I evo konačno i njega. Ovaj Ghiblijev anime sam pominjao nekoliko puta kao delo koje je uspostavilo vizuelni izraz po kome će Mijazaki postati poznat i hvaljen. Neverovatnim kvalitetom Totoro se probio na velika vrata i povukao lavinu imitatora za sobom. Ujedno, čudno biće nalik na izvitopereno mutiranog zeca, jazavca i sovu istovremeno postalo je maskota Ghibli studija. Potpuno zasluženo, budući da kvalitet koji je My Neighbor Totoro postigao ni sam Ghibli ponekad ne uspeva da isprati, a o drugim studijima da ne govorimo.

Radnja se dešava pedesetih godina prošlog veka. Tatsuo Kusakabe je profesor tokijskog univerziteta i dolazi u staru kuću na selu da bi bio bliže svojoj supruzi Jasuko koja se oporavlja u Šičikokujama bolnici (Mijazaki je kasnije otkrio da Jasuko boluje od tuberkuloze, kao i njegova majka svojevremeno, i da je Šičikokujama poznata po svom programu oporavka od te bolesti). Sa sobom vodi i njihove dve kćeri, stariju Satsuki i malu Mej. Njih troje se useljavaju u staro ali prelepo zdanje. Ubrzo, Satsuki i Mej otkrivaju da je kuća puna čudnih prašinastih živuljki koje obitavaju po mračnim mestima. Njihov otac ih uverava da je to optička iluzija, ali njih dve su sigurne da su videle nešto nestvarno. Nekoliko dana kasnije, istražujući oko kuće, Mej se sretne sa dva mala stvorenja nalik na glodare. Prateći ih ona ulazi u šupljinu ogromnog kamforovog drveta i tu nalazi nešto neverovatno. Pred njom je spavala ogromna verzija stvorenja koja je pratila, barem tri metra visoka. Popevši se na njega, Mej ga je pitale za ime, na šta nije dobila neki jasan odgovor, pa ga je smislila sama. Nazvala ga je Totoro, što je pogrešan izgovor reči totoru (jap. trol), što je iskoristila i za imena druga dva stvorenja. U kasnijim editorijalima vezanim za ovaj anime prikazana su i alternativna imena ovih stvorenja. Veliki, sivi O-Totoro se zove Miminizuku, srednji Ču-Totoro je Zuku a mali beli Čibi-Totoro je Mini. Osim njih trojice, od nestvarnih bića pojavljuje se i neverovatni Mačkobus (bake neko), fuzija mačke, stonoge i, jelte, autobusa. Totoro nije jedini sused porodici Kusakabe, tu su i Kanta Ogaki, momčić pomalo zaljubljen u Satsuki, i njegova baka. U nekoliko čudesnih situacija, devojčice ulaze u neverovatan svet kroz koji ih vodi njihov sused šumski duh.

Japanci su inače vrlo naklonjeni animizmu, veruju u duhove šuma i njihovu moć. Zato i ne čudi na prvi pogled neobično prihvatanje Mejinog i Satsukinog oca da je istina sve što mu kažu. Njemu je samo žao što više ne može da vidi isto što i one. Pojedina tumačenja označavaju Totoroa kao boga-duha u Šinto religiji. Kako ne postoje kriterijumi šta sve može biti smatrano bogom, a kako ujedno ne postoji neki propisan oblik za njih, nije isključeno da je Totoro i zamišljen kao bog šume. Uostalom, njegovo stanište je svojevrsno Šinto svetilište.

U filmu postoje nekoliko primera spajanja različitih motiva. Prvi slučaj su Satsuki i Mej, zatim spoj modernog i tradicionalnog (Totoro sa kišobranom) i najzad spoj racionalnog i podsvesnog.

Kad već govorimo o njih dve, možda ste primetili da je na nekim ranim promocionim slikama samo jedna devojčica sa Totoroom. Prvobitna zamisao je bila da glavni junak bude curica starosti oko osam godina, ali se kasnije taj lik podelio na dve sestre. Možda je to i dobro, jer Ghibli studio maestralno predstavlja dečji stav prema svetu, posebno Mijazaki koji je i sam dete zarobljeno u telu odraslog čoveka.

Sve u svemu, Totoro je uspostavio vizuelni kodeks koga se Ghibli i dan danas pridržava i prvi je podredio radnju čistoj poetskoj lepoti. Daleko od toga da je to loša stvar. Uticaji ovog dela mogu se videti i u savremenim anime delima, koja svaki čas iskazuju poštovanje ubacujući Totoroa u pojedine scene.