Tomodachi Life: Living the Dream (2026)

2014. godine ja sam radila kao profesorica Engleskog, i od moje prve ili druge (mizerne) plate, odlučila sam da sebe počastim sa video igrom za 3DS. Nisam imala para za Fire Emblem: Awakening, pa sam se počastila sa skromnijom igrom, za koju je nedavno čak izašao i Nintendo Direct (relativno nova stvar u to vreme). Što je počelo kao impulsivna kupovina se pretvorilu u moju novu opsesiju jer skoro ceo mesec sam neprestalno igrala Tomodachi Life (3DS), gde sam dodavala, igrala se i slala drugima svoje Mii-jeve. Kasnije sam čak pozajmila celu konzolu mojoj rođakinji samo zbog ove unikatne igre.  Stvarno sam se zabavila igrajući Tomodachi Life davnih dana i bila sam prilično iznenađena kada je Nintendo najavio nastavak za Nintendo Switch. Iznenađena jer… pa originalna igra nije bila toliko popularna. Ja sam je obožavala, ali sam svakako bila u manjini. Možda će ovaj nastavak unaprediti sve što je valjalo u prvom delu i ispraviti sve što nije?

Nakon desetak dana igrajući ove igre, pod blagim uticajem nostalgije, drago mi je što mogu da kažem da je Tomodachi Life: Living the Dream korak unapred od prvog dela, ali mi je takođe žao što je i korak nazad.

Tamagotchi samo što su u pitanju ljudi

Tomodachi Life: Living the Dream je igra gde se “brinete” o malim virtualnim ljudima. Verovatno vam je prva pomisao da je ovo nešto kao The Sims, ali stvarno nije. Za razliku od EA-eve simulacije života gde imate veliku kontrolu i uticaj na virtualne ljude, Nintendovi Tomodachi-je uglavnom posmatrate, dajete im poklone i savete. Osećala sam se malo matoro kada je Nintendo morao da objasni šta su to Mii-jevi, jer stvarno je prošlo mnogo godina od njihovih dana sa Wii-ja, WiiU-a i 3DSa. 

Vi počinjete igru tako što pravite svog prvog Mii-ja (verovatno sami sebe). Ovi avatari izgledaju vrlo jednostavno, ali kako ih budete koristili u Tomodachi Life: Living the Dream, dobijaće sve više i više karaktera. Kao i u drugim life simulator igrama, vi pravite lice, telo, ime i osobine svom avataru, ali morate takođe da birate i pravilan izgovor svog imena, boju glasa, intonaciju i ritam govora. Kao što možete da zaključite, Mii-jevi u Tomodachi Life pričaju na engleskogm (i to vrlo razgovetno). Zapravo, vrlo su brbljivi. Koriste robotske glasove, ali nije u pitanju AI, već obična text-to-speech tehnologija, koja je podjednako slatka i pomalo zastrašujuća.

Nakon svog prvog Mii-ja, dobijate kuću na ostrvu (koje takođe imenujete) i počinjete tutorijal gde učite kako da se starate o stanovnicima ostrva. Kao što sam već gore navela, nije u pitanju briga, koliko pomaganje, posmatranje i podsticanje. Možete da hranite svog Mii-ja hranom koju kupite iz prodavnice, da ga oblačite u raznu odeću, da mu ulepšate sobu, da igrate neku mini-igru s njim, ili da jednostavno odgovorite na neko pitanje. Svaki put kada ispunite neku od njihovih želja, dobijate pare kao i isustvene poene, kako za ostrvo tako i za samog Mii-ja. Kada se Mii leveluje, možete da birate za njega unikatne sposobnosti, kao što su kako se pozdravlja, kako spava, neki izraz, a možete čak da mu date neki poseban poklon koji će oblikovati njihove osobine.

Mii-jevima nije potrebno mnogo pažnje i obično kada im ispunite želju, postaće srećni i uglavnom će sami nastaviti da “žive svoj život”. Upravo zbog ovog razloga, vi i treba da se brinete o mnogo više Mii-jeva… odnosno, o celom ostrvu prepunom ovih slatkih robotskih stvorenja prepunih Nintendo-approved humora (prikladan za decu). Napravite svoju celu porodicu, Nintendo likove, poznate glumce, političare, ili još bolje, dajte svojim pravim IRL prijateljima konzolu pa neka oni dodaju svoje kreacije na vaše ostrvo i imaćete jedno pomalo plitko, ali svakako zabavno iskustvo.

Zabavno je gledati Mii-jeve kako lutaju po ostrvu 

Dok ispunjavate želje i terate Mii-jeve da se druže i sklapaju prijateljstva i brakove, možete takođe i da oblikujete samo ostrvo. Za razliku od originalne igre na 3DSu, gde je svaki Mii bio manje-više zarobljenik u svom malom stanu, ovde Mii-jevi slobodno šetaju po ostrvu, posećuju jedni druge i jednostavno prave šarmantne gluposti. Zabavno je samo sesti i gledati ih kako sami nešto rade ili pričaju. Slično kao igrama poput Animal Crossing, Tomodachi Life: Living the Dream nije baš igra koju ćete igrati satima. Više je iskustvo koje ćete proveravati s vremena na vreme i napredovati sporim tempom. Igra nema neki određen cilj osim da vas nasmeje i zabavi dok posmatrate male avatare. Igra takođe koristi vreme u stvarnom svetu i za razliku od Animal Crossing-a, nema mnogo poente da preskačete dane.

Korak napred…

Pre svega, drago mi je što Tomodachi Life: Living the Dream postoji. Znam da zvuči glupo, ali pomirila sam se da je originalna igra bila samo čudni 3DS eksperiment, i stvarno mi je drago da će mnogo više korisnika moći da iskusi ovu unikatnu igru.

Iako je briga o Mii-jevima skoro identično ista kao i u 3DS verziji, mnogo je zanimljivije da ih pustite na ostrvo koje možete sami oblikovati i gledati ih kako rade svoju stvar. Navikla sam da svakom Mii-ju upadam u stan i da ih teram da se međusobno posećuju, ali ovo ne moram (toliko) da radim u ovom nastavku. Svidelo mi se što sada imate mnogo više opcija za oblikovanje Mii-jevi i njihovih glasova, kao i da konačno možete da im menjate kućice spolja, da sami pravite predmete, hranu i odeću. Ideja da celo ostrvo napreduje i da na taj način otključavate nove predmete i ukrase, dodaje još jedan nivo napredovanja koji mi se stvarno dopao.

…korak nazad.

Ako ste igrali originalni Tomodachi Life na 3DSu, sigurno će vam faliti mnoge aktivnosti. Ne možete više da sami pravite predstave i pesme za Mii-jeve niti da igrate mnoge zabavne mini-igre iz originala, uključujući onu JRPG avanturu. 

Drugi, VELIKI PROBLEM, je što je Nintendo ugasio bilo koji vid Internet komunikacije. U originalnoj igri, mogli ste da pošaljete nekog Mii-ja u svet. On bi preko Street Pass-a ili Interneta otišao u drugu igru gde bi doneo suvenire, preneo poruku i družio se, stvarno je bilo slatko iskustvo. Takođe, više ne možete da skenirate QR kodove pomoću kojih biste delili Mii-jeve. Ovo sam obožavala da radim u prvoj igri, jer nikada niste bili sigurni šta ćete dobiti. Svi smo slali Mii-jeve jedni drugima, i lepo smo se zabavljali. Ok, nekada bi neko poslao Mii-ja koji je imao ružno ime ili ružnu poruku, ali to je bio deo igre.

Jedini način da delite Mii-jeve u Tomodachi Life: Living the Dream je preko lokalne konekcije, odnosno da dva igrača približe konzole i na ovaj način se menjaju. Moguće je da je Nintendo doneo ovu odluku kako ne bi rizikovao da jedan igrač pošalje drugom nešto ružno. Takođe, za razliku od prve igre, Tomodachi Life: Living the Dream nema filtere za ružne reči, te možete slobodno napraviti Ostrvo *cenzurisano* gde žive *cenzurisano* i međusobno se *cenzurisano* po ceo dan i noć.

Najveći problem od svih je kako Tomodachi Life: Living the Dream, u 2026-oj, deluje kao igra koja bi trebala da radi na mobilnim telefonima. Stvarno razmislite o tome! Igrate je svaki dan nekoliko puta, i to ne duže od 10-ak minuta u svakom navrataju, napredak je spor, stvari se dešavaju dok niste u igri, a možete koristiti i touch-screen da pomazite svoje Mii-jeve. Takođe, Tomodachi Life se igra na prenosivom uređaju koji je malo veći od mobilnog, ali bar nema reklama ni mikrotranzakcija.

Mimo svega ovoga, ja sam prosto uživala u Tomodachi Life: Living the Dream… iako priznajem, dobar deo ovoga je zbog nostalgije od prethodne igre. 

Određena igra za određene igrače

Lagala bih kada bih rekla da treba odmah da otrčite i kupite Tomodachi Life: Living the Dream. Koliko god se meni svidela, ovo nije tradicionalna igra za svakodnevnog igrača. Igra nema cilj, napredovanje je sporo i brzo će te videti sve što igra ima da ponudi. Međutim, ako ste kreativna duša, volite Nintendov humor sa malom dozom haosa, volite Simse, i hteli biste da budete bog nekog virtualnog ostrva, definitivno se isplati probati Tomodachi Life: Living the Dream.

Igru na test dobili smo od firme Nintendo preko distributera CD Media.