U pitanju je igra koju, apsolutno nezasluzeno, skoro sigurno necete naci ni na jednoj listi all-time najboljih scrolling fightera. Razloge za to mozda je moguce pronaci u cinjenici da se pojavila u nezgodno vreme (1992-93), kada su se na trzistu borilackih igara pojavili takvi kolosi kakvi su Punisher, Cadillacs & Dinosaurs i Warriors of Fate, ali nikako zato sto igra svojim kvalitetom to ne zasluzuje.

Vec hiljadu puta ispricana prica cini uvod, zla banda kidnapuje prelepu devojku, a njena tri prijatelja krecu u misiju oslobadjanja. Vodite jednog od tri ponudjena lika (Wade, Boris i Kyle), sva trojica sa jako razlicitim stilovima borbe i sposobnostima. Iako su likovi naizgled stereotipni (po izgledu bi se reklo kopija Final Fight-a) tu lezi prva sjajna stvar ove igre: gomila mogucih poteza. Svaki lik u svom arsenalu ima toliko razlicitih poteza, da moze da se meri i sa likovima iz ranijih VS borilackih igara (pade mi na pamet prvi Street Fighter i Power Instinct), a u zavisnosti od okruzenja tj. scene, taj broj se jos dodatno povecava (npr. Wade ima sposobnost da naskoci na zid i "odradi" flying kick u maniru Mustaphe iz C&D). Takodje, dok Boris sa lakocom podize, lomi i baca sve protivnike, Wade, a pogotovo Kyle moraju opasno da se potrude (manijakalno pritiskanje tastera A) ili ce ih doticni "debeljuca" poklopiti. Ovo daje jedinu nelinearnu karakteristiku igri, jer taktika za savladjivanje bosova se, u odnosu na to koga izaberete, znatno razlikuje. Svi potezi su, manje vise, laki za savladati s obzirom na to da igra koristi standardne kontrole (Joystick i dva tastera).

Protivnika ima mnogo, lepo su dizajnirani i raznoliki. Prva stvar koja mi pada na pamet, je da su u odnosu na neke druge igre ovog tipa, nadprosecno inteligentni. Naime, skoro svaki zloca, ume da blokira, razbije deo pozadine koja mu se nadje na putu (tipa bure, kantu i sl.) i ne ceka u "redu za pesnicu" vec ume i da vam dodje iza ledja ili se jednostavno skloni. Da ne pominjem da neki od njih svojim arsenalom poteza prevazilaze glavne likove nekih drugih igara. Bossovi su posebna prica, ogromni, lepo dizajnirani sprajtovi, uredno balansirani po jacini i svaki ima svoju muzicku temu i glas sa po dve-tri recenice koje koristi.

Grafika je dobra, ali ne i spektakularna. Sprajtovi su lepi i veliki, animacija solidna, ali pozadine nisu bas reprezentativne (pogotovo ako ste vec igrali Punisher-a). Zvuk i muzika su vec kategorije za VS zasluzuju sve pohvale. Soundtrack je stvarno odlican, kompletne pesme dobrog kvaliteta, na momente malo van mesta (Soundtrack na trenutke zvuci kao iz igre OutRun). Zvucni efekti su stvarno dobri, semplovi glasa kod bosova i zanimljivi efekti udaraca (efekat lomljenja kicme kada tresnete protivnika preko kolena sa Borisom je bolestan) dosta doprinose utisku.

Sto se "gameplay"-a tice, igra je stvarno nadprosecna, pogotovo u modu za dva igraca. A sto se tice nelinearnosti, jedini razlog da igru odigrate ponovo nakon sto je predjete (osim ako u procesu ne postanete fan, pa je odigrate cisto igre radi), jeste da probate da je predjete sa nekim drugim likom. Nazalost na tom polju igra ne prelazi prosek.

Da zakljucim, Violent Storm je zaista odlicna igra koju obavezno treba probati, ako ne na automatima onda preko emulatora (MAME32, ali nisu bas potrefili boje 100%) jer ova igra to zaista zasluzuje. Dovoljno laka da zabavi pocetnike, dovoljno izazovna da ponudi nesto novo iskusnim igracima.