C64 – Mayhem in Monsterland (1993)

1993. godine, Apex i Thalamus su po poslednji put zajedno izbacili igru za C64. To je ujedno bila i jedna od poslednjih velikih komercijalnih igara. Posle toga su nestali, ali su otišli u velikom stilu. Ovo je definitivno najbolja cista platforma za debeljka, ali krenimo redom.

Grafika u ovoj igri je fenomenalna. Mozda i postoji par igara na 64-ci koje imaju bolju grafiku, ali se daju prebrojati na prste. Uz to, za razliku od tadasnjeg trenda, nema kvazi-senčenih sprajtova i pozadina koje su davale veoma mrljav utisak. Ovde je sve kristalno čisto, izuzetno lepo šareno i u stilu pravog crtanog filma. Sprajtovi nisu prosto uveličavani da bi bili veliki (kao npr. u Creatures-u, mada je to tamo doro izgledalo) nego je korišćeno više sinhronizovanih sprajtova. Pozadina je takodje savršeno čista, a ono što najviše fascinira je savršen troslojni scroll pozadine sto daje lep utisak dubine. I sve to je fantastično brzo, prosto neverovatno za 8-bitnu masinu. Ako pomislite da lupam, po startovanju igre sačekajte da usrećite prvu zemlju da biste videli šarenilo i da pokupite munju kako bi na pucanje zapalili u stilu Ptice-Trkačice ili Sonica.

Muzika je takodje odlična, mada ne odusevljava baš kao grafika. Nenametljiva je i jednostavno nadopunjuje atmosferu igre. Efekti su takodje adekvatni. Jednostavno zvuk je odličan, ali nista spektakularno. Atmosfera ove igre je ono pravo. Od samog introa, koji je u pravom Apex-ovom stilu, pa nadalje. Intro je uradjen kao početak crtahih fimova sa Perom Kojotom – super genijem i Pticom trkačicom. Naizmenicno se smenjuju neprijatelji sa svojim normalnim i kvazi-latinskim imenima (kao bigus bellius i dino giganticus) i autori igre sa istima (drinkus plenticus, gone to cyprus…) da bi se na kraju pojavio i naš junak, simpatični dinosaurcic, Mayhem (speedus maximus).

Kao sto je vec navedeno igra je odradjena kao standardna platforma, neki mračni čarobnjak je prosuo kletve na svetove mayhemove domovine. Mayhemov zadatak je da sakupi dovoljno sastojaka ne bi li omogućio jednom diplodokusu da svojom magijom digne kletve.

Svaki nivo se sastoji od dva dela, u prvom delu ima manje neprijatelja i treba da prevrnete ceo nivo i izgazite sve neprijatelje ne bi li sakupili dovoljno magičnog praha da podignete kletvu sa zamlje. Zatim taj isti nivo, samo sa više neprijatelja treba da predjete u potrazi za zvezdicama. Kao sto šte mogli zaključiti, neprijatelje ubijate skokom na njih, ali kada pokupi munjicu koja mu dozvoljava turbo zalet, mali Mayhem izpruži svoju bodljikavu glavicu i razbija sve neprijatelje na putu sve dok ne naleti na:

a) nekog ko je tvrdoglav ko i on
b) nekog raspucanog (česće) ili
c) rupu (najčesće)

I to je to. Jako prosto i jako efektno. Inače svi nepijatelji su dinosaurusi – pterodaktili sa izuzetkom dzinovske krtice i bodljikave gusenice. I tako iz nivoa u nivo.

Dobro je i što se ne pocinje od početka nivoa kada zaginete, nego postoje checkpointi u obliku duge, prolaskom kroz koje ih označavate. Takodje zadržavate i sve do sada skupljeno. Kretanje po nivou je savršeno slobodno tako da se ne morate plašiti da ste nesto propustili. Od dodataka se pojavljuju samo munja (omogućava zalet, za celu igru je dovoljno pokupiti je samo jednom) srce (zivot) i zec (score multiplayer).

Iako je relativno kratka (5 nivoa kako pročitah, nikad nisam prešao 3.), igra je bila vredna svakog centa ulozenog u njenu kupovinu kad je izašla. I danas, posle toliko godina, igra je i dalje i te kako igriva. Obavezno štivo za sve C64 igrace.

I za kraj da napomenem da su ocene koje dajem uslovljene mogucnostima Commodore-a 64.

Grafika: 5.0 Kristalno čisto i pregledno. Jednostavno ne moze bolje
Zvuk: 4.5 Nije toliko dobar kao grafika
Kontrole: 5.0 Odlicne. Brze i precizne
Zabavnost: 5.0 Kao što rekoh najbolja platforma za debeljka.