Ovo je jedini film studija Ghibli koji je imao bioskopski život i reklamnu kampanju u našoj zemlji. Naravno, kampanja je ocenjena kao uspešna jer je imala decu kao ciljnu grupu a gomila dece se pojavila na premijeri. I sve je išlo po planu, sve do scene kad glavni junak jednom samuraju otkida strelom ruke i zakucava ih za drvo. Onda je usledilo stotinak minuta krajnje neočekivanih, bizarnih dešavanja od kojih su deca, a bogami i roditelji doživljavali uzastopne multiple šokove. Tako se neslavno završio prvi pokušaj popularizacije anime kulture u nas. Jedino se ekipa za koju sada radim "ogrebala" za filmski spektakl na velikom platnu. Ja nisam bio te sreće. Međutim, čak i na VHS-u film je delovao kao otkrovenje. Ne treba ni da pominjem da je to bilo prvo Ghiblijevo ostvarenje i jedan od prvih anime filmova koje sam imao prilike da pogledam. Pred mojim očima se otvorio jedan novi svet, i ništa više nije bilo isto. To je bilo pre osam godina, a Mononoke mi je i dan danas ostao jedno od omiljenih filmskih dela. Ovaj film nije najpopularniji Miyazakijev, tu čast nosi Spirited Away, stigao je tek do nominacije za Oskara, ali iz nekih razloga mi je prirastao za srce mnogo više od gorepomenutog izvikanog ostvarenja. Biće teško postići i sačuvati objektivnost u ovom opisu.

Ashitaka je mladi princ i naslednik svog plemena. Kao i svaki princ iz bajke, on je vešt borac, hrabar i plemenit. Te osobine će postati uzrok njegove propasti. Naime, u pokušaju da spase selo, Ashitaka ubija demonsku zver i preuzima njenu kletvu na sebe. Sudbina koja ga čeka je strašna: duga agonija posle koje smrt dolazi kao oslobođenje. Ne želeći da ga njegovi najmiliji gledaju takvog, a u želji da pronađe prosvetljenje, Ashitaka kreće u potragu za odgovorima. Sa sobom nosi sjajnu grudvu metala, izvađenu iz demonovog tela, koja je i pretvorila nekadašnjeg boga u nerazumnu zver. Tragajući za mudrošću, nalazi šansu za ozdravljenje u glasini o glavi šumskog boga koja daje večan život onom ko je poseduje. Bio sam nemalo iznenađen raskorakom između Ashitakinog dečačkog izgleda i njegovog fatalističkog stava i ozbiljnih replika. Standardi Ghibli studija o crtanju protagonista su i ovde primenjeni. Ipak mi se čini da je detaljnosti lica posvećena veća pažnja nego uobičajeno, pa ni najfinija nijansa osećanja ne može promaći oku: Ashitakia rezignacija, Saninia nesigurnost, Eboshina tvrdokornost… Ambijent je dočaran očaravajućim prelivima boja i igrom svetla, stvarajući klasično bogato okruženje. Radnja je smeštena u doba industrijske revolucije i jasno je izražen kontrast između Šume Bogova i Metalnog grada. Jednom rečju, vizuelni užitak je neosporan. Sam Miyazaki je morao da lobira da bi zvučna komponenta verzije na engleskom jeziku bila ovakva kakva jeste. Verovatno ste već čuli za anegdotu "No cuts". Naime, kada je Miramax počeo da nasnimava glasove za Mononoke, Miyazaki je poslao Harvey Wensteinu samurajski mač sa porukom "Bez rezova". Autor nije želeo da njegovo delo bude banalizovano i da mu likovi budu crno-beli. Njegovo nastojanje se isplatilo, jer Mononoke verovatno ima najbolji dub od svih animea koje sam video (doduše, nema ih mnogo, ali…). Glasovi su krajnje iskreni i dirljivi i prate u stopu vizuelnu komponentu. Izdvojiću Billy Crudupa (Ashitaka), čovek zvuči kao da se upravo vratio sa sahrane roditelja, Minie Driver (Eboshi), sa onim divnim engleskim akcentom i, zamislite, Billy Bob Thorntona, koji daje glas flegmatičnom kaluđeru. Da su glasovi bili nasnimavai kao za Disney-eve filmove, cela stvar bi pala u vodu.

Efekti i muzika su odlični, pamtiću još dugo efekat sličan izvlačenju zapušača pri dekapitaciji strelom sa dvesta metara. Zahvaljujući gorepomenutoj glasovnoj interpretaciji i Miyazakijevom i Wensteinovom zalaganju, karakterizacija likova je krajnje uspela. Nema podele na dobre i na zle, kao i u stvarnom životu. Svako radi ono u šta je ubeđen da je ispravno, i dolazi do dramskog sukoba, usled neusaglašenih stavova i interesa. Iako je Eboshi kriva za Ashitakinu sudbinu i uništava Božju šumu koja je izvor života, on uviđa da je ona i dobrotvor, koji izvlači ljude sa dna društva i daje im neku svrhu. Sa druge strane, iako voli San, Ashitaka mora da se pazi njenih zaštitnika, bogova u telu životinja. Ovde svet ne igra glavnu ulogu, kao u Spirited Away, i emocije se ne kanališu kroz vizuelni užitak, već kroz priču. Naracija je izvanredna, sa sofisticiranim odnosima između protagonista, i prelepom mada unapred osuđenom romansom glavnih likova u drugom planu. Atmosfera je epska i jasno se dočarava da je opstanak čovečanstva u pitanju. Veličanstvene scene bitaka su opčinile jednog Kurosawu, a to nešto znači. I pored sveg dešavanja, ostavljeno je prostora za likove, njihove stavove i misli. To sve zajedno čini vrhunski ugođaj.

Ovo nije prvo Miyazakijevo delo u kome se apeluje na ekološku svest gledalaca. Ipak, nisam nikad video da je poruka o očuvanju našeg okruženja plasirana na ovako grandiozan i snažan način. Na kraju ostaje pitanje: Da li je napredak vrste bitniji od opstanka vrste?