PS4 – Gravity Rush 2 (2017)

Iako je Gravity Rush delovao kao čedo stvoreno od iskrene ljubavi, mnogi su očekivali da ju je Keiichiro Toyama, tvorac prve Silent Hill igre i Siren serijala, napravio kao prosto razgibavanje, odmor od horor žanra, ili eksperiment koji će privući nove igrače na Vita platformu, pokazati im njene sposobnosti u vidu impresivne grafike, otvorenog sveta i jedinstvenog, potpuno trodimenzionalnog stila kretanja. Ipak, igra je, i pored nekih očiglednih mana, dobila dosta posvećenih ljubitelja, koji su zauzvrat, nakon četiri godine bili prijatno iznenađeni fenomenalnim remasterom, uz najavu da dugo očekivani nastavak stiže na PS4 konzolu.

U poređenju sa prvom igrom, Gravity Rush 2 menja formulu na suptilan i očekivan način, štiklirajući sve stavke koje se od nastavka očekuju: bar duplo veći svet, znatno lepša i zahtevnija grafika, obimnija priča i hrpa sporednog sadržaja. Nemojte se nadati nekoj ludoj promeni ili eksperimentisanju kakvo su doneli nastavci poput Zelda II: The Adventure of Link ili Castlevania II: Simon’s Quest, ali ni bespotrebnom naduvavanju kakvo je npr. Batman: Arkham City uneo u Arkham serijal. Gravity Rush 2 svojim promenama barata sa stilom, i one su dobrodošao dodatak svakom ljubitelju prethodnog naslova.

Most između prve i druge igre je blago i maglovito rešen izbacivanjem dve kratke animirane epizode (koje možete pogledati ovde), koje na početak priče stavljaju protagonistkinju Kat, i njeno čudno kosmičko mače u nepoznat grad pod nazivom Jirga Para Lhao. Svet koji je dostupan za slobodno istraživanje je skoro od samog početka nezamislivo velik, i sastoji se od mnoštva lebdećih ostrva koja svojim brojem, lepotom i raznolikošću opušteno zasenjuju ne samo Skyloft iz Skyward Sword-a, već i Hekseville iz prethodne igre, koji u sećanju ostaje kao divno, ali, u poređenju, sumorno i melanholično mesto.

Jirga Para Lhao svojim rasporedom i koncepcijom igra i određenu ulogu u samoj priči. Na dnu, pod oblacima, obitava večno kišna i tmurna opština namenjena najsiromašnijoj populaciji, sitnim kriminalcima i bandama. Iznad oblaka, u samoj sredini stoji trgovački kvart, najživlji deo igre, bogat pijacama, hotelima i visokim poslovnim zgradama, dok je prostor iznad njega rezervisan za najbogatije stanovništvo, ostrva sa parkovima, vilama, fontanama i najrđavijim karikaturama bogataša koje možete zamisliti. Na samom vrhu, u zlokobnoj, crvenoj atmosferi skrivaju se zgrada totalitarne, iskvarene vlade, zatvor i vojna baza koja ne misli dvaput pre nego što ogromnim topovima puca na svakoga ko joj se približi.

Ova karikaturna klasna podela je bitan faktor u velikom delu igre. Iako nikad ne evoluira dalje od “više klase su korumpirane i razmažene, niže klase su plemenite i pogrešno shvaćene“, njeno prisustvo pruža univerzalan most koji u ljudima budi vekovima star anti-autoritativni sentiment. Srećom, koliko god je ova tema sama po sebi ozbiljna, njeno mesto u široj priči nije apsolutno, i često je prošarano raznim blesavim trenucima – poput jurenja ptice koja vam je ukrala ručak, ili pak metafizičkim putovanjima kroz dimenzije vremena i prostora. Veći svet, doduše, je samo rezultat ambicioznije priče. Gravity Rush 2 u svom rukavu krije mnoštvo iznenađenja koja objašnjavaju hrpu tajnovitih detalja iz prvog dela, ali pored toga u priču uvodi nove likove, konflikte i misterije, ne pružajući igraču ni sekundu dosade.

Sporedni sadržaj je takođe očigledna nadogradnja na prvi deo, u kome se sastojao od nekoliko opcionih DLC misija (koje su uključene u remaster) i dosta zabavnih, ali repetetivnih high score izazova. Nastavak nudi više od 50 jedinstvenih, mesnatih sporednih misija, nadrealne misije kopanja gravitacione rude, kao i mnoge indirektne online aktivnosti poput lova na blago i trke sa fantomima drugih igrača.

Srce igre, sama mehanika kretanja padanjem u vis i proizvoljno menjanje gravitacionog centra je uglavnom ostala nepromenjena, ali, nažalost, uključuje i povremeno nezgrapno kretanje po zemlji i slabu kontrolu nad kamerom (što je u potpunosti očekivano u igri koja se bavi kretanjem po x, y i z osama). S obzirom da je borba brza i mahnita, u zatvorenim prostorima kamera postaje sopstvena vrsta neprijatelja kog treba obuzdati, ali taj izvor frustracije je redak i zasenjen količinom zabave koju svaki čin u igri pruža.

Osnova borbe se takođe ponavlja, ali je i nešto više unapređena, koliko suptilnim podešavanjima postojećih mehanika, toliko i dodacima u vidu dva stila borbe: lakši i brži Lunar stil, i sporiji, ali destruktivniji Jupiter stil. Nastavak nas je počastio i boljim lock-on sistemom, znatno luđim Gravity Slide klizanjem po svakakvim površinama, i širim i moćnijim Stasis Field-om koje oko Kat privlači svakakve objekte iz okruženja, i od njih pravi opasne projektile. Široka paleta opcija u borbi označava kraj beskonačnom korišćenju Gravity Kick sposobnosti, ali unapređenje koje je Stasis Field dobio predstavlja novi favorit za sve spamere ovog sveta, jer omogućava lako prelaženje većine borbi prostim kliktanjem kruga na kontroleru.

Od online komponenti se naročito izdvaja nova Treasure Hunt aktivnost, koja pruža igračima šansu da jedni drugima šalju fotografije sakrivenih kovčega sa blagom, na osnovu kojih ga, bez dodatnih nagoveštaja, morate pronaći. Za razliku od mnogih drugih igara, ova sitna, ociona aktivnost nudi jedinstvenu interakciju sa drugim ljudima, a svako blago, pored očigledne materijalne nagrade, nudi zanimljiv izazov traženja odgovarajućeg objekta sa fotografije i orijentacije u ovom suludom vertikalnom svetu.

Svakome ko je bacio pogled na snimke ove igre je suvišno pomenuti koliko bajno sve izgleda. Svaki kutak ovog sveta je pažljivo modelovan, tako da igra u široj kompoziciji izgleda podjednako dobro kao u sitnim detaljima.  Inspiracija koju je Team Siren našao u francusko-belgijskoj školi stripa je evidentan, ali ukusno implementiran, kulminirajući u atmosferi koja se može nazvati tipično japanskom. Lepota leži i van ovog magičnog sveta – u interfejsu i neonom ofarbanom meniju koji oduzimaju dah svojom tipografijom, sitnim animacijama i sjajnim izborom boja. Muzika u igri je fenomenalna sama po sebi, i njene vedre melodije će vam ostati u glavi dugo nakon igranja, ali njen kvalitet u kontekstu igre dolazi uz određenu cenu. Često sam osetio kako se muzika previše izdvaja, njen snažan zvuk je jednostavno previše zarazan da bi se uklopio u pozadinu i služio samo kao šlag na torti atmosfere, ali to je već jedan od onih problema koje bih rado imao u ovako šašavoj i bizarnoj igri. Sa tehničke strane, igra na osnovnom PS4 modelu radi u 1080p rezoluciji, uz finih, skoro konstantnih 30 frejmova u sekundi. To će možda razočarati igrače koji su navikli na duplo brži frejmrejt iz remastera, ali avaj, sva ova silna fizika i količina letećih objekata na ekranu se neće renderovati sama od sebe.

Sa svim svojim elementima, Gravity Rush 2 je nastavak kakav se samo može poželeti. Prvi deo je bio koncizno, linearno iskustvo, što svakako treba ceniti, ali osećaj slobode koji ovaj serijal pruža svakako zaslužuje i zahteva veći prostor za disanje, a srećom, ovde ga ima na pretek.