Uspon FPS žanra u svetu video igara, PUCAČINA, čak i u svojim danima najveće dominacije nekako se misteriozno, uvek odvijao mimo Japana. Verovatno je moguće izbunariti japanske FPS naslove, ali prva i jedina veća asocijacija su arkadni serijali Virtua Cop i Silent Scope koji opet strogo gledano nisu FPS. Jumping Flash je esencijalan za razvoj 3D platformi dok boss fajtovi jesu nešto što vuče i na budućnost FPS-a al’ to je sad već natezanje. Setimo se samo kakvu je muku mučio Kođima sa perspektivom iz prvog lica u MGS igrama kao da pre njega to niko nije pokušao da uradi. Dakle Japanca ne samo da ne zanima FPS nego kao da ga nije ni svestan. Jedan dosta bizaran podatak je da je Famitsu dao savršenu ocenu za Modern Warfare 3 (2011), bombastičan naslov u svoje vreme, ali čak i u rangiranju COD igara – nije u vrhu. Ovo se može povezati sa ekspanzijom COD multiplejera na konzolama u to vreme koje su u Japanu uvek bile ispred PC-ja. Sve i da uzmemo u obzir ineferiornost PC-ja na tamošnjem tržištu video igara, poverovati da Japance nije zanimao Duke Nukem ili prvi Quake samo jer su PC igre je gotovo nemoguće.

Japan se donekle dokazao u FPS žanru kroz Resident Evil 7 i daleko bolji Resident Evil Village koji je lagano u samom vrhu serijala. Vrlo dobro znamo da je jedini razlog zašto se Capcom odlučio za ovu perspektivu – VR. Ako u budućnosti Sony i Xbox dignu ruke od VR kaciga, šanse su velike i da Capcom batali prvo lice što se tiče originalnih nastavaka. I tu dolazimo do najvećeg paradoksa a to je da je na jednoj japanskoj konzoli, istina najmanje popularnoj u Japanu, mali razvojni tim iz sela u Engleskoj zadao parametre žanra za sva vremena.

GoldenEye je od otpisane video igre po filmu koja je prilično kasnila sa razvojem i maltene izašla uoči sledećeg Bonda – Tommorow Never Dies, postao globalna senzacija – parametar za igre po filmu kao i FPS-ove na konzoli. N64 je već imao na evropskom launču Turok među dostupnim naslovima. Hardkor FPS full u 3D koji je gurao mogućnosti konzole na maks i bustovao njenu prodaju u ranim danima. Ali šta očekivati na tom polju od RareWare koji je maltene odložio petu generaciju konzola svojim DKC naslovima i dovodio čak u pitanje interesovanje publike za sisteme izvan 16-bita, ludo vreme. Od ponuđene 2D igre u maniru DKC, Martin Holis koji je vodio projekat ipak se opredelio za akcionu 3D igru u maniru Virtua Cop, “on rail” pucačinu. Ovo je najevidentnije tokom nivoa “Silo” koji baš podseća na taj fazon igre a postoji i kratak gejmplej dok je igra bila u “on rail” fazi. Eventualno je RareWare išao sve više u smeru punokrovnog FPS-a smeštenog u realističan ključ nasuprot standardima koje je postavio DOOM. Sa većim akcentom na reakcije neprijatelja u odnosu na pucanje, snajpersku optiku, pogotke u razne delove tela, prigušivače, pa donekle i stelt. Tu su naravno i mnogobrojna automatska oružija, enterijer koji je donekle moguće uništavati, dizati u vazduh itd.

Ključno pitanje je bilo kako sve ove mogućnosti uklopiti sa brojnim zadacima, objektivima koje je imao svaki nivo. RareWare je samim tim pošto je imao pristup GoldenEye setu, prvo dizajnirao lokacije to jest nivoe a onda ih popunjavao zadacima i svim onim što treba da donese dinamiku u toku igre. Ova obrnuta filozofija u level dizajnu je donela najveću novinu a to je bilo prisustvo brojnih lokacija koje nužno ne služe za progres u igri i samim tim doprinose ubedljivosti ambijenta. Automatski ovo je nivoe učinilo živopisnijim i bližim onome što može da se vidi na filmu pa su i delovi igre koje je RareWare izmislio doprineli doživljaju kao da je igra nekakav director’s cut filma – izbačene scene prerađene u stelt-akcioni FPS, potpuno ludilo. Tako je posebno zanimljiv nivo “Bunker 1” koji se nalazi ispod Severnaja platoa u Sibiru. Lokacija gde se u filmu prvi put testira razorna moć EMP satelita GoldenEye.

 

Misija “Severnaya 1” je druga po redu i obuhvata nivoe Surface 1 i Bunker 1. Dešava se četiri godine ranije dok je bunker za kontrolu satelita bio još u izgradnji. Od poznatih lica iz filma tu je samo programer Boris koji je ključan za jedan od objektiva misije. Prvi nivo “Surface 1” se odvija na snežnom platou iznad bunkera a objektivi podrazumevaju da Bond ugasi komunkacionu antenu, ukrade planove bunkera i pristupi istom kroz ventilacioni toranj. Surface je jedan od par nivoa u igri otvorenijeg tipa, a Bond iako počinje sa prigušenim PPk7 može veoma brzo da ga zameni sa duplim Klobb automatima (replika na Škorpion) ili sa snajperom. Ako dodamo na to i granatni bacač koji se veoma brzo nalazi u jednoj od koliba, jasno je da “Surface 1” pruža beskrajne mogućnosti za prelaženje. Od tihih egzekucija i zaobilaženja snežnih patrola do potpunog haosa u FarCry maniru i rokanja do besvesti. Sa izlaskom Far Cry 5, pravljeni su mnogobrojni modovi celokupne GoldenEye kampanje u tom endžinu, tako da je ta veza jasna i neraskidiva. Nakon pronalaženja ključeva od sefa sa planovima i gašenja komunikacione antene (konzola ne sme da se uništi jer se misija obustavlja), Bond može da se spusti do bunkera niz ventilacioni toranj i završi nivo. Ulaz na vrhu tornja je zatvoren sa četiri katanca a najbrža je varijanta ispaliti precizno granatu u toku prilaženja i direkt ući u otvor. Obavezna speedrun taktika. Otvoreni gejmplej “Surface 1” isti je i u kasnijem nivou “Surface 2” koji se odvija noću i ima malo drugačije objektive i naravno samu završnicu.

Bunker 1 počinje na dnu ventilacionog tornja odakle Bond ima dva pravca za inflitraciju. Objektivi podrazumevaju onesposobljavanje opreme za nadzor (uništiti 4 kamere), kopiranje GoldenEye kjluča i bacanje originalnog, nalaženje nekoga od osoblja da aktivira glavni kompjuter (Borisa naravno) zatim skidanje sadržaja sa istog uz pomoć datathief kartice i fotografisanje video ekrana u glavnoj prostoriji bunkera. “Bunker 1” je prvi nivo u igri baš napucan objektivima na Hard dok je na Normal i Easy ovaj mali (ali kompaktan) prostor neobavezna hit and run misija. Pošto je broj vojnika u bunkeru daleko najveći u glavnoj prostoriji sa video ekranom, najbolje je prvo očistiti ostale hodnike gde su izmedju ostalog 3 od 4 kamere kao i glavni kompjuter gde se posle Bond vraća sa Borisom. Ako se igrač u ovom delu opredeli isključivo za ppk7 sa prigušivačem, može da očisti sve bez privlačenja pažnje vojnika iz glavne prostorije. Međutim ako neko od ostalih vojnika pripuca iz kalašnjikova (oružje koje većina nosi ovde), ili stigne da aktivira alarm – bunker se pretvara u klanicu. Razume se, na Hard je ovo situacija koja je nedopustiva posebno jer na ovoj težini ne postoji armor (osim u japanskoj verziji igre jer su brinuli da će im igra biti previše teška, još jedna svest o odnosu japanaca prema FPS). Upad u glavnu prostoriju bunkera je najveća muka i navlačenje vojnika kod samog ulaza je najsigurnija strategija doduše bez previše odugovlačenja jer Boris može da pobegne na glavni izlaz kada se misija prekida.

Direkt upad i sprovođenje Borisa do glavnog kompjutera uz paralelno neutralisanje vojske je taktika isključivo za hard kor ekipu i spid ranere ali je i najefikasnija. Boris ne beži dok traje pucnjava, samo ako se odalji previše od Bonda. U ovoj jurnjavi veoma je lako promašiti GoldenEye ključ koji je na stolu pored Borisa kao i preostalu četvrtu kameru. Upravo je ovo najveći izazov bunkera a to je balansiranje sa itemima u trenucima potpunog haosa gde i biranje pravog momenta da se pristupi inventaru može biti od presudnog značaja (dok Bond podiže ruku da pogleda na sat –  i dalje je meta). Kada Bond dovede Borisa u sobu sa glavnim kompjuterom, on će ujedno da namerno aktivira alarm, posle kojeg mora da se brzo datathief karticom skinu podaci i beži iz bunkera. Sa alarmom u bunker upadaju specijalne jedinice koje nose Armor i daleko teže padaju od običnih vojnika. Ovo su na primer jedini neprijatelji u predzadnjem nivou “Caves”, razlog zbog kojeg je to najteži nivo u igri. Najpametnije je samo protrčati pored njih do izlaza i usput uslikati video ekran, poslednji objektiv koji je ostao. Mini kamera koja za to služi je ista koju koristi Rodžer Mur u Mun Rejkeru, lep detalj.

Savladati ovaj nivo na Hard je odlično uigravanje za kasnije delove igre a posebno za “Bunker 2” koji obiluje objektivima i čuvarima a i sama lokacija je veća pošto je izgradnja bunkera završena. GoldenEye iako (svojstveno N64 igrama) često kuburi sa frejm rejtom itekako spada u brzu igru i RareWare je to dodatno motivisao sa Target Time nagradama kroz razne šifre koje se otključavaju. Target Time je pokrenuo lavinu spidranovanja igre koja se odvija do dan danas a najnovije rekorde svih nivoa možete pogledati na sajtu GoldenEye Elite. Tu je i YT kanal Speedlore gde se mogu odgledati zanimljive priče o pomeranju rekorda za mnoge nivoe kroz 30 godina sumanutog grajndovanja. Uz Super Metroid, DOOM, Quake i GoldenEye definitivno spada u red igara koje su uvele trend ekstremno brzog prelaženja igre. U slučaju GoldenEye, to je dodatno zanimljivo jer se skoro svi nivoi spidranuju bez apsolutno ikakvih gličeva, dakle na čistu veštinu i fanatizam.

“Severnaya” je pravi uvod u igru i kroz svoja dva nivoa je siže svega onoga što je GoldenEye, sa svim kvalitetima i više nego naprednim detaljima u vreme kada je FPS podrazumevao plavi ključ za plava vrata i neprijatelje koji tapkaju u mestu dok neko ne pripuca u njih. Ono što je posebno zanimljivo je da su u početku mahom igre iz trećeg lica skidale GoldenEye Fazon, kao recimo Nemoguća Misija i Syphon Filter serijal. O raznim rimejkovima i propalim remasterima nema potrebe da se priča, ali je lepa okolnost da je igra od skoro dostupna na Switch-u i Xbox-u. Međutim veliki problem su kontrole koje i dalje jedino funkcionišu na OG konzoli. Mimo toga emulacija je najbolje rešenje, a i odlična prilika da se probaju razne fan kampanje inspirisane GoldenEye-em kao na primer Goldfinger (mod radi i na N64 sa flash-cartom, ali je frejmrejt često kritičan).

GoldenEye je bio UBISTVENA APLIKACIJA za Nintendo 64. RareWare je srušio mit o lošim igrama zasnovanim na filmu, prezentovao novu vrstu akcione singl plejer kampanje i zajedno sa Valve- om (Half-Life) redefinisao pojam veštačke inteligencije protivnika. Ovim je ujedno počeo pobednički niz RareWare naslova na N64 (u Evropi je Blast Corps izašao posle GoldenEye) koji je nažalost sa akvizicijom od strane Microsofta završen za sva vremena, pa i jedna era Nintenda slobodno može da se kaže. Među mnogobrojnim velikanima video igara 90-ih iz Velike Britanije kao što su Core Design, Psygnosis, Rockstar i Revolution, jedino je RareWare ispisan zlatnim slovima. Čak i u takvom društvu to je apsolutno zasluženo.