Za teniske simulacije i arkade često se kaže da
su jedan od najstarijih žanrova igara kao čija se preteča može uzeti čak i
čuveni Pong, nastao još sredinom sedamdesetih. Međutim, bez obzira na starost
žanra i na valjda stotine igara na ovu temu koje su od tada izbačene na svim
mogućim igračkim platformama, isuviše malo njih je ostavilo nekakav trag. Na svu
sreću, Wimbledon spada u krug igara koje poseduju kvalitet i predstavlja
najbolju tenisku simulaciju na osmobitnim igračkim mašinama i možda i najbolju
sportsku igru za SMS.
Kao što i ime igre govori, Sega je uspela da
otkupi licencu za najcenjeniji teniski turnir na svetu, koji među igračima važi
za nezvanično svetsko prvenstvo. Ipak, slavno ime ne mora ništa da govori o
kvalitetu same igre ali su se programeri ipak potrudili da ona bude u skladu sa
njim. Igra se sastoji iz ukupno 2 moda a to su standardni exibition match u kome
možete voditi bilo kojeg tenisera iz igre (ukupno ih je 16) i karijera u kojoj
počinjete kao potpuno anonimni teniser. Ovaj drugi mod je realizovan veoma
interesantno: na početku vam je data mogućnost da ukucate ime svog asa i
rasporedite 15 poena na tri kategorije (brzina, snaga i veština), nalik na
uprošćeni RPG. Kao nagradu za svaki dobar plasman na turniru dobićete određeni
broj poena i tako lagano nadograđivati lika, čime će partije postajati sve
interesantnije.
Izvođenje je zamišljeno veoma dobro, ali ima i
svojih nedostataka. Dva osnovna udarca su forhend/bekend i lob a izlaskom na
mrežu moguće je izvesti i drop shot. Naravno, i lob udarce možete dočekati na
smeč. Nažalost, ako se odlučite za igranje karijere, trebaće vam mnogo
strpljenja. Prvo, svaki meč se bez izuzetka igra u 2 dobijena seta, što ne bi
bio veliki problem kada gemovi ne bi trajali toliko dugo. Kada ste na početku
karijere, gotovo da uopšte ne možete da šaljete loptu u uglove, tako da
protivnik svaku od njih uspeva da vrati u polje, pa čak i smečeve iz zicer
pozicija. Gotovo svi poeni se osvajaju tako što protivniku lopta prođe kroz
noge, ili jednostavno ni ne pokuša da je udari. Brzina odvijanja je preterana,
tako da teniseri začas pretrče ceo teren, što nije naročito velika zabava, i
opet bespotrebno produžava poene. Teniskih turnira ima ukupno 4, i pored
Wimbledona tu su još i preostala 3 Grand Slam turnira, kojima su naravno,
nadenuta druga imena. Da napomenemo samo još jednu manu u vezi samih igrača -
naravno, svi redom su izmišljeni što se može opravdati, ali nije jasno zašto u
igri nema teniserki.
Tehničke karakteristike igre možemo oceniti
pozitivno, jer izgleda mnogo bolje od sličnih naslova za ovu platformu ili NES,
ali je jasno da svi potencijali konzole nisu iskorišćeni. Iznenađujuće za Segu,
boje su prilično tamne a veličina igrača i terena su u primetnoj disproporciji.
Publika je za divno čudo animirana, pa to malo poboljšava utisak.
Zvučni efekti mogu da dobiju prelaznu ocenu, isto
kao i muzika koja se ne može isključiti, što baš i nije za pohvalu, jer posle
dužeg igranja postaje naporna.
Wimbledon je kao što rekosmo na početku, najbolja
osmobitna simulacija tenisa, ali joj to nije pomoglo da stekne status klasika.
Čak i igre koje su rađene za tehnički mnogo naprednije platforme nisu uspevale
da postignu naročit uspeh sve do pojave Virtua Tennisa, pa je bilo nerealno
očekivati da Wimbldon bude tako nešto.
