Može se slobodno reći da je svojom pojavom 1992. Fatal Fury 2 definitivno potvrdio da ovaj borilački serijal ima potencijal jer je ostvario sasvim solidan uspeh u vreme kada su tržištem suvereno vladali Street Fighter II World Warrior i prvi Mortal Kombat, pa stoga nije bilo toliko čudno što je već sledeće godine izbačena takođe veoma popularna special verzija (prošireno izdanje drugog dela), kasnije više nego uspešno portovana na tada popularne konzole kao što je SNES, Sega Mega CD ili čak NEC-ov PC Engine Super CD. Međutim, na pravi nastavak se čekalo mnogo duže, tako da je on predstavljen tek 1995. prvo u verziji za MVS (Multiple Video System, coin-up verzija NeoGeo-a), a kasnije i za AES (Advanced Entertainment System, konzolni NeoGeo) i NeoGeo CD kome ćemo posvetiti najviše pažnje. No s obzirom na zaista minorne razlike između sve 3 varijante koje će biti pomenute u daljem tekstu, ovo je zapravo zajednički opis.

Mesto događanja je još jednom Southtown u koga dolaze Terry Bogard, Andy Bogard, Joe Higashi i Mai Shiranui kako bi prisustvovali otvaranju Pao Pao Cafe-a. Međutim, taj događaj pada u drugi plan kada ova četvorka shvati da je stanje u gradu gore nego za vreme vladavine Geesa Howarda koga je Terry porazio pre nekoliko godina, ali i da se nalaze usred očajničke trke za skrolovima koji njihovom vlasniku donose ogromnu moć (za više detalja pogledajte poseban tekst - kompletna priča).

Sa današnjeg stanovišta može se reći da je Fatal Fury 3 prva igra iz nove faze razvoja serijala (koji je kasnije nastavljen kao Real Bout Fatal Fury) i da je po mnogo čemu kontroverzna, isključivo zbog izvođenja koje sadrži neke veoma neuobičajene elemente koji su uzrokovali priličnu podelu i među igračima i kritičarima koji su je klasifikovali i kao najslabiju igru u seriji, ali i kao jednu od boljih sa par zaista genijalnih elemenata.

Da počnemo zato odmah sa gameplayom koji je pretrpeo podosta izmena u odnosu na Fatal Fury Special. Borba se ovaj put odvija u čak 3 ravni, mada se razmena udaraca može izvoditi samo u jednoj od njih. Druge dve (jedna bliža i jedna dalja ekranu) služe za otklon u stranu i izvođenje posebnog udarca kojim se ujedno i vraćate u osnovnu borbenu liniju. Ovde se već javlja prvi problem jer promena ravni zahteva pritiskanje 2 tastera što ne pali baš svaki put i uz to bespotrebno komplikuje i usporava borbu. Sa današnjeg stanovišta znamo da je SNK ovaj eksperiment prihvatio kao neuspešan jer je primenjen samo još jednom, u sledećem nastavku pod imenom Real Bout Fatal Fury. Kontrolni sistem je osim ove promene ostao praktično neizmenjen osim što se primećuje da je izvođenje specijalnih udaraca daleko lakše, mada posao definitivno nije odrađen do kraja. Veliki plus je svakako brže izvođenje (mada su skokovi i dalje prilično spori) kao i uvođenje pravog combo sistema što povećava atraktivnost borbe. Tu treba pomenuti i jednu specifičnost vezanih udaraca a to je činjenica da se ovde bilo kakva kombinacija automatski prekida ako protivnik uspe da izblokira prva dva, za razliku od kasnijih nastavaka. Time je i onemogućeno da na jeftin način punite skalu za DM (desperation move). Kada smo već kod njih da pomenemo da je ovo igra koja je predstavila Super Desperation Moves (SDM), koji su ovde poznati pod imenom Super Combination Arts (npr. ovo je najstarija igra u kojoj je moguće izvesti Terryjev Triple Geyser) a koji nanose fantastičnu štetu protivnicima. Njihovo izvođenje nije nimalo lako, ali satisfakcija koju dobijate kada u tome uspete je vredna truda. Posebno interesantan element jesu završni udarci koji se mogu opisati kao stage fatality-ji viđeni u Mortal Kombat serijalu (samo bez krvi, naravno). Tako je npr. protivnika na nivou Blue Mary moguće poslati aperkatom na luster ili na stakleni zid ogromnog akvarijuma ako ste kojim slučajem na stage-u Mai Shirunai. Ovakvih primera ima zaista dosta i svakako predstavljaju dobrodošlo osveženje.

Broj likova je sasvim solidan a nova imena su Bob Wilson, Blue Mary, Franco Bash, Hon Fu, Sokaku Mochizuki, Ryuji Yamazaki i Jin Chonshu&Jun Chonrei. Još jedna novina je ocenjivanje kvaliteta borbe koje nema samo kozmetičku ulogu - od toga koliko se dobro borite zavisi i sa kim ćete se susresti na kraju igre (postoje 4 moguće varijante) što automatski znači da igru vredi završiti sa jednim likom i više od jednog puta. Početak i kraj svake borbe obeležava kratak dijalog između sukobljenih boraca urađen u tipično otkačenom SNK maniru, što će vas sigurno nasmejati, naročito ako ste upoznati sa pričom i odnosima između likova. Nažalost, težina nije najbolje izbalansirana tako da predlažemo da je odmah na startu spustite bar za nijansu kako biste sebe poštedeli bespotrebne frustracije.

Jedina oblast u kojoj nema nikakvih sporova je kvalitet grafike koji je zaista jako dobar. Crtež je bolji nego u prethodnicima a primećuje se i bogatija animacija kao i zaista prelepe pozadine kojima Fatal Fury 3 može da konkuriše gotovo svim NeoGeo tabačinama, pa čak i Last Blade serijalu. Teško je izdvojiti one najbolje ali bismo mi ipak preporučili da posebnu pažnju obratite nivoe na kojima su domaćini Mai Shirunai, Blue Mary ili Hon-Fu. Nije stvar samo u dizajnu i obilju boja koje predstavljaju praznik za oči - veći broj pozadina je odlično animiran a tu je i promena doba dana između rundi što je još jedan način da se razbije monotonija. Na svu sreću, NeoGeo CD verziji ne nedostaje nijedan frejm animacije u odnosu na AES i MVS varijantu (bar mi nismo ništa primetili), tako da se ovaj port definitivno može definisati kao »arcade perfect«. Učitavanja su nažalost poprilično dugačka (svaka borba se učitava oko 30 sekundi, a prva gotovo minut) ali je olakšavajuća okolnost što kada borba počne nema više međuučitavanja između rundi, a čak se ni muzika ne prekida, što je nažalost slučaj kod mnogih drugih NeoGeo CD ostvarenja.

Zvučna komponenta nije toliko kvalitetna, što predstavlja malo negativno iznenađenje. Iako aranžirane kompozicije koje krase NeoGeo CD verziju zvuče daleko bolje od onih na verziji za kertridž, malo je tema koje se izdvajaju svojim kvalitetom. Neke od njih su recimo ona koju ćete čuti na nivou Blue Mary, Sokaku-a ili Mai Shirunai koja se fantastično uklapa u pozadinsko okruženje. Sveukupni utisak o soundtracku je ipak vrlo dobar, tako da se može preslušavati i van igre. Sami zvučni efekti ne zaslužuju da se o njima posebno priča jer je sve urađeno potpuno standardno. Pojedini semplovi deluju suviše veštački (recimo zvuk prilikom blokiranja udarca) ali je to u vreme pojavljivanja bila odlika i drugih naslova iz SNK produkcije.

Uzevši sve u obzir, zaista se može zaključiti da je Fatal Fury 3 bio jedan veliki eksperiment za SNK sa gomilom elemenata koji ovaj nastavak do dan danas čine prilično unikatnim. Naši krajnji utisci su ipak pozitivni iako je neosporno da postoje i kvalitetnije igre u serijalu. Upravo zbog dobrog izbora likova, prelepih pozadina i nekih kvalitetnih gameplay rešenja ovo je igra koju fanovi 2D borilačkih igara ne bi smeli da propuste. Ako ste ipak malo više izbirljivi možete je i preskočiti u korist nekog od kasnijih nastavaka.

Cameo
SNK nas je već navikao na ubacivanje cameo likova (ličnosti iz raznoraznih SNK serijala koji se pojavljuju u pozadini nivoa) u svoje borilačke serijale pa i Fatal Fury 3 samo nastavlja tu tradiciju. Ovaj put su u pitanju Kyo Kusanagi i Sie Kensou koji se mogu videti u Pao Pao Café 2 nivou. Kensou je tačno na sredini slike a Kyo na desnoj polovini, kod šanka.

Ostale verzije
Osim za svoje konzole i arkadni sistem SNK je Fatal Fury 3 izdao i za Sega Saturn i što je vrlo čudno, PC! Što se tiče verzije za kompjuter ona je odrađena krajnje loše - uz nju ne dolazi nikakvo uputstvo (ni u papirnoj a ni u elektronskoj formi) a i nije ništa učinjeno da se smanji neverovatna pikselizacija, makar uvođenjem nekog filtera (koje koriste današnji emulatori npr.). Zbog toga i ne čudi što je jako malo ljudi uopšte čulo za ovu verziju. Što se tiče Saturn porta on stoji mnogo bolje i predstavlja vernu kopiju NeoGeoCD verzije u svakom pogledu, osim što su učitavanja znatno kraća.