Originalni TOCA Race Driver predstavljao je prekretnicu u TOCA serijalu koji je do tada iznedrio 3 dela i fokusirao se uglavnom na britanski šampionat turističkih automobila, po kome je i dobio ime. I pored sjajnih tehničkih karakteristika, odličnog damage modela i ubacivanje priče u single player mod, mnogi su bili nezadovoljni fizičkim modelom ali i impresivnom težinom igre. Ovaj nastavak samo delimično ispravlja te probleme ali svakako predstavlja kvalitetniju igru.

Za razliku od prethodnika ovde se ne nalazite u ulozi fiktivnog junaka Ryana McKane-a, već gradite sopstvenu vozačku karijeru takmičeći se u čak 15 različitih trkačkih disciplina na preko 50 staza. A do ultimativnog cilja - titule najboljeg vozača na svetu nije nimalo lako doći, jer ćete pre toga morati da savladate veliki broj šampionata i to za volanom svega od bolida formule do ogromnih kamiona. Sama karijera koja predstavlja daleko najvažniji mod igre je delimično nelienarna, jer vam se vrlo često nudi izbor šampionata u kome biste želeli da vozite. Takođe, olakšavajuća okolnost je činjenica da vam za uspešan završetak svakog od njih ne treba obavezno prvo mesto, kao i da trku u svakom trenutku možete da ponovite... što je i više nego potrebno. Radi se o tome da i ovo izdanje TOCA-e, kao i gotovo sva prethodna (da računajući i stara izdanja za PSX i PC) pati od prevelike težine - prva polovine igre zaista neće predstavljati preterano težak problem iole iskusnijim igračima, ali nakon toga stvari se naglo komplikuju, pa i samo jedna krupnija greška može da vas prikuje za dno poretka sa koga je kasnije jako teško pobeći. Zbog toga, TOCA Race Driver 2 nikako nije igra za svakoga, već samo za igrače sa natprosečno jakim živcima.

Ipak, ovo je praktično jedina krupnija mana koju je napravio Codemasters - svi ostali elementi su na vrlo dobrom ili vrhunskom nivou. Kontrolni sistem svakako ne može da se po svojoj realističnosti meri sa pravim simulacija kao što je Gran Turismo, ali i nije skroz arkadan, što u praksi znači da navikavanje na njega ne traje dugo. Ako ste igrali originalni TOCA Race Driver primetićete da nisu načinjene neke krupnije razlike, što će zasmetati samo ljubiteljima vernih simulacija.

Ono što je ipak mnogo bitnije je činjenica da vožnja svakog šampionata i automobila predstavlja priču za sebe, što od igrača zahteva mnogo više veštine nego u većini sličnih igara. Nemoguće je u celoj priči oko kontrolnog sistema nepomenuti da je model oštećenja još jednom fantastičan, tako da je samo jedan udarac pri velikoj brzini u neki objekat dovoljno da totalno uništite automobil i ispadnete iz trke! Gotovo svaki sitniji sudar može vam doneti vidljivo pogoršanje performansi, pa je zato potrebno da naučite kako da u trci istovremeno budete i agresivni i obazrivi.

Tehnički, PSP varijanta izgleda za nijansu slabije od izdanja za ostale konzole i PC, ali razlike u vizualnim karakteristikama nisu vredne neke preterane priče. Nešto lošiji izgled okolnih objekata je mana koja je prisutna u svim verzijama ove TOCA-e (a i generalno je karakteristična za ceo serijal) a specifično za PSP su manji padovi frame-rate koji doduše ne utiču na samo izvođenje i javljaju se samo kada se stvori velika gužva na stazi. Zvučna podloga je standardno kvalitetna, a jedino treba pohvaliti odličnu glasovnu podlogu u međuanimacijama kojih ima poprilično.

Ako Gran Turismo 4 ima preko 40 različitih varijacija Nissan Skyline-a, zašto TOCA 2 ne bi imala bar jedan?

Specifičnosti ovog izdanja koje smo pomenuli na početku teksta odnose se na multiplayer za 12 igrača (što priznaćete, sjajno zvuči samo u teoriji) ali i mogućnost da ubacite sopstvenu muziku u igri, za šta će vam biti potreban program koji treba preuzeti sa Codemastersovog sajta.

Na kraju, kome preporučiti ovo izdanje igre? Njime će očigledno najzadovoljniji biti ljubitelji vožnji koji nisu do sada probali ovaj naslov, a pritom im ne smeta dosta velika težina i polusimulacijski karakter. Sa druge strane, ako ste TOCA Race Driver 2 već ozbiljno igrali na nekoj drugoj platformi, ovo izdanje slobodno možete zaobići, i odlučiti se za neki drugi naslov.

Prethodnici
TOCA serijal startovao je još davne 1997. na PlayStationu i PC-ju imenom TOCA Touring Cars. U pitanju je bio izuzetno kontroverzan naslov koga su britanski i neki evropski kritičari dizali u nebesa, dok je sa druge strane u Severnoj Americi doživeo totalnu katastrofu, zbog slabe grafike i u najmanju ruku čudnog kontrolnog sistema. Prvi nastavak koji je usledio dve godine kasnije bio je mnogo bolje ostvarenje, sa daleko kvalitetnijom grafičkom podlogom, naročito u PC verziji koja je čak bila mnogo manje hardverski zahtevna neko prethodnik. Nažalost, nekoliko genijalnih ideja, pa čak i podrška za split screen učetvoro totalno je upropastio loš kontrolni sistem i prevelika težina koja je odbila mnoge igrače. Zatim je usledilo izdanje TOCA World Touring Cars koje se pojavilo ekskluzivno za PSX kao do tada najbolja igra u serijalu. Fizički model, grafika, pa čak i AI protivnika su bili za klasu bolji nego u prethodnicima, a po prvi put je bilo moguće voziti i druge šampionate osim britanskog. Zbog svega toga World Touring Cars je ostao upamćen kao jedna od najboljih vožnji za PlayStation. Na kraju, usledio je TOCA Race Driver (ili Pro Race Driver kako je bio kršten u Severnoj Americi) koga smo već pominjali u opisu, pa se ovde nećemo osvrtati na njega.

Model oštećenja
Činjenica je da danas većina trkačkih igara nema kvalitetno odrađen damage model - neki naslovi kao Gran Turismo ga nemaju uopšte dok drugi poput Project Gotham Racing-a dozvoljavaju samo delimično oštećivanje koje ima čisto kozmetički efekat. Sa druge strane, TOCA Race Driver 2 ima tzv. "Terminal Damage Engine" koji predstavlja najrealističniji model oštećenja do sada. To znači da je na automobilu moguće uništiti praktično sve od stakla na vratima do motora i točkova, što lako dovodi do preranog kraja trke. Svako vozilo u igri ima hiljade tačaka koje registruju oštećenje, što krajnji efekata na ekranu čini impresivnim... ili zastrašućim, kako za koga.