|
Do sada smo pisali o razlozima zbog kojih je naša igračka scena/kultura takva
kakva jeste, kako su siromaštvo, piraterija i mnogi drugi lokalni razlozi
uticali na to da stvari danas budu ovakve kakve jesu. U ovom editorialu se
nećemo baviti takvim unutrašnjim složenim temama već ćemo više sa spoljne strane
pogledati kako se danas igre i igrači uopšte shvataju kod nas, izvan "igračke
zajednice" and then some more...
Kod onih koji igre shvataju manje ozbiljno
(znači većine ovde u SCG) ili su imali minimalan kontakt sa igračkom kulturom,
izraz igra je jako redak. Od njih ćete pre čuti pejorativ "igrica", izraz koji
savršeno opisuje sa koliko ozbiljnosti i poštovanja se
prilazi toj temi na našim prostorima. Recimo kao u ranim osamdesetim ili čak i
ranije sa prvim arkadama i džepnim LCD igricama. Forma i suština su se drastično
promenile, ali je filozofija ljudi koji na to površno gledaju ostala manje više
ista. Znači radi se o igrici, nečemu sitnom, nebitnom, verovatno posvećenom samo
deci ili čudnim ljudima koji imaju višak slobodnog vremena.
Igre kao sasvim normalan vid elektronske
zabave, kao što je gledanje TV-a ili slušanje muzike, još nisu prihvaćene u
potpunosti u svim socijalnim krugovima, ni u svetu a posebno ne ovde. Tom stanju
kod nas je svakako pomogla situacija na domaćoj igračkoj sceni u prošlosti gde
su mega popularni sistemi namenjeni isključivo igrama koji su postavili temelje
današnje igračke kulture bili totalno u pozadini starih računara koji su između
ostalog korišćeni i za igre (C64, Amiga...), što će reći da je ovo tipično
Evropski problem koji je u našem okruženju samo još izraženiji, jer su igre ovde
osim sporedne stvari i nečega što svako uz malo znanja može da napravi (po
popularnom ubedjenju iz vremena tih računara) bile i nešto što ne košta ništa,
pa samim tim verovatno i ne vredi ništa. Dodajte na to siromaštvo i naš
mentalitet i dobićete savršen katastrofalni mix kakav verovatno nije viđen na
još mnogo mesta u našem bratskom trećem svetu.
Kako god vi shvatali igre, sreli ste se sa
njima na ovaj ili onaj način, osim ako niste bili u komi ili zatvoru zadnjih 20
godina ili živeli u nekom hardcore ‘retro’ kraju našeg divnog saveza država.
Znači ako polazimo od toga da skoro svako i ovde zna šta su igre i da je svako
ko je odigrao bilo šta što pripada toj velikoj slabo definisanoj grupi zvanoj
igrači, podele se nameću same od sebe.
Outsiders/Common
People
Za početak, ima ljudi koji su sve to od starta okarakterisali kao glupost,
bacanje vremena i igre ih više uglavnom ne interesuju niti su ih ikad nešto
posebno interesovale. Baš kao što postoje i ljudi koji ne čitaju knjige, ne
gledaju TV, ne idu u bioskop, jednostavno ima nas raznih i to nije nista čudno.
Uslovno rečeno, druga grupa bi bili ljudi koji
znaju donekle šta su igre, sretali su se sa njima ceo život, vole ponekada nešto
da odigraju, ali tome ne daju neki veliki značaj, jer uglavnom misle da se radi
o glupoj i neozbiljnoj stvari namenjenoj deci. U ovu grupu bi mogli da se
svrstaju lolakni stariji građani, najčešće koliko toliko ‘normalni’ (za domaće
standarde) roditelji i ostali koje igre ne interesuju posebno. Problemi nastaju
kada ljudi iz ovakve grupe pokušavaju da pišu o igrama...
Little busters
Tu su naravno i ta deca kojoj su igre po popularnom mišljenju i namenjene, s tim
što kod nas ta deca ne igraju dečije igre koje su im namenjene već provode sate
u igraonicama igrajući ono što im je jedino pristupačno - Counter Strike
slične multiplayer igre i ono što ih mnogo više privlači, igre koje im nisu ni
namenjene sa R ili M rating-om, mada "ko to ovde gleda". Ako kući imaju PC, koji
će pre dobiti od konzole jer na njemu "mogu nešto i da nauče", verovatno će
"učiti" uz neki FPS ili igre kao što su GTA, Manhunt i slično.
Možda će i naučiti nešto korišno mrdajući mišem i kucajući po tastaturi u
Windowsu dok uče kako se radi copy/paste crack-a, koliko metaka staje u koji pištolj
u CS-u ili kako se kreću cene novih grafičkih kartica na tržistu, ali
jedna stvar je sigurna - o igrama će naučiti najmanje i šanse da na "klasičan"
način zavole igre će biti svedene na nepostojeće. Sonica i Maria će poistovetiti
sa "legendarnim" Icy Tower-om, Moorhun-om i sličnim mini igracama u Windowsu,
dok će one "prave ozbiljne igre" videti naravno od "starijih i ozbiljnijih"
igrača. Deca će uvek hteti da se igraju, ali na onome na čemu se igraju i
stariji od njih... a ti malo stariji su ona grupa koja čini najveći deo igračke
populacije.
Stara škola
br'te
Domaći ’stariji’ igrači su uglavnom odrasli uz arkade koje su
smatrali igricama i za koje veruju da ne postoje više. Odrasli su i uz stare
kompjutere kao što su C64 i Amiga čije igre smatraju legendarnim, a kako ni
jedna njihova ‘legenda’ nema živog naslednika danas to vezuju za neko davno
prošlo vreme. Ono što je bitno je da su sa starih kompjutera prešli na novi (PC)
bez mnogo povezanosti sa "legendarnom" prošlosti,
verovatno ne pitajući se zašto je tako. Upravo zbog toga današnje nastavke
starih igara sa konzola iz tog vremena pre 20 godina doživljavaju kao nepotrebno
štancovanje ili nešto debilno... Možda ih je zakačilo i zakasnelo vreme
MegaDrive2 manije kod nas, ali na to "konzolaško" vreme danas gledaju kao na
koncept koji je davno zaboravljen i neku njihovu "konzolasku proslost" koje se
oni najluđi čak i stide. Takav izbor igračkih sistema i nepostojanje bilo kakve
tradicije vezane za igre su samo potpomogli da i ova grupa igrača ne shvata igre
na normalan način.
Special case
Igrači "stara škola" tipa koji su pored
svega spomenutog imali malo više površnog iskustva i sa drugim igračkim
sistemima će napraviti nekakav svoj čudan sistem vrednosti koji varira od čoveka
do čoveka. Takvi igrači su najčesće ‘stari cenjeni autori’ opisa u domaćim
igračkim časopisima, njihovi fanovi ili solo ‘pametnjakovići’ po forumima. Od
svih njih možete čuti svakakve čudne zaključke, čudne sisteme igračkih vrednosti
(u kojima je PC obavezno na vrhu uvek naravno), kao i analize prošlosti i
sadašnjosti igara, uglavnom jako daleko od ove strane objektivne realnosti.
Opravdanja će uvek tražiti u svojoj ozbiljnosti i zrelosti nasuprot dečijim
konzolama i nebitnim "arkadnim igricama" sa njih, dok će se u pozadini svih tih
izjava nalaziti ogromno neznanje i verovatno i svakakve lokalne “nesuglasice sa
samim sobom” koje im je okruženje nabilo zbog toga što uopšte igraju bilo kakve
igre.
Evo nekih primera izjava kakve se
često sreću u krugovima takvih igrača...
„ DOOM3 je
visokoumna igra za razliku od gluposti sa konzola “
„ Samo debil sa 20 godina moze da napise opis Super
Mario Advance-a 3 “
„ Na konzolama osim platformi i vožnji nema ničega
što nema na PC-u, a da, ima i tabačina, ali to ionako više niko ne igra
“
„ PC je bolja igračka mašina jer ima jači hardware,
veće rezolucije i efekte, a osim za igre moze da se koristi za mnoge druge
stvari! Jedini problem su bezobrazni programeri koji ne prave igre za njega već
za konzole zbog debila “
Zašto konzole kao glavni sistemi za igranje
igara kod nas nikada nisu prošle, objasnili smo već u tekstu "Žrtve
Piraterije" i ta tema je veoma poznata. Bez i malo
skretanja sa puta, današnji prosečan igrač sa spomenutom igračkom istorijom ima
svoj PC, a igre na drugim sistemima ne voli iz svakakvih razloga. Skromno se
zadovoljava uskim izborom žanrova na PC-u karekterišući sve ostalo kao
"prevaziđeno", "nepopularno" i naravno "za decu", jer je
to verovatno čuo od roditelja ili društva. Joypad ne može da smisli, jer se
previše navikao na tastauru i miša, koji su ujedno postali i najsavršeniji
igrački uređaji, pa je sve što ne podržava taj sistem kontrolera teško shvatiti
kao ’pravu’ igru. Takav je stav većine domaćih igrača koji je (takođe zakasnela)
multiplayer manija samo dodatno boostovala, jer su u njemu našli savršeno
opravdanje za svoja uverenja. Masovna popularnost multiplayer igara i
multiplayer igračka sub-kultura u svetu je domaćim igračima došla kao logičan
evolucioni pomak u igrama i kao nova primarna igračka kultura, tako da su
singleplayer igre i sve ostalo spušteni na stepenicu ozbiljnosti niže.
Multiplayer je doneo i dobro opravdanje za igranje igara, jer klinci, a i oni
stariji više nisu gubili vreme, već su "trenirali" da jednog dana postanu veliki
igrači koji će zaraditi pare na turnirima i putovanja u inostranstvo. Roditelji
su to već mogli da progutaju, baš kao i prosto ‘retro’ društvo koje bi ih obično
zezalo zbog toga što igraju "igrice za decu". Šanse da neko ko se ne takmiči u
multiplayeru i ne igra igre samo na PC-u bude iole ozbiljno shvacen kao igrač
(ili normalna osoba uopšte) su prakticno nestale, tačnije otišle su u debeli
minus, jer ih ni ranije nije bilo.
„ Ko
je lud da igra igre u single playeru danas?!?
“
Korejski san je postao ono za šta igrači ovde
žive ako im je stalo da budu "ozbiljni" i shvaćeni i od strane onih kojima su
igre strani pojam, a ako im je stalo da samo igraju igre i žive život outcast
"zaluđenika za igrice" tu je i druga opcija.
"PC
čistunci"
Drugi put uobičajenog domaćeg igrača se zasniva na igranju svega
što izadje za PC uz redovne "PC čistunačke" upgrade-ove kompjutera koji koštaju
daleko više od sve tri aktuelne konzole (koje eto imaju manju rezoluciju u
igrama i nemaju efekte sa poslednje grafičke kartice pa ne vrede ni para ni
pažnje), uz redovno nerviranje zbog čega su portovi sa konzola tako loši i zbog
čega neke velike igre nikada neće izaći za PC. Takvi likovi nam najčešće
dosađuju sa pitanjama kada će izaći emulator za PS2 ili XBOX kako bi sve to
mogli da igraju bez potrebe da se blamiraju kupovinom konzole, pred roditeljima,
drustvom... devojkom? Verovatno i pred samim ponosnim sobom? Yeah right... Takvi
"PC čistunački" igrači pokušavaju da se opravdaju na sve načine. Najpoznatije
opravdanje je igranje samo "realnih" igara da bi dokazali svoju veliku zrelost i
kako ih neozbiljne "igrice" ne interesuju. Najčešce se okupiraju ratnim igrama
ili što realnijim simulacijama (retke vožnje ili sport). Da stvar bude gora,
takvih ljudi ima i van naših granica čak i među autorima
igara, pa je fetiš zvani "realnost" kome je cilj da od igara napravi simulatore
stvarnosti popularan i u svetu u odredjenim krugovima. Takve igre dobro prolaze
najčesće među ljudima koji su imali najmanje kontakta sa igrama pre toga ili
imaju neka specifična interesovanja koja nemaju veze sa igračkom kulturom, već
sa nekom drugom (3D dizajn, automobilizam, poznavanje oružija i vojne opreme)...
Takav stav možda i može da prođe kod dosta starijih ljudi koji nisu odrasli uz
igre i na koje igre nisu toliko značajno uticale tokom života, ali kada se taj
stav preslika na mlađe igrače koji ga uzimaju kao neko opravdanje i pravilan
način razmišljanja, onda dobijamo žestoko poremećen sistem vrednosti.
„
Platforme i arkade igraš kao klinac, a kad porasteš onda igraš samo simulacije i
ozbiljne realne igre. “
“ Nije realna fizika u NFS-u; igra ne valja ništa
”
“ HalfLife2 ima super realnu fiziku i grafiku i
zato je najbolja igra!!! ”
|
|
Tri najveće barijere kroz koje prolazi svaki
domaći igrač ma kakve god stavove o igrama imao
• Roditelji koji u 99% slučajeva
spadaju u one prve dve kategorije će se zabrinuti za vas ako ste iz osnovne
škole izašli odavno, a tražite neke konzole ili grafičke kartice, mada kod
grafičkih kartica prolaze priče o kvalitetu slike i pravljenju 3D animacija, dok
za konzole ili neke igračke dodatke za PC već mogu da se zabrinu za vaš mentalni
razvoj. "Vidi ga ima XX godina a igra se kao beba sa nekim igricama." Klincima
će naravno pre kupiti PC, jer na njemu mogu i da uče... Niko ne osporava da će
klinci stvarno možda i naučiti nešto korisno, ali o širokom pojmu igračke
kulture će naučiti najmanje. Mogli bi pored tog PC-a za edukaciju da im kupe i
neki sistem samo za igre uz koji bi možda i mogli da nauče nešto i o igrama.
Mada u očima današnjih roditelja - zašto bi deca i trebala da se previše
interesuju za tako nebitnu stvar kao što su "igrice"?
O stvari koju ni oni sami ne shvataju na pravi način, već misle da ih baš treba
naučiti tome da igre ne shvataju previše ozbiljno ili da imaju bilo kakvo
poštovanje prema igračkoj kulturi. Od toga neće zaraditi ništa, društvo može da
ga odbaci! Neće naći devojku nikad! "Igračka kultura? Pfff... evo ti pare za
cigare sine, nemoj da me plašiš!"
• Društvo takođe najčesće spada u prve
dve grupe i predstavlja još veću prepreku od roditelja, te svako koga interesuju
video igre će od strane najvećeg dela svojih prijatelja biti okarakterisan kao
čudak ili u najblažem obliku kao neozbiljna osoba. Na žalost, u našoj sredini je
najvećem delu mlađih ljudi oduzeta mogućnost da svoju zrelost pokažu tako što će
naći posao, stan ili makar preuzeti odgovornost za svoj auto, pa je poslednje
što će ih okarakterisati u društvu kao "ozbiljne ljude" igranje igara, posebno
na konzoli. Kako je konformizam naša nacionalna odlika to će se pri ovoj
prepreci najveći deo potencijalnih igrača obeshrabriti i okrenuti
najprihvaćenijem načinu čekanja poznih godina u Srbiji - blejanju po kafićima
ili društvenokorisnom igranju u kladionicama.
• Love relationshipz. Pre svega, nije
nepoznata činjenica da igračku zajednicu čine dobrom većinom pripadnici muškog
pola, iako se u svetu u poslednjih nekoliko godina taj muško-ženski odnos polako
ali sigurno izjednačava. Kod nas, u srcu Balkana, situacija je daleko...
stabilnija, recimo 99,9% - 00,1%, pa ćemo zato pričati samo o devojkama. Ukoliko
nisu imale brata, rođaka, druga ili dečka ‘igrača’, možete da zaboravite na bilo
kakvo razumevanje kada su igre u pitanju. Posto je devojaka igrača toliko malo,
gotovo svaka je unikatan slučaj... pa nek vam je bog u pomoći. Ukoliko želite
ipak da imate ‘normalnu’ devojku za koliko toliko ozbiljniju vezu koja neće
propasti za par nedelja ili posle jedne pijane noći uz narodnjake, nećete moći
da vaš hobi potpuno sakrivate jako dugo. Sa pričom pred devojkom kako je to
glupost i kako vam ne znači ništa posebno možda i prodjete neko vreme, možda na
kraju i sami poverujete u to posle nekog vremena, ali ako se odlučite da se
jednom "otvorite" i objasnite neku ljubav prema igrama možete je u najboljem
slučaju samo uplašiti. CS igračice i slične extremne anomalije
domaće igračke scene stvarno ne vredi komentarisati, svaki pravi ljubitelj igara
bi se bolje složio sa nekom koja apsolutno preizire sve igre nego sa nekom
ekstremistkinjom zaludjenom samo MP igrama. Nije nemoguće uvući normalnu
devojku u igre, samo joj treba pružiti priliku da ih proba i naravno treba je
upoznati i provaliti koje igre bi joj se najviše svidele. Većina devojaka se
pali na priču, pogotovo love sapunice, tako da bi svaka igra koja ima makar neku
slabiju ljubavnu priču mogla da prođe kao gateway game. Ukoliko i ti pokušaji
propadnu, možete iskreno popričati sa njom i reći joj da se vi nećete mešati u
njene razgovore sa drugaricama, a ona neka se ne meša u vaš igrački život.
Naravno, kao i uvek kad su devojke u pitanju, nikada ne treba dopustiti da bilo
šta, pa čak ni igre u vašem životu budu ispred nje na vašoj listi prioriteta,
inače vam veza neće dugo trajati. |
