Teško je reći koji Ghiblijev film je najbolji, zbog prirode njihovog dejstva na gledaoca. Dela koja ovaj studio potpisuje više deluju kao katalizator osećanja nego kao nešto o čemu bi trebalo da se razmišlja i zaključuje. I pored ovoga što sam sada rekao, moram da priznam da je delo kome se uvek vraćam kad mi treba inspiracija da preguram težak dan upravo ovaj Mijazakijev dragulj. Majstor ga je stvorio pre Porko Rosoa, a posle Lapute, što će reći da je i Kiki’s u nizu najboljih Ghiblijevih dela. Kad malo bolje razmislim, ne postoji loše Ghiblijevo delo, pa prethodna rečenica nema puno smisla. Tek uglavnom, znao sam za ovaj anime mnogo pre nego što sam uopšte čuo za pojam, ali nisam ga gledao u celosti. Budući još mali, bio sam opčinjen i tim delićem koji sam ugrabio. Pogledavši ga ponovo pre nekoliko meseci shvatio sam da se ništa nije promenilo i da tih stotinak anime filmova i serija koje sam pogledao u međuvremenu nimalo nisu ublažili utisak zadivljenosti pri gledanju ovog ostvarenja.
Sve počinje od Kiki, trinaestogodišnje devojčice koja je, gle čuda, ujedno i čarobnica. Dok leži na livadi posmatrajući sunčano nebo, iznenada joj pada na pamet ideja koja pokreće sve. Trčeći se vrativši kući, Kiki svečano objavljuje majci (koja je takođe čarobnica) da je došlo vreme da napusti sigurnost doma i da krene u neki grad. Znate, deo obuke mladih čarobnica uključuje jednogodišnji samostalan boravak u gradu, tokom koga se svaka od njih snalazi i unovčava svoje veštine, i to čim napuni trinaest godina. Roditelji su pomalo nevoljni da puste Kiki iz porodičnog gnezda, pošto ona nije razvila nikakve veštine osim letenja na metli, a i tu overava svako neparno drvo. Posle malo preganjanja, Kiki pakuje svoje stvari i odlazi na jug, tražeći neki grad na obali. Uz malo muke ga nalazi i tek tad počinju nevolje. Navikla na miran život u prirodi, Kiki ima velike muke da pronađe posao i svrhu u užurbanom i naseljenom gradu. Ipak, zahvaljujući svojoj veštini letenja, ubrzo uspeva da zadobije simpatije vlasnice pekare, koja je prima kod sebe i pomaže joj da uspostavi sopstvenu službu isporuke.
Verovatno pominjem stoti put, ali neka. Savršena grafika je bila i ostala zaštitni znak Ghibli studija. Ako uporedimo Kiki’s sa nekim njegovim savremenikom, recimo The Little Mermaid, Diznijevo ostvarenje deluje kao da su ga crtala mala deca. Toliko detaljnosti i preciznosti od relativno malog studija kakav je Ghibli iznenadilo bi nekog ko nije upoznat sa njihovim radom. Likovi su redom prelepi. Mijazaki ima sposobnost da stvori fiktivne likove s kojima saosećamo jače nego sa našim poznanicima u stvarnom svetu. Kiki je jedna od njih, stvarno je preslatka i šarmantna. Svi ostali su takođe prijatni i simpatični, naročito Điđi, Kikin brbljivi mačak. Nema antagonista ni negativaca. Animacija je očekivano fenomenalna. Scene letenja na metli su ono što obara s nogu, jer tek tad se oseti koliko truda je uloženo u animiranje filma. S mogućnošću Kikinog prelaženja velikih rastojanja za kratko vreme, animatorima je dat težak zadatak da prikažu apsolutnu slobodu kretanja. Naravno, potpuno su uspeli u tome. Panorama grada koja se često vidi, oduzima dah svojom grandioznošću.
Svet u kome se Kiki’s Delivery Service odvija u potpunosti je nalik našem, sa jednim malim izuzetkom – postojanje čarobnica. Doduše, tehnika ne deluje da je nešto napredna, ali je anime stvoren osamdesetih, pa je to izgleda razlog. Svet je prikazan kao predivno mesto u kome uz malo truda možete naći dobre ljude koji će vam pomoći. Zašto li samo tako idealna slika sveta deluje toliko stvarno? Izgleda da je Bog stvarno u detaljima.
Daleko od toga da su Kikine nevolje prestale kada je osnovala službu isporuke. Anime potanko ističe njena osećanja i strepnju da li će se sve dobro završiti. Ne znam za vas, ali znam kakav je osećaj biti sam u sobi prve noći u nepoznatom gradu i mogu vam reći da nije baš svejedno. Koliko god apsurdno zvučalo, od svih Ghiblijevih animea ovaj je najizrazitiji primer real life-a, posle Only Yesterday. Da, jer prati svaki aspekt života male čarobnice u gradu i opisuje svaki važniji događaj tokom njenog jednogodišnjeg boravka tamo, bez obzira na opštu važnost.
Ono što ipak najviše iznenađuje je skromnost i nepretencioznost ovog animea. Bilo koji zapadnjački studio koji ima potencijala da stvori vizuelni ugođaj nalik onom u Kiki’s, napravio bi epski spektakl, sagu klasičnog stila, sa crno-belim likovima i radnjom po kvalitetu ekvivalentnom listi sastojaka na tetrapaku. Umesto toga, Ghibli je stvorio intimnu i ličnu priču koja je toliko lepa da čovek natera sebe da poveruje u nju. Najbolju ocenu Kiki’s Delivery Service-a dala je jedna moja koleginica- “Vraća veru u dobrotu ljudi i lepotu sveta, ali ne samo zato što prikazuje dobre ljude i lep svet, već zbog saznanja da na ovom svetu postoji neko ko može da stvori nešto ovako lepo.” Na ovu konstataciju nemam šta da dodam a da ne bude off topic.
Bilo kako bilo, dogodovštine male veštice su izuzetno ostvarenje u svakom pogledu (po koji put ova fraza?). Sada kad je Harry Potter učinio svoje, čak i mladi naraštaji počinju da se interesuju za Kiki’s, ne znajući da je ovaj anime ugledao svetlost dana dok je dotični čarobnjak još bio sjaj u tatinom oku. Besmrtno i vanvremensko delo, kao uostalom svako Ghiblijevo.
No Comment