Na Capcom-ov Final Fight mnoge firme su odgovorile svojim klonovima. I Konami se okušao
sa svojom Vendettom. Na sreću ovo nije samo jedan u nizu otpadaka. Igra je prilično originalna i u svom stilu daleko
nadmašuje CapComovo čedo.
Priča je još debilnija nego ona u Final Fightu (da, to je moguće). Dead End banda se širi
i na putu joj je banda pod imenom Cobras. Naravno otimaju im bajnu devu i vi krećete u osvetu. Ok, za ovakve igre priča
nije ni potrebna, ali kada su već stavili neku mogli su makar nesto pametnije. Sledeće što ćete primetiti je da stari
sistem tabanja ne radi. Nema skoka, a i neprijatelji prolaze kroz vašu odbranu čisto mašući pesnicom. Ni noga nije
srećnije rešenje, ali pritiskom na oba tastera i poželjnim držanjem smera radi dometa, vi obarate protivnike na zemlju
bez gubitka energije. Poslušavši natpis na ekranu prilazite oborenom paceru i pririskate taster za nogu. Dotični pacer
počinje da se uvija pod vasim udarcima dok lezi na zemlji. Tu počinje da se otkriva još jedna bitna karakteristika ove
igre, a to je visok stepen brutalnosti, daleko iznad velike većine drugih igara ovog i sličnih tipova.
Da ukratko pojasnim prethodno rečeno, u vizuelna zadovoljstva kroz brutalno nasilje koja
će vam ova igra prirediti spadaju cigla među noge (a i noga među noge samo što to nije ni približno efikasno), kofa na
glavu posle cega se jadnik pogubi, flaša o glavu koja ubija na mestu, sačmara koja niže leševe (bukvalno) od nežnijih do
apsolutnih brutalnosti tipa lepljenje ljudi po zidovima bezbolkom, skakanje po prstima jadnika koji vise sa mosta,
paljenja molotovljevim koktelima, silovanja pa i sodomije. Definitinvo nije igra za najmlađi uzrast. To nas dovodi do
još jedne dobre strane igre, a to su oružija. Em su skoro sva korisna (napokon), em se drastično razlikuju. Nisu
generička nego svako definitivno ima svoje karakteristike i zahteva drukčiju primenu. To poprilično doprinosi da se
standarna boljka ovakvih igara, a to je monotonost, manje primeti. Protivnici su dovoljno raznovrsni. Naravno i ovde ima
klonova i varijacija na temu (likovi kojima su promenjene samo boje i manji detalji), ali unekoliko drugačijim šemama
ponašanja što je manje upadljivo. Važnije za to da kloniranje ne bude toliko vidno je da je protivnika generalno mnogo
manje po nivou što se ne odražava na težinu igre. Kao što možete zaključiti iz prethodnog, gameplay je izbalansiran i
dovoljno raznovrstan da vas zadrži neko vreme uz sebe.
Naravno ni jedna igra nije bez mana pa ni ova. Brutalnost ove igre se može posmatrati kao
njena prednost, ali i kao njena mana. Od četiri lika, dva su izrazito superiorna u odnosu na ostale, daleko veća razlika
nego između Codya, Guya i Haggara na primer što je klasičan primer neizbalansiranosti, što donekle ubija raznovrsnost. I
oružija umeju biti nelogična. Na primer, flaša u glavu ima mnogo jači efekat od primene bezbolke na istoj.
Grafika je manje više u stilu crtanog fima, ali daleko od toga da je loša. I stil crteža
pomaže da se igra distancira od svoje očigledne inspiracije u šta je Komani očigledno uložio mnogo truda. Takođe pomaže
da se nivo brutalnosti prividno umanji na neki razumni nivo. Kao što rekoh, grafika je vrlo dobra, mada ništa
specijalno. Zvuk je spoj prosečnih melodija koje prate akciju i stvarno sočnih zvučnih efekata. Svaki udarac i svaki
pokret ima dobro odabran propratni zvuk koji mnogo doprinosi atmosferi ove igre. Utisak o efektima kvari govor koji je
prilično loš i teško razumljiv. Na sreću retko se pojavljuje.
Dve napomene: prvo, neki od elemenata su izbačeni u verziji za 4 igrača (silovanja i
sodomija) i drugo, ako vam ovo nije dovoljno brutalno probajte Splatterhouse, lošu igru prema kojoj Vendetta izgleda
prilično nevino.
