Ghost in the Shell: Innocence je imao ispred sebe dug put dokazivanja da je vredan nastavak legendarne mange i animea. Niko od ovog filma nije očekivao da bude prekretnica animea kao što je prethodnik bio, ali svi jesu očekivali remek delo na nivou prvog Ghost in the Shella i naravno mange.

Scenario je zasnovan na jednoj od priča iz prve Ghost in the Shell mange. Naravno za potrebe filma, priča je drastično izmenjena i dopunjena. Kao i prvom delu autori su se pobrinuli da film ima neko dublje značenje iza sebe, s tim što je ovoga puta postavljeno pitanje o granici dobra i zla i do koje mere zlo može biti opravdano dobrim ciljem. Naravno pitanje ljudske svesti i savesti tu nije moglo biti izbegnuto. Glavni likovi su sada Batou i Togusa sa svojim ličnim problemima. Izbor je logičan i drži se originalne priče. Batou je i dalje ultrasteroidna svinja kao i u mangi (a za razliku od prvog dela gde je rečeno da su svi sem Toguse kiborzi) koji osim posla nema ništa čemu bi se nadao. Dok je Togusa ostao isti, običan čovek sa overpowerovanim digitronom u glavi. Glavna razlika je što su u sve upetljali i njihove lične živote, tj. uticaj istih na njihov pogled na vrednosti stvari i događaja u svetu.

Atmosfera je pomerena iz klasicnog SF-a prvog dela u Gibsonovski cyberpunk. Jedan deo kao da se dešava u "Gradovima" iz knjiga gorespomenutog autora. Osim toga sama akcija je mnogo sirovija i nasilnija, što je i logično zbog promene glavnog lika. Sada deluje kao važniji deo filma nego ranije, ne zato što je bitna za priču, što nije, već zato što je dobila ulogu držanja gledalaca uz ekrane presecajuci duge spore sekvence. Samim tim razumljivo je što ih ima i više. "Filozofski" momenti i dalje postoje i popunjavaju priču, ali deluju malo isforsirano, tj. ne ukalapju je suvuše dobro sa ostatkom filma. Takođe ni scena koja treba da ljudima predstavi nazovi "Gradove" je pandan "Floating Museum" sceni iz prvog filma, ali ovde ona nema skoro nikakve veze sa ostatkom radnje. Jednostavno tu je da zapanji svojom vizuelnom lepotom. Zaista dobro radi ono čemu je namenjena i izgleda fenomenalno, ali opet, jednostavno se ne uklapa.

Priča je ovoga puta više nalik na neku detektivsku, ali sa klasičnim SF i Shirow pečatom. Ono što je dobro, osim osnovne prče koja je odlična i dobro ispričana kroz zanimljiv scenario, je i primena efekta višestrukih stvarnosti kroz flasback. Pojavljuje se samo jednom u filmu, ali uzima dosta vremena i uvlači gledaoca u to šta je istina ostavljajući u svakom neki trag. Takođe u tim kao i u još nekim scenama se vidi napor da povežu oba dela tako da samo povezivanje bude sastavni deo priče. Efekat je odličan i samo ulepšava ceo doživljaj.

Grafika je fenomenalna, apsolutni vrh i ima mnogo 3D-a. Zaista sve osim samih likova je 3D u ovom filmu. Normalno taj efekat smeta sve više i više što je manje uklopljen. Uklopljenost 2D i 3D ovde varira od neprimetne do primetnog odudaranja. Na sreću ovog zadnjeg je malo, zbog truda uloženog u veći deo scena da se 3D grafika prikrije efektima, ali opet da se vidi jasno da je 3D. Na kraju sama količina iste jednostavno ubija kontrast. 2D crtež je ostao isti, dakle na visokom nivou. Dizajn je ako je ikako moguće jos bliži originalu Masamune Shirowa.

Zvuk ipak ne mogu toliko da nahvalim. Glasovi i efekti su fenomenalni, ali muzika nije na tom nivou. Komponovana je u istom stilu kao i u prvom delu i većim delom zvuči fenomenalno, ali je prosto ima premalo. To je inače jedino što bih mogao reći o zvučnoj podlozi, jer jednostavno bledi pred vizuelnim utiskom koji je ljudima važniji.