama koriste se živi snimci, što samo dovoljno govori koliko je pažnje utrošeno na detalje. Ipak, ogromna većina je crtana ručno, tradicionalnim stilom. Dizajn likova je drastično izmenjen u odnosu na seriju, stilizacija skoro da ne postoji i likovima je data jaka crta ozbiljnosti, tako da svojim izgledom prate ton radnje. Animacija je perfektna i ništa manje, Jedina zamerka, mada bolje da kažem upozorenje, je neverovatna količina neublaženog nasilja od kojeg osetljivim ljudima može da pozli. Posle par odgledanih scena ubistava čini se da svaki lik umesto unutrašnjih organa ima pedesetak litara krvi pod pritiskom koja samo čeka pravi trenutak da šikne iz tela. Borbe su furiozno brze i divlje, sa fantastičnom koreografijom i efektom stroboskopa pri usporavanju vremena. Ipak, bravurozno pripovedanje čini da svaka smrt u seriji deluje kao ogroman gubitak, jer se otkriva barem poneki detalj o žrtvama.