|
Castlevania: Symphony Of The Night
Godina izdavanja: 1997.
Platforme: Playstation
Ne treba biti neki veliki stručnjak da biste zaključili da je Dracula X: The
Rondo of Blood radikalno izmenio do tada poznati gameplay Castlevanie. Sjajna
grafika, muzika, kontrole i što je najvažnije, pravi spoj istraživačkog duha
Vampire Killera i tradicionalnog skrolujućeg izvođenja koje krasi Castlevanie
na NES-u načinili su Dracula X: Rondo of Blood do tada najboljim naslovom u
serijalu. Mnogi su bili gotovo ubeđeni da će Konami portovati ovu igru i na neke
druge, daleko komercijalnije konzole (pre svega enormno popularni Playstation),
međutim, to se nije dogodilo. Umesto toga, vlasnici PSX-a i Saturna morali su da
se zadovolje nastavkom koji se smatra najboljom Castlevaniom ikad!
Igra počinje krajnje neobično, prolog nivoom u
kojem ćete imati priliku da odigrate finalnu borbu između grofa Drakule i
Richtera Belmonta kojom se završava PC Enginov Dracula X: Rondo Of Blood. Posle
još jedne pobede dobra nad zlom, bićete upoznati sa detaljima priče, a ona kaže
da je normalan život posle ovog događaja trajao samo 5 godina, sve dok se jedne
noći Drakulin dvorac nije pojavio na starom mestu. Richter naravno odmah odlazi
tamo i... nestaje! Sve to uzrokuje da se grofov sin Alucard, stari saveznik klana
Belmont još jednom probudi iz večnog sna da bi zaustavio svog oca i otkrio šta
se desilo sa čovekom koji ga je porazio. Kao i toliko pominjani Dracula X sa PC
Engina, Symphony Of The Night kombinuje klasično akciono izvođenje i veliki
broj RPG elemenata, a prisutna je i dobra doza istraživanja. U igri dakle ne
postoje klasični nivoi, već se sve odigrava u ogromnom zamku i njegovoj
neposrednoj okolini. Baš kao i raniji nastavci, i SOTN je zadržao 2D grafiku,
sada delimično kombinovanu sa 3D pozadinama, što je dalo fantastične rezultate, a
posebno su impresivni glatkoća animacije glavnog junaka i razni specijalni
efekti koji ponekad umeju i da uspore igru, na svu sreću nikada u bitnim
momentima.
 Zaista,
jako je teško naći lepši 2D naslov za Playstation i bolju potvrdu da je on u
stanju da bude sjajna platforma i za igre bazirane na sprajtovima. Nelinearnost
je opet došla do izražaja, što znači da prostorije ne morate da obilazite redom,
pa čak ni da ih sve obiđete (mada je to naravno poželjno), a postojanje čak 4
različita kraja svakako je produžilo rok trajanja ove igre. Soundtrack je ovoga puta
zaista fenomenalan i zastupljeni su svi žanrovi muzike, od horskog
pevanja, preko fenomenalno atmosferičnih klasičnih kompozicija, popa i roka, pa
čak i tehno zvuka sve sa primesima gotha! Nije stvar samo u tome što se muzičke
teme savršeno uklapaju u okruženje, nego je postignuto i mnogo više
- soundtrack je takav da ga bez problema možete
slušati i van igre, a to je priznaćete, strahovito teško postići. Symphony Of
The Night poseduje sve: nelinearnost, harizmatičnog glavnog junaka, intuitivne
kontrole, prelepu muziku i apsolutni vrhunac 2D grafike na Playstationu.
Jednodušna ocena je da je ovo najbolji nastavak u istoriji i jedna od
najkvalitetnijih igara koje su se ikada pojavile, što je dokazala sjajna prodaja
i brojna priznanja kritičara koji su je uvek svrstavali među najbolja Playstation
ostvarenja. Ako igre ikada postanu umetnost, Konamijev naslov će se sigurno
svrstati u remek-dela.
Kompletan opis igre možete
pročitati ovde.
Dracula X: Nocturne In
Moonlight
Godina izdavanja: 1998.
Platforma: Saturn
1998. je bila poslednja godina života za nikad preterano uspešni Saturn, koga je
Sega ubrzo napustila, objavivši da se potpuno posvećuje projektu tada poznatom
samo kao Katana. Možda baš zato, pojava ove igre obradovala je sve igrače koji
su posedovali pomenutu konzolu, naročito kada je najavljeno da igra ne samo da neće biti
čist port, već i da će imati nekoliko elemenata neviđenih u odličnoj PSX
varijanti. Najveće razočarenje za sve fanove bila je činjenica da je igra
objavljena samo u Japanu, što ipak nije predstavljalo veći problem onima koji su
igrali Playstation varijantu.
Novine koje donosi ova verzija igre odnose se na
izbor likova, jer je sada već u startu moguće odabrati Alucarda, Richtera i
Mariju. Doduše, Richter je postojao kao skriveni lik i u Symphony Of The Night,
ali ne i Marija, koja se tamo pojavljivala u samo par scena. Ovoga puta ona je
predstavljena kao odrasla devojka, za razliku od devojčice iz Dracula X: Rondo
Of Blood. Za ubijanje protivnika koristi borilačke veštine i razne magijske
napade u kojima joj pomažu njeni životinjski prijatelji. U
igri se nalazi 5 novih kompozicija i 2 nove prostorije, što je za svaku
pohvalu. Međutim, Saturn varijanta je izneverila tamo gde se to najmanje
očekivalo. Iako gotovo sve 3D igre koje su rađene za Saturn i Playstation mnogo
bolje izgledaju na Sonyjevoj konzoli, sa 2D igrama je bio obrnut slučaj, pa se
očekivalo da će Nocturne In Moonlight sigurno biti na nivou verzije sa
Playstationa, ako ne i vizuelno atraktivniji. Nažalost, Saturn varijanta je
donela samo pogoršanje, jer je grafika unazađena! Neverovatno zvuči činjenica da
igra usporava, i to mnogo češće nego na Playstationu, kao i da neki specijalni
efekti izgledaju zaista loše. Posmatrano kao nezavisna igra, Dracula X Nocturne
In Moonlight je svakako odlična igra, jedna od najboljih za Saturn, ali igračima
koji su probali original ipak nije bila interesantna.
Castlevania 64
Godina izdavanja: 1999.
Platforma: N64
I proizvođači igara i kupci su želeli da Castlevania pređe u 3D okruženje, a
prava mašina za to je bio N64. Videvši kakve su njegove tehničke mogućnosti,
Konami je odlučio da uradi igru i za ovu konzolu. Baš kao i u Castlevania: Bloodlines za Mega Drive 2, i ovde birate
jednog od dva ponuđena lika, a to su ovog puta Reinchardt Schneider i Carrie
Fernandez. Reinhardt je poslednji izdanak klana Belmonta, pa je valjda i
očekivano da mu je osnovno oružje bič (mada može da koristi i sekundarna oružja,
kao i u prethodnim igrama) dok je Carrie Fernandez naslednik Sypha Belnades iz
Castlevania III: Dracula's Curse, a njeno oružje su magije velikog dometa. Oba
lika imaju nešto drugačiji put kroz igru, a i završne animacije su logično,
potpuno drugačije, što je svakako bio sjajan motiv za prelaženje igre sa oba
junaka.
Izvođenje najviše podseća na stari Vampire Hunter sa MSX, jer se sve
svodi na tumaranja kroz nivoe i traženje odgovarajućeg ključa koji će omogućiti
dalji napredak. Nažalost, i dizajn nivoa je takođe na nivou Vampire Huntera -
dakle očajan. Naravno, 3D sa sobom uvek povlači negativne posledice kod ovakvih
igara, jer je mnogo teže pogoditi protivnika, što je Konami kompenzovao tako što
je uveo auto nišanjenje koje je uglavnom korektno radilo osim kada je broj
protivnika bio jako veliki ili je kamera otkazivala poslušnost. Nije da je
grafika u Castlevania 64 bila toliko loša: isprane teksture, magla i likovi
sastavljeni od malog broja poligona sreću se i kod većine drugih igara na N64,
ali to se ipak ne očekuje od izdanka jednog vrhunskog serijala. Da sve bude još
gore, muzici nije posvećeno nimalo pažnje, tako da se pored ambijentalnih
zvukova gotovo i ne čuje. Konami je očigledno debelo zabrljao sa ovom igrom i
želeo je to da ispravi novim nastavkom...
Castlevania 64: Legacy of
Darkness
Godina izdavanja: 1999.
Platforma: N64
Većina igrača bila je izuzetno razočarana kada se pojavila Castlevania 64, jer je
u pitanju bila igra prepuna problema, ni izbliza onoliko kvalitetna kao njen
prethodnik za Playstation. Shvativši da je napravio krupnu grešku, Konami je ubrzo
najavio izbacivanje nastavka koji se pojavio svega nekoliko meseci kasnije.
Naravno, bilo bi naivno poverovati da će za tako kratko vreme biti stvorena
potpuno nova igra, pa smo umesto toga praktično dobili specijalno izdanje Castlevanie 64 koja je trebalo da unese izmene u izvođenje i popravi
probleme koji su postojali u prethodniku.
Osnovna priča je promenjena tako da je ovoga
puta glavni junak mladić po imenu Cornell koji kreće u akciju spasavanja svoje
sestre Ade, koja treba da bude žrtvovana za grofa Draculu. Međutim, Cornell
predstavlja daleko jačeg i agilnijeg lika nego što su to bili Schneider ili
Carrie u prethodniku i u stanju je da se pretvori u vukodlaka, ali i da
nadograđuje specijalna oružja, što ranije nije bilo moguće. Većina nivoa je u
osnovi ostala ista kao u Castlevania 64, ali su načinjene neke izmene u njihovom
dizajnu, pa čak i u ciljevima koje treba postići da bi ste ih završili.
Zahvaljujući tome i činjenici da je dodato nekoliko novih nivoa, Legacy Of
Darkness predstavlja nešto dužu i kompleksniju igru. Ostale izmene nisu toliko
značajne, ali ipak predstavljaju poboljšanja - borbe sa glavnim protivnicima su
izvedene nešto bolje, a i soundtrack je znatno poboljšan, mada se i dalje ne može
svrstati među najbolje u serijalu. Nažalost, sve ovo i dalje nije bilo dovoljno
da se sa nove Castlevanie za Nintendo 64 skine epitet prosečnosti što ju je
udaljilo od igrača i sprečilo da postigne bilo kakav uspeh. No, Konami je ubrzo
dokazao da može još više da razočara svoju publiku...
Nastaviće se....
|
