Davne 1984. godine, na arkadnim aparatima je svetlost dana ugledala borilačka igra po imenu Karate Champ. Cilj te igre već je sam po sebi jasan: veštom kombinacijom karate udaraca treba patosirati protivnika u nekoliko rundi i postati šampion. Godinu dana kasnije mali tim iz u Australije, Melbourne House, ponudio je igru koja se temelji pomenutim naslovom vlasnicima debeljka. Puno uloženog truda urodilo je plodom i Commodore je dobio jednu od najboljih igara tog doba, The Way of the Exploding Fist.

Photo 01Kultni filmovi sa Bruce Leejem uticali su na izradu vrlo dobre zvučne podloge koja se mogla čuti već u toku samog učitavanja igre, gde se kroz zvučnike TV-a jasno čuo onaj čuveni krik “zmaja” i udarca u nesretnog protivnika. Nakon toga, usledio je demo igre uz odličnu uvodnu numeru, a celokupna asocijacija na hit sa arkada je uveliko prisutna. Naš junak je obučen u beli kimono i mora dogurati do što većeg nivoa veštine boreći se sa protivnikom u crvenom kimonu. Potezi su manje više jednaki onima iz stvarnog karatea. Tu su visoki i niski udarci nogom, skok udarac, udarci pesnicom u glavu ili stomak. Borbe i napredak su spontani, i zahtevaju strateški pristup kako bi protivnika poslali na zemlju i tako osvojili rundu. Nivo veštine AI protivnika je označen DAN nomenklaturom. To ne znači da je i protivnik sa DAN 1 statusom sam po sebi “mačiji kašalj”, jer preterano samopouzdanje kod igrača može rezultirati porazom. Već ubrzo se i sami možete naći nekoliko puta na zemlji posle par iznednadnih udaraca. Ali ako napredujete, posle DAN 3 protivnika uslediće i bonus mini nivo gde morate vešto preskočiti pomahnitalog bika koji juri ka vama. Naravno, naredni nivoi donose sve veću težinu, ali uz malo više koncentracije i vežbanja, igrač može bez problema dosegnuti i do 10. DAN, što i jeste cilj igre. Postoji i mogućnost “tabanja” sa drugim igračem u versus multiplayeru.

Ono što se odmah dalo primetiti je vrlo kvalitetna animacija kretanja likova kroz poteze koje izvode. Cela izvedba odiše nekom realističnošću (koliko je god to moguće na c64 platformi) uz kvalitetno odrađene zvučne efekte udaraca u stilu starih filmova o boriliačkim veštinama. Manu predstavlja loš efekat dranja karatista koji može biti neprijatan posle određenog vremena. No, muzika tokom rundi je lagana i prijatna, opskrbljena tematikom sa dalekog istoka i donekle popravlja utisak. Melbourne House tim je kasnije izdao još par nastavaka i verzija ove igre, i kao takav, Fist serijal je bio i ostao jedna od najbitnih borilačkih igara Commodore epohe.

Grafika: 4.0 Poprilično kvalitetna za to vreme, prevashodno zbog kvaliteta animacijepostignutog na 8-bitnoj mašini
Zvuk: 4.0 “Filmska” zvučna podloga udaraca, ujedno i jedno od ranih iskorišćenja SID čipa na tom polju. Mana je pomenuto dranje, koje je doterano u kasnijim nastavcima serijala
Kontrole: 5.0 Potezi se jednostavno izvode i brzo pamte
Zabavnost: 5.0 Solidan broj poteza, mudro odmerena težina igre, vrlo dobra izvedba, zvuk i opcija za dva igrača, validni su razlozi da se igrač lepo zabavi svaki put kada pokrene ovu igru, pa čak i ako je već ranije obrnuo 10. DAN