Dakle, priča se oslanja na sadašnje vreme. U Londonu se održava samit protiv droge, u organizaciji premijera Selersa lično. U gomili koja je došla na otvaranje nalazi se i čudno odevena plavojka sa ožiljkom na licu. Iznenada, ona zbacuje ogrtač i zatrčava se prema premijeru. Pošto se probije do njega sevajući laktovima i šutevima kroz telohranitelje, omalena devojka zastrašujućom lakoćom lomi vrat duplo težem čoveku od sebe. U pokušaju bekstva biva uhvaćena i identifikovana kao Kemi Vajt, bivši MI-6 agent. Tako je droga uzela još jedan život, doduše posredno. Kao odgovor na taj čin, Interpol poduzima akciju koju vodi naša draga poznanica Čan Li. Cilj je da se stane u kraj kriminalističkoj organizaciji Šadalou i njenom vođi, Bajsonu. U tu svrhu, Interpol se udružuje sa američkim vojnim snagama, pod vođstvom izvesnog kapetana Gajla (koliko ste samo puta čuli kako klinci kažu "Gile"? A tek "Bizon"?) Ali, on nije za saradnju sa Interpolom, već sam juri Bajsona da mu lično "iščupa je**no srce iz grudi". Mada, morao bi da kopa malo dublje, pošto se Bajson predobro krije, unutar planine u jugoistočnoj Aziji, gde uz pomoć razvijenog sistema informacione tehnologije prikuplja podatke o vrhunskim borcima širom sveta, u nameri da ih priključi svom jatu. Uz njega su već tri zastrašujuća telohranitelja: bivši bokser Balrog, manijakalni Španac Vega i tajlandski MuauTai monstrum Sagat. I pored te tri zveri, Bajson želi jednog borca neverovatne snage, koga je primetio kad je ovaj pobedio Sagata pokidavši mu grudi shoryuken-om. Ime tog borca je Riju i Japanac je. Međutim, Rijua je nemoguće locirati, budući da on neprestano luta i traži izazovne protivnike. Tada, kiborg za osmatranje prenosi Bajsonu video snimak okršaja još jednog borca koji je Rijuov dvojnik po snazi i veštini. To je Ken Masters, šampion Amerike u borilačkim veštinama i majstor šotokana, kao i Riju. Bajson podešava nišan na Kena i kreće da ga zavrbuje. U međuvremenu, teroristički aktovi se nastavljaju po svetu i Interpolu je prilično teško da uhvati priključak. Stati u kraj Bajsonu, ma koliko to jednostavno zvučalo, nemoguće je izvesti bez opšte saradnje snaga zakona.

Crtež je izuzetan, mada je interesantan detalj menjanje nekoliko stilova crtanja i bojenja u zavisnosti od scene do scene. Vidi se da je nekoliko ekipa radilo na animeu i to nekoliko ekipa sa blago različitim konceptima crtanja likova. I pored toga, svaki tim je obavio odličan posao. Svaki od boraca je anatomski perfektan, mada umnogome preteraniji od svojih verzija iz igre. Tako Riju i Ken, koji su prosečne visine i građe, izgledaju mišićavo kao Gats, a zveri kao Sagat ili Zangief već asociraju na zloupotrebu teških steroida ili na američku ligu profesionalnih rvača (tip čije ime vidite na amblemu sajta bi mogao da vam podrobnije razjasni tu oblast pošto, eto, voli čovek a i zna). To je donekle i opravdaje za nerealne sposobnosti i "magije" boraca. Lica su već realnih proporcija, uglavnom. Poslastica ovog dela je neverovatna autentičnost sekvenci sa borilačkim veštinama. Kako igra ima prilično razrađenu paletu udaraca i specijalki, autori su pustili mašti na volju i verovatno angažovali stručnjake za borilačke veštine da malo pripomognu. Pa, isplatilo se, jer za deset godina odkad sam odgledao ovaj anime nisam video tako dobre tuče. Svaki stil je do detalja prostudiran i prenesen na crtaću tablu. Ne treba ni napominjati da je svaki lik koji se pojavi vrhunski praktikant svoje discipline. Scene razmene udaraca su brutalne i furiozne i taman kad pomislite da dalje ne može, počnu da sevaju specijale. Kamera divlja po krajoliku i borcima praveći izuzetne kadrove. To je prednost apsolutne kontrole nad vizuelnim aspektom.

Glasovi su u verziji na engleskom solidni sa izuzetkom Bajsona koji je izuzetan. Vrlo ubedljivo portretiše genijalnog vođu kriminalnog sindikata. Ostali prate manje više adekvatno. Muzika je zato odlična, što je izgleda odlika animea kao oblika umetnosti.

Centralna tema je uzeta iz igre, to je muzika sa Rijuog stage-a, a ostale kompozicije su u izvođenju tada najsavremenijih hard rok bendova (doduše samo u US verziji). Provalio sam Alice in Chains i KoRn, za ostalo sam već preveliki laik, a i nije toliko bitno.

Kada sam prvi put pogledao ovaj anime, veoma mi se svidelo ono što sam video. Znate, u adolescenciji nikoga nije briga za teške ljudske priče. Sve što mladom uspaljenom biću treba je akcija, uzbuđenje, malo ero-eroa, promućkano, ne promešano. To je upravo ono što gledaoca čeka ovde, urnebesni akcioni spektakl od prvog do poslednjeg minuta. Bez preterane dubine i nepretenciozno, Street Fighter II nudi isključivo vrhunsko tabanje i borbu protiv terora (pre nego što je postala odbojan kliše) kao osu radnje. Što je i dobro, jer filosofija i dubokoumna razmatranja suštine nisu nešto što pasuje borilačkoj igri (tek Soul Calibur uvodi ovaj aspekt u tuče).

Uglavnom, klasik japanske škole u svakom pogledu, napravljen da se svidi svakom slobodoumnijem gledaocu, a ne samo pasioniranim igračima Street Fightera. Ipak, da ne grešim dušu, zbog izuzetne brutalnosti i nasilnosti stvarno ne bi trebalo da ga gledate ako ste mlađi od šestog-sedmog osnovne. Ostalima je garantovano "loženje" i povelika želja za igranjem igre-uzora. Što je fino.