Metaphor: ReFantazio (2024)

Dok Square Enix, još uvek, pokušava da nas ubedi da su turn-based JRPG-evi zastareli, Atlus (pa čak i SEGA) polako postaju čuvari ovog žanra. Ako vam nedostaju kalsične avanture gde sa grupom šarenih karaktera idete da spasete svet dok se levelujete, dobro došli u Metaphor: ReFantazio. Iako igra ima problema sa gameplay-em i težinom, ovo je jedno prelepo iskustvo prepuno stvari koje nas veliki izdavači uče da nisu više popularne… i baš zato nam se i sviđaju.

Trka za krunu gde kandidati ne mogu da umru… manje više

Ok, spremite se pošto ovo može da zvuči baš konfuzno, ali trudiću se da pojednostavim što više mogu. Znači, u pitanju je fantastični svet, nešto kao period renesanse sa svega nekoliko gradova i par sela tu i tamo. Svet je obuhvaćen misterioznom silom koja se zove Magla. Magije ima ali je potrebno da koristite spravu zvanu Igniter (nešto kao veliki upaljač) da bi je koristili. Ovo koriste borci kako bi se branili u borbama i ratovima protiv čudovišta i ostalih pretnji.

A ko su ti borci? Pa, u ovom svetu postoji mnogo rasa. Skoro sve rase su čovekolike ali gotovo svi imaju neko svoje obeležje. Neki imaju uši i rep kao psi, neki dugačke uši kao zečevi, neki krila (s kojima ne mogu da lete), neki rogove i tako dalje, ima tu i rasa šišmiša kao i rasa krtica koji najmanje liče na ljude. Sa ovoliko rasa, nažalost, postoji i velika diskirminacija. Neke rase su više poštovane od drugih, dok su se neke povukle i žive izolovane od sveta. Od svih ovih rasa, najomraženija i najređa je Elda rasa, rasa bez ijednog obeležja – odnosno – rasa koja najviše liči na nas, ljude. Haj pogodite sad koju rasu vi igrate?

Dobro, sad kad znamo u kakvom smo svetu i kakva je diskriminacija, hajde da pređemo na glavnu radnju. Kralj zemlje je ubijen. Manje više se zna ko ga je ubio ali to nije najveći problem. Kralj ima vanbračnog sina, zakonskog prestolonaslednika, na koga je bačena kletva zbog koje je u večnom snu. Naš zadatak je da ga spasimo, odnosno, probudimo. Ovo možemo da uradimo samo ako ubijemo osobu koja je bacila kletvu. I to je naš glavni cilj u igri.

Jer me pratite? Pazite sada, osoba koja je bacila kletvu je takođe osoba koja je ubila kralja, iako se ovo zna, ubica je na vrlo jakoj političkoj poziciji a da ne spominjem što je opasan ratnik. Mada čak i da smo sposobni da ga smaknemo… postoji još veći problem… ne možemo da ga ubijemo.

Ok pazite sada jer ide najbitniji deo. Kada je kralj ubijen, njegova magija se proširila po kraljevstvu. Stvorio se džinovski mesec kao u Majora’s Mask koji nadgleda kraljevstvo i kralj je izdao izazov za sve građane. Ko god uspe da pridobije najjači status i popularnost u kraljevstvu biće novi vladar, bilo da je dobar, zao, ili čak da je sam ubica kralja. Kandidati treba da pridobiju što više dobre volje naroda kako bi bili izabrani za novog kralja.

Ali ni to nije sve… najpopularnijih 20 kandidata su zaštićeni kraljevskom magijom. Da, ne mogu da umru osim ako ne padnu ispod tih 20 mesta. A pogodite ko je na drugom mestu? Da, baš ona osoba koja je ubila kralja i proklela princa kojeg pokušavate da spasite.

I šta je plan? Pa plan je da se i mi kandidujemo za krunu, postanemo popularniji od kraljevskog ubice i na kraju da ga smaknemo. Jednostavno zar ne?

Ali to je samo premisa

Kako napredujete ka vašem putu da preuzmete presto, skupićete grupu raznolikih karaktera. Osim što svi likovi imaju svoju priču i razlog za borbom, interesantno je što je svaki član vaše posede druga rasa, najčešće jedna od ugroženih. Tu je i ne toliko suptilna referenca na religije, naročito hrišćanstvo. Kandidat broj jedan u trci za kralja je glavni crkveni ministar koji smatra da je već pobedio jer “niko ne može da bude jači od Boga.”

Za razliku od ostalih u kraljevstvu, vi i vaš tim imate sposobnost da koristite magiju bez Igniter-a. Svako u timu ima svoj Archetype (svoju klasu) i kada se dovoljno sprijateljite sa saputnicima možete ih i vi naučiti i čak menjate van borbi. Popularnost u trci za presto dostižete tako što putujete kroz svet, rešavate probleme u gradovima, radite side questove i, naravno, stvarate veze sa saputnicima i drugim osobama od značaja.

Naravno, ni jedan JRPG nije kompletan bez jednog Airship-a, i iako neće odmah moći da leti, vaš Gauntlet Runner je super prevozno sredstvo, i sklonište za vas i vašu posadu.

Još jedan interesantni narativni detalj je taj što glavni protagonista sa sobom nosi roman koji opisuje savršeni svet (naš svet), gde su svi jednaki, narod bira “kralja”, nema diskriminacije, itd. A da, najopasniji neprijatelji u ovom svetu su groteskna čudovišta koji se, skroz slučajno, zovu Humans.

Srednjovekovna Persona sa Job Sistemom

Gameplay Metaphor: ReFantazio je dosta sličan Shin Megami Tensei i Persona serijalu. Pola igre se svodi na napete turn-based JRPG borbe, dok je druga polovina socijalizacija. Borbe su, na prvi pogled, stvarno dobro urađene. Svako u timu dobija jedan potez i nakon što odradite napade, neprijatelji dobiju svoj red za napad. Borbe startujete tako što pipnete ili napadnete neprijatelja gde vam druga opcija daje čak besplatan hitac. Slično kao u drugim Atlus serijalima, bitno je da koristite elementarne napade i oružja na koja su neprijatelji slabi jer na ovaj način dobijate dodatne poteze u svom kurugu. Ako pobedite borbu a da ne primite ni jedan udarac, dobijate dodatne iskustvene i MAG poene.

MAG poeni se koriste da biste otključali druge klase kao i da prenesete određene sposobnosti iz jedne klase u drugu. Vrlo lepo radi ovaj sistem i stvarno je zabavno otključavati i do kraja naučiti jednu klasu i videti kako se stvara nova. Sve ovo radite u Akademiji (manje-više Velvet Room iz Persone).

Jedna fantastična Quality-of-life mehanika koju obožavam i želim u svim drugim igrama je sposobnost da pobedite lakše borbe sa jednim dugmetom. Ma, da, ako vas mrzi da se po ko zna koji put borite sa onim ljugavcem, samo mu priđite i zveknite ga jednom i odmah dobijate XP. Nećete ni otvarati borbeni ekran. Ovo je super način da brže izađete iz tamnica i da čak malo grindujete.

Kada je reč o socijalnim elementima, ovde je preslikana Persona. Možete da pričate i unapređujete svoje veze sa vašim saputnicima i drugim poznanicima. Kako ovo radite, otključavate druge klase, pogodnosti u borbama, popuste u prodavnicama i još mnogo lepih stvari. Takođe možete provesti jedno prepodne učeći istoriju nekog naroda kako bi razvili maštu, elokvenciju ili hrabrost.

Nažalost, pošto se Metaphor: ReFantazio dosta oslanja na Personu i SMT, takođe koristi još jedan gameplay element, za koji ni sada nisam siguran da li je dobar ili ne.

Hoćeš da se družimo uveče? Gari, nemam kad!

Metaphor: ReFantazio, baš kao i Persona, koristi sistem dana i noći. Drugim rečima, imate određeni broj in-game dana da završite igru. Kako napredujete kroz priču dobijaćete određeni broj dana do kojeg treba da završite tamnicu, prebijete boss-a i nastavite dalje. Znači, morate pažljivo da iskoristie vreme kako bi se malo borili, malo gradili odnose sa ljudima i malo unapređivali svoje kraljevske sposobnosti. Ako ne stignete na vreme, kraj igre. Ako stignete ranije, onda gradite odnose ili unapređujete sposobnosti dok se priča ne nastavi.

Iako imate dovoljno vremena da sve završite, uvek će nekako biti na knap. Da, bilo bi lepo da se vratim da malo izgrindujem novu klasu koju sam upravo otključao, ali znajući da će me to koštati ceo ili čak nekoliko dana, moraću ipak da se posvetim drugim stvarima. Iako možete da grindujete, nije baš preporučeno jer se neprijatelji ne stvaraju tako često a mana se oporavi ili predmetima ili kada načnete novi dan. Mada, čak i sa ovim vremenskim ograničenjem, ne bih ništa zamerio igri, da nije toliko teško.

Nije lako biti Elda

Iako nemam iskustva sa Shin Megami Tensei igrama, čuo sam da su dosta teške. Ako su kao Metaphor: ReFantazio, sada imam neku ideju. Igra se ne šali. Ako ne uđete u skoro svaku borbu s oprezom, neprijatelji će vas pokidati.

Morate ih prvi napasti, koristiti prikladne klase za teže borbe, određena oružja i predmete, buffove i debuffove, i udarati protivnike u slabe tačke. Budite spremni za mnogo umiranja i pokušavanja borbi ponovo. Ja sam odmah na početku smanjio težinu sa Normal na Easy jer sam hteo što pre da zavrišim igru za ovu recenziju, međutim, ovo je bila greška. Ono što sam trebao da uradim je da stavim igru na Storyteller mode (još lakše nego Easy) gde osim što borbe postanu još lakše, igra vam daje skoro tri puta više iskustvenih poena. Znači, ne samo da imate teške borbe sa neprijateljima koji jako udaraju, već i ne dobijete uopšte dovoljno iskustva da se spremite za ono što vas čeka. Imalo bi više smisla da je igra išla taktikom “veliki rizik i vellika nagrada” ali je bukvalno “veliki rizik i mala nagrada”. A da ne spominjem da igra očekuje da je ponovo pređete u New Game+ modu za još jednog super-boss-a.

Sve ovo kad pomešate sa sistemom dana/noći čini da Metaphor: ReFantazio bude frustrirajuće teška na jačim težinama iako ima spektakularnu priču. Ja vam toplo savetujem da je odigrate prvo na Storyteller i tek onda da dignete težinu, jer, verujte mi, igra se uopšte ne šali. Međutim, iako je težina stvarno veliki problem, nije mi žao što sam do kraja odigrao ovu igru.

Grafika i dužina

Uopšte nije iznenađenje da i Metaphor: ReFantazio fura Anime stil baš kao i Persona. Glavni Portagonista stvarno liči kao da je ispao iz Persone, stavio kaput i torbu i krenuo da šiba mačem. Na PS5 Igra je radila u stabilnih 60FPS-a i to na 1440p rezoluciji. Mimo in-game grafike, ima dosta božanstveno odrađenih cut-scena koji deluju kao da su iz visoko-budžetne Anime-a, ali nažalost, pojavljuju se samo za vreme ključnih scena.

Ono što uvek volim u Persona igrama je muzika. Baš zato sam bio i iznenađen koliko mi je zaboravna muzika iz Metaphor: ReFantazio. Nije da je loša ali ni jednom nisam zviždao niti mumlao borbenu temu niti ponavljao reči iz pesme. A da, umesto pravog pevanja, u pozadini je neki kraljevski/crkveni hor koji glasno peva neku borbenu himnu. Ne znam, mnogo više volim da čujem “Baby-baby-baby-baby-baby” kada krene borba, ali razumem da je to moj lični problem.

Što se tiče dužine igre, možete celu igru obrnuti za oko 65 sati. Meni je trebalo duže jer sam većinu igre prelazio na Easy, ali kao što sam već rekao, to je bila greška. Iako nije dugačka kao prosečna Persona, mislim da bi 40 sati bilo i više nego dovoljno za ovakvu avanturu.