PS2 – Metal Gear Solid 3: Snake Eater (2004)

Da vidimo. Napravio sam igru koja je raspocepala sve živo na prvom Plejstejšnu. Imala je nindžu kiborga i kartonske kutije. Posle toga, napravio sam nastavak te igre koja je raspocepala sve živo na Plejstejšn Dvojci. Imala je nindžu kiborga i kartonske kutije. I Raidena. Pa šta ako igra nije imala smisla šta me briga, ja sam Kodžima. Pa šta ako je kraj bio najveći cliffganger sa Patriotama, pa šta. Sad ljudi hoće nastavak.

Čekaj bre, imam ideju. Kad je već na kraju dvojke bio cliffhanger, logično je da treba da ispoštujem ljude koji su uskratili sebi infostan za taj mesec i kupili dvojku. Ljudi očekuju odgovore na neka pitanja iz dvojke, moram da im pomognem da shvate o čemu se tu radi. Ipak sam ja Kodžima. Treba da napravim prequel.

Ovo bi bile neke od poslednjih Kodžiminih napisanih reči (ali ne i revolucionarne kao Diznijeve. Kurt Rasel). Kažem bile, da Metal Gear Solid Snake Eater Jesus Fuckin Christ nije jedna apsolutno bezuslovno opasna igra. Nema šta da tupimo, Snake Eater je THE Metal Gear Solid igra šeste generacije. Evo da skratimo priču odmah i završimo ovaj review što pre, pošto uopšte nema potrebe ništa da se piše više.

Grafika: 5/5
Zvuk: 5/5
Kontrole: 5/5
Zabavnost: 5/5

Oni koji su još još tu, idemo dalje i čestitam, dobijate krstarenje jahtom za dve osobe i lapdance od mlade Helen Miren u Morganinom kostimu, takođe ja mnogo lažem. Da krenemo prvo od premise dabome.

Igra nas vraća u ne tako smashing baby šezdesete godine prošlog veka, sa prepoznatljivim Kodžiminim flejvorom pseudonaučnefantastike, natprirodnih pojava i bujnog poprsja ženskih kontraobavešajaca. Smeštena za vreme hladnog rata, kad su Amerkanci i Rusi merili naoružanja i ostale alatke, priča prati mladu bivšu zelenu beretku, sada člana FOXHOUNDA, Iroquois Pliskina…ovaj, Snejka. Solid Snejka. Naked Snejka!

Izuzetno iskusan mladi vojnik, ali poprilično zelen i to ne na beretski način, Snejk Gologuzan mora da se infiltrira u rusko postrojenje i izvuče naučnika Nikolaja Stepanoviča Sokolova pre nego što Rusima završi rad na prototipu novog nuklearnog oružja – Metal Gear…ovaj, Shagohod!

Posle dva sata jurcanja po šumama i raznim okršajima sa močvarama i krokodilima u ruskoj prašumi, ispostavlja se da je Snejkova spasilačka misija zapravo bila uzaludna. Snejkova mentorka The Boss, izdaje našeg voljenog tactical espionage actionera, predaje Sokolova nemilosrdnom pukovniku Volginu, a Snejka nemilosrdnoj gravitaciji i tako Tata Snejk leti preko mosta.

Volgin odlazi sa Bossom i Sokolovom, desi se omanja nuklearna eksplozija, a Snejk ostaje mrtav polomljen pored jedne reke i pita se da li ga više boli izdaja bivšeg mentora, tri otvorena preloma u levom abdomenu, dva u desnom ili pijavice u gaćama.

A onda špica…

…i igra zvanično počinje. Posle dva sata gejmpleja gde je otpilike 20 minuta gejmplej, a ostalo je Kodžimino kanalisano onanisanje prema sedmoj umetnosti. Snejk se vraća u operaciji Snejk Iter sa zadatkom da uništi Shagohod i ubije The Boss, njen Cobra odred, Volgina i sve živo u principu, kako bi sredio odnose između Rusije i Amerike. U tome mu pomažu Paramedic koja će ga povremeno daviti oko filmova kad samo hoćemo DA SEJVUJEMO, ŽENO, Sigint koji će se sa Snejkom raspravljati o naoružanju i životu ispod kutije i Snejkov pretpostavljeni, Major Tom.

Jednostavna premisa za igru koja je u narednih petnaestak sati možda najbolji dokaz šta je Metal Gear kao serijal i kao jedan proizvod fikcije i interaktivne zabave. Atmosfera u igri predstavlja jedan lep omaž filmovima kao što su Most na reci Kvaj, Rambo i ostalim sličnim jungle crawlerima. Ima tu malo i Bond elemenata, sa tom fantastičnom muzičkom temom na početku, međutim, teško da bi videli Bonda kako gužva svoja dragocena odela po prašumi, i pravi martini od zeca i krokodilske mokraće. Ali ipak je tu. Malo. Sasvim dovoljno. Špijuni, dvostruki agenti, trostruki agenti, krhke alijanse isto predstavljaju neke od glavnih tema u igri, gde posle možemo da vidimo i neke direktne reference koje su inspirisale ceo serijal, nažalost, renegejda Lorenca Lamasa nema nigde. Atmosfera je u svakom slučaju, kako bi rekli na Grand televiziji, na zavidnom nivou gde jer mi ponestaje reči na srpskom nam jeziku kako bih je adekvatnije opisao.

Muzika nastavlja da bude top-notch, Gregson-Vilijams dominira kao i obično. Ovoga puta muzičke podloge deluju prirodnije, prikladne vremenskom periodu i celoj spy vs. spy tematici igre. Pored Vilijamsa, Norihiko Hibino je još jedan kompozitor koji upotpunjuje saundtrek igre, čovek koji je prisutan gotovo u svakom naslovu serijala. Takođe je zaslužan za onu apsolutno brilijantnu temu Snejk Iter koju ne mogu dovoljno da vinem u nebesa, ali mogu da kažem da je veoma zanimljivo da živimo u svetu gde Metal Girovi imaju bolje Bondove teme od samog Bonda, kod koga pevačice kao što su Adel DeBel ukenjaju temu već dovoljno usranom Skajfolu. Snejk Iter se tri puta čuje u igri (četiri ako odgledate uvod pre glavnog menija kao neki seksi vragolani koji pišu ovaj tekst). Svaki put označavaju drugačije stanje uma u kome će se igrač nalaziti. Na početku biće E, kul , na sredini Heheh…kul, dok će na kraju svi dovoljno ridati da neće moći reč da izuste.

Hejter se vraća i to u punoj snazi. Pošto je ovde u pitanju drugi lik, preteča Solid Snejka, Dejvid rešava da ubaci još malo earghh u svoje grrrarrgh kako bi efektivno napravio logičnu razliku između Naked i Solid Snejka (Spoiler: Ne naravno, je l’ znate vi ko je Hejter uopšte?)

Goli Snejk je, na veliko čudo, dosta drugačiji od Solida. Na stranu to što sad već znamo da su u pitanju klonovi i ostale peripetije Kodžimijske, Naked Snake predstavlja možda najrazvijenijeg protagonistu u ovom serijalu, barem do tog naslova. Raidena i njegove emo probleme u dvojci ne računamo. Kod Solida je Kodžima pokušavao različite stvari, od Shadow Mosesa, pa do njegove evenutalne zamene u Big Shellu, da promeša malo kako bi liku dao određenu dimenziju. Ali ni u jednom trenutku (barem dok se nije pojavila četvorka) Solid nije pokazivao da je u njegovoj trenutnoj misiji nešto lično upleteno u ceo događaj i da su problemi u kojima se nalazi više nego business as usual. Solid je i dalje jedan krajnje interesantnan lik, ali većinu svojih ljudskih kvaliteta ne pokazuje dovoljno, kao što pokazuje njegov ćale.

Sa Golim Snejkom Kodžima pokušava nešto drugačije. Ipak je to centralna figura u celom serijalu koja je u nekoj meri uvek prisutna kroz sve delove. Ako dodamo i to da je ovo Snejk original, samim tim ispada i možda humaniji od ostalih Snejkova. Od Liquida sigurno. Na prvi pogled se to možda i ne primećuje toliko. I dalje je zatucan i fiksiran isključivo na misiju i na naređenja koja mu daju pretpostavljeni, a opet, baš u tome se nalazi sama suština koja definiše ovog lika. Kroz igru primećujemo da je čovek jednostavno nesposoban da funkcioniše normalno, osim ako se ne nalazi na bojištu, počevši od njegovog gunđanja o pištoljima, razgovorima sa Paramedicom, njegovoj očiglednoj trapavosti kad su u pitanju žene. Eminentni stručnjaci sa doktoratima bi možda pokrenuli diskurs da je peder, ili impotentan. Mi na EmuGlx-u smo, kao i obično, pametniji.

Zbog tih stvari, kao i zbog Bossove ideologije koja mu je bila plasirana tokom treninga i Snake Eater misije, se i rađa njegova cela filozofija Outer Heavena – vojnika bez granica. Njega apsolutno nećemo moći da vidimo kako kupuje zejtin i kupus u Maksiju, čoveku je jednostavno suđeno da živi, preživljava i umre u borbi.

Ostali likovi ne samo da obogaćuju potpuni užitak u igri, već taj isti užitak uzimaju, izvode u bioskop, večeru i na vreli seks uz Roxy Music. Vidimo da je Ocelot bio troler još kao klinac, iako ga pamtimo kao beskompromisno staro govedo, ovde Kodžima razvija lika i sad možemo da ga vidimo kao jedno razmaženo mlado govedo. Konstantno ljubomoran i sa željom da se dokaže Snejku dok ga ovaj neprestano koristi kao metlu pa sa njim briše patos. Volgin je klasičan Bondov negativac, podjednako strahovit, tajnovit i harizmatičan, koji me dovodi do prilično začukanih pretpostavki o njegovom privatnom životu, pa ga se plašim još više. EVA je klasična Bondova devojka, ali malo žustrija od onih koje je klasični Bond sretao šezdesetih kad je imao džet-pek. Njen vizuelni identitet se može smatrati malo sumnjivim, naročito kad feministkinje krenu da palamude oko toga, međutim, to kod Eve funkcioniše i kao parodija, kritika i ali i kao njena svrha u Snejk Iteru.

The Boss kao drugi glavni ženski lik je možda jedan od najboljih ženskih likova u igrama generalno. Krajnje je neverovatno da u igri koja već pokazuje godine što se tiče poligona, ovako kompleksan lik uspeva da bude podjednako opasan, direktan, ali i autentičan i pristupačan. Animacija ovog lika je veoma minimalistična a samim tim možda i najbolja u igri. Hladna je, gotovo ne pokazuje bilo kakvu emociju, ima i konja, a opet ispada razvijenija kao lik od svih ostalih žena u ovom mediju, bez obzira koliko audio i video logova mi našli o njihovim nepotrebno komplikovanim pričama. U početku predstavljena kao drugi big baddie u trojci, polako ali suptilno pokazuje da se iza njenih postupaka skriva nešto mnogo ozbiljnije i mračnije. Nećemo ništa da otkrivamo, mada većina već i zna njenu ulogu u serijalu, ali ako na kraju igre uspete da izdržite a da se ne upišate od plakanja, vi ste jedno hladno ljudsko biće i žena. Kao takva, The Boss je definitivno najtragičnija ličnost u celom serijalu. Izvini Otakone i tvoje seksanje sa maćehom i mrtve sestre.

The Boss predvodi kontraverznu Cobra jedinicu, koji su tek priča za sebe. Jeste da su na prvi pogled malo opičeniji od klasičnih Metal Gear bosova, da nisu, ovo ne bi bio Metal Gear, mada sad kad bolje razmislim, ni Metal Gear ga nema nigde konkretno u ovoj igri ali ne mogu sad o tome, pustite me. Tu je Pain sa kojim ja lično teram kavgu, prvenstveno zbog roja smrdljivih stršljena koji su, pored Džordž Dejvida, moji najveći arhineprijatelj. Zatim Fear, koji izigrava Martin Rigsa i Predatora u isto vreme pa dislocira ramena i skakuće nevidljiv po džungli. The Sorrow, koji me je pošteno iziritirao svojom sekvencom, najverovatnije zato što sam bio mnogo glup kad sam je igrao. The Fury, bivši ruski kosmonaut, neprijatan čovek ovako, i naravno, gerijatrijski snajper, najbolji boss na svetu bosseva u životu bosseva. Kraj.

Kontrole u igri su u većoj meri ostale iste, što je u početku možda bila malo lošija stvar. Većina nivoa je premeštena napolje po džunglama, gde čovek mora da se snalazi i pažljivo posmatra okolinu , koristi zaklone, kako bi izbegavala protivnike. Ponekad bi se desilo da se kamera igra malo ćorave babe sa igračem pa ga zbog toga Rusi nahrane puškomitraljezima. Ukoliko bi upalili Subsistence, videli bi da je priča sasvim drugačija, gde su developeri integrisali elemente iz četvorke, sa kamerom koja je mogla da se kontroliše i doživljaj je bio skroz drugačiji, a za one koji bi da se muče, uvek je bila opcija da se vrate na staru, pravu stvar. Mehanika igre se sa druge strane, razlikuje od prethodnih delova. Glavni fokus ovoga puta bio je na preživljavanje, tj. snalaženje u okolini u kojoj se nalazimo. Da se igra ne bi zvala Ration Chomper, Snejk mora da lovi životinje, skuplja biljke, pečurke i sve živo kako bi uopšte imao šanse da preživi ostatak igre. Pojesti beloušku nije jedini način da se izleče rane, a ponekad nije ni toliko delotvoran, pa će Snejk morati da se podvrgne različitim operacijama i lekovima kako bi zaustavio krvarenje, poboljšao ciljanje, vraćajući koske na svoje mesto, skidati pijavice sa čega hoćeš, da i tamo, i vaditi olovo. Ovaj način igre možda na prvi pogled ne deluje kao nešto posebno, ali sednite lepo na većoj težini, čisto da vidite da jedina stvar koja nije posebna u tom trenutku je vaša veština u MGS3. I u životu generalno.

Grafički deo igre je nažalost, odvratan, naravno, kako nešto može da bude lepo i to na Plejstejšn Dvojci, kad na četvorci imamo Kevin Spejsija. Ko god da je ovo shvatio ozbiljno nek se obesi. Na papiru, Snake Eater bi delovao suludo, uzevši u obzir da je pola igre smešteno u džungli, a da su PS2 dani polako bili u svom sutonu. Bio je veliki izazov da sekvoje i čempresi u igri izgledaju uverljivo u toj generaciji, naročito staviti celu igru u takvom okruženju. Međutim, Kodžima does it again, igrajući se sa osvetljenjem, bojama i različitim partkl efektsima, maltretirajući Soni2 da to ispadne i više nego uverljivo. Paleta boja se znatno razlikuje od grubih i hladnih boja iz prethodnih delova, i uspeva da nam dočara te neke džungle iz šezdesetih. Frejmrejt oće ponekad da padne i da nam malo pokvari flow animacija, međutim, te stvari su gotovo neprimetne jer su animacije ionako dugačke. Koliko dugačke? Drim Tim dugačke. Ako ste mislili da je Kodžima u ranijim delovima voleo da ga šilji sa animacijama, onda morate da probate Snejk Iter. To je igra čiji je gejmplej i više nego odličan, a opet imate osećaj da ste vi i gejmplej upali na tuđu sedeljku gde bubuljičavi štreberi po ceo dan gledaju filmove. Na svu sreću, to uopšte nije loša stvar kod MGS3. Ne samo da Kodžima pronalazi nove granice PSdvojke, već je režija svake pojedinačne animirane sekvence tako dobro urađena da se može puštati u našim bioskopima.

Konkurencije nema kao i obično.

Posle dvojke koja je bila zahvaćena u borbi identiteta i poruka koje bi htela da prenese igraču, MGS3 predstavlja jedan fokusiraniji naslov, sa konkretnom strukturom i odličnom prezentacijom. Sa druge strane, igra uspeva na jednom veoma bitnom polju, nešto što bi filmadžije stvarno mogle da nauče u ovih poslednjih 20 godina. Ovako se, deco, pravi prequel. Dok je tržište sa svih strana zakrčeno polunastavcima, predstavcima, izmeđustavcima, a kad bi ih skupili sve zajedno na jednu gomilu ne bi mogli da nam posluže ni kao toalet papir. Prequel često predstavlja oblik muženja neke franšize dok ne iscede čak i ono poslednje što je ostalo i na kraju je bace u đubre. Biznis je ipak biznis, ali ako ne uradite to kako treba, fanovi ostaju nezadovoljni, a vi ostajete bez krave. Ono što hoću da kažem a da ne lupam više sa ovim metaforama o mleku i kravama je to da Kodžima, iako primetno pokušava da pobegne od odgovornosti MGS2 kraja i njegovih posledica, praveći zbog toga prequel, makar radi to kako treba, i više od toga.

Znali smo sve o Big Bossu. I da je opasan, i da je đubre, i da je džukela, od skromnih početaka pa do dvojke su nam pumpali da je čovek polu-najveći vojnik na svetu, polu-babaroga. I pored toga što smo znali sve to, njegov put do konačne transformacije u MGS3 deluje sve smisleniji i samim tim, bolniji.

Kodžima i dalje nastavlja da budži istorijat prvog Snejka sa igrama Portable Ops, Peacewalker, Ground Zeroes i (recimo, nismo sigurni, videćemo) Phantom Pain, ali ako bi na trenutak zaboravili na sve te igre, Snake Eater je jedan odličan predstavak koji nam kaže dovoljno, iako dosta toga znamo u početku i opet nas iznenadi na kraju. To je ono što prequel treba da uradi, da se poigra sa našim očekivanjima i da uvek bude ispred naših ciničnih pretpostavki i zaključaka.

MGS3 spada u igre koje definitivno treba probati ako do sada niste, zašto niste, jebemliga. Predstavlja jedno gorkoslatko, romantizovano Kodžimino prepričavanje Srce tame i odličan, neočekivani pravac u franšizi. Bez njega verovatno ne bi ni videli nove nastavke Metal Geara, ali ni razvijanje već davno zamuljane priče. Kodžima uzima tu suludu ideju predstavka i pretvara ga u nešto sasvim novo, što revitalizuje celu franšizu i primorava fanove da se strpe i sačekaju sledeće nastavke. Polako se bližimo Phantom Painu i nema sumnje da će biti podjednako uspešan i komercijalno i kod kritičara, tu i tamo će izlečiti neku veneričnu ili terminalnu bolest. Dok se on ne pojavi, svako bi trebalo da se podseti ili upozna sa ovim serijalom. Kada budu stigli do trojke, stari fanovi će postati opet hardcore fanovi, novi fanovi će biti još više hardcore i ne bi bilo ratova, samo jedna velika zabavna planeta. MGS3 je takva vrsta nastavka. Brilijatno je cheesy na prepoznatljivi Metal Gear način, tehnički i sadržajno bogat, jebeno apsolutna igra, Metal Gear Solid 3. Doviđenja.

A sad pesma