U drugoj polovini osamdesetih godina Taito je imao reputaciju proivođača velikih arkadnih audio-vizuelnih senzacija. Double Dragon I i II, Rastan, Operation Wolf, Darius serijal itd. su svi bili vizuelno, a još više zvučno impresivni dok igrivost nije patila. Jedna igra ostala je zampamćena kao nešto neviđeno. Igra koja je imala posebnu čar, jer je uspešno spojila sve na šta su se mlađi tinejdžeri ložili. Ta igra je Ninja Warriors.
Magija počinje i pre nego što je igra uopšte upaljena. Automati sa dva ekrana jedan pored drugog nisu bila redovna pojava, ali nisu bili ni nepoznanica. Ali ovaj aparat je bio nešto drugo. Bio je širi, veći i impresivniji od konkurencije. A razlog za to bio bi očigledan kada se priđe bliže. Unutra nisu dva, već tri ekrana jedan pored drugog, pružajući ovoj horizontalno skrolujućoj igri neverovatnu preglednost i odnos stranica ekrana od približno 12:3. Nije bitno što su druga dva ekrana u stvari sakrivena ispod prvog, pa igrač gleda u refleskiju u ogledalu. Nije bilo bitno ni što je slika na ogledalima bila osetno mutnija od, za ono vreme, ultra oštre slike na centralnom. Prvi utisak je šok i zapanjenost i taj osećaj nikada ne nestane u potpunosti.
Sledeći šok dolazi od zvuka koji izlazi iz zvučnika nakačenih iznad mesta za igrače. Zuntata, Taitov studio za muziku, bend koji ju je izvodio uživo i brend pod kojim je izdavao tu muziku iz igara na raznim medijima, važio je za sa sam vrh, ako ne i najbolji u industriji u to vreme. I pored mnogih legendarnih melodija koje je taj studio stvorio u tom periodu, Daddy Mulk, muzika iz prvog nivoa ove igre važi za njihovo remek-delo i jednu od najboljih FM synth melodija iz igara svih vremena. Ne da je ostatak muzike loš, jer nije. A i efekti su bili impresivni za to vreme. Ipak, sve to bledi pred Tatinim Mlukom.
Onda napokon sadržaj ekrana uđe u vidokrug i usledi sledeći talas oduševljenja. Grafika je tako detaljna da ostale igre deluju zastarelo. Slika je oštrija da bi sa njom igrač bolje vršio operacije. Kretanje je glađe nego išta ranije viđeno… Ako izbacimo nostalgiju iz glave postaje jasno da su mnoge animacije poput kretanja glavnih likova, iako tečne, prosto smešno nerealistične poput kretanja glavnih likova, da je raznovrsnost protivnika nezadovoljavajuća i da ima još sitnijih zamerki. Ali sve to je prosto nebitno jer u 1987. godini nije postojalo ništa što se grafičiki moglo približiti ovoj igri.
Za kraj je ostavljen tinejdžerski vreli san. Ubacivanjem žetona igrač kontroliše cevenog nindžu sa dugom plavom kosom u repu i čiji noževi seku sve iz jednog udarca, a uz to i zaustavljaju metke. Posle par zadobijenih udaraca spada godnji deo odeće i sevnu metalne grudi, ili makar oklop sa ispupčenjima na pravim mestima i shvatite genijalnu istinu. U ulozi ste Ženskog Robot Ninže sa Dugom Plavom Kosom koji će sa 2 noža i hrpom šurikena pobiti omanju vojsku i zaustaviti zlog diktatora, savršeno reagujući na svaku komandu koju joj zadate. Siguran sam da postoji nezanemarljiv broj tinejdžera kojima je u tom trenutku kroz glavu prolazio neki čudan osećaj u “nižim predelima”.
Upravo su ovo razlozi zašto uopšte nije bitno da je igra samo modernija i raznovrsnija verzija prastarog Kulg-Fu Master-a, kao ni činjenica da je sa aspekta igrivosti Green Beret uradio bolji posao. One nisu bile tako kul. Nisu bile sastavljene od elemenata iz snova bubuljičavih trinaestogodišnjaka. Taito je znao da je napravio igrački ekvivalent kreka sa vizuelnom privlačnošću Sindi Kraford, glasom Fredija Merkjurija i koji miriše na burbon čokoladu sa mentom. Znali su da magnetičnoj privlačnosti ovog dela niko neće odoleti i odvnuli su težinu u nebo, a napaljeni klinci su, sami ili u paru (drugi igrač vodi muškog lika u plavoj odeći koji je po svemu ostalom identičan), preplavljivali boksove aparata novčićima i žetonima.
Sve što je bilo bitno je trenutak u kojem klimaš glavom u ritmu muzike uživajući u urlicima i cviljenju neprijatelja, iščekujući šamisen solo u sred melodije. Magija ne bi potrajala da kredit potraje, monotonija bi potisnula početno oduševljenje. Ali težina se uvek pobrinula da ona istraje i da se sutra svi vrate po novi fiks.
Grafika 4.5 – Animacije su malo krute. Osim toga za svoje vreme ovo je bila klasa za sebe.
Zvuk 5.0 – Zuntata. Daddy Mulk. To je sve.
Kontrole 5.0 – Proste, precizne i reaguju brzinom misli.
Zabavnost 4.0 – Igra jeste zabavna al postane repetitivna kao i većina igara sa arkada. I teška. Skok u vis bez nogu teška.
No Comment