Početkom 80. godina, 8-bitni računari su počeli masovno da zalaze u domove mnogih evropskih zemalja a naupečatljiviji primer bila je Velika Britanija, gde su ponikli mnogi programeri i zahvaljujući kojima je britansko tržište igara imalo poseban značaj. Jedan od tih programera bio Andrew Braybrook, momak koji je odgovoran za neke od najboljih igara u C64 epohi. Jedna od tih igara je bio Paradroid iz 1985 godine, na prvi pogled pomalo čudna arkadna pucačina koja je osvojila srce mnogih vlasnika debeljka, zbog svoje originalnosti i neobičnog stila.
U ulozi ste malenog droida-robota koji ima za cilj da uništi takozvane lažne droide koji su rasporedjeni po sobama u jednoj velikoj svemirskoj stanici. Svi droidi u igri su označeni brojevima koji ustvari predstavljaju njihove osobine u pogledu jačine lasera, štita, brzine kretanja itd. Sam početak igre počinje tako što vodite droida kome je dodeljen broj 001 , odnosno oznaku za minimalne osobine robota i koje nisu dovoljne za neki ozbiljni progres u igri. Bazično oružije je laser i koji je za početak dovoljan sa uništenje samo nekih slabijih droida. Medjutim druga osobina jeste mogućnost preuzimanja kontrole nad bilo kojim drugim droidom, preko jedne vrste mini igre, hakovanja, iz koje morate izaći kao pobednik. Gubitak runde u mini igri obično znači uništenje ili prelazak na osnovnu vrednost 001 i samim tim cela stvar postaje mnogo teža, pogotovo ako ste kojim slučajem okruženi sa nekoliko trenutno zatečenih neprijatelja.
Upravo osobine droida su srž Paradroida jer prilikom preuzmanja kontrole nad njima igrač se moze rukovoditi nekom vrstom strategije i procene zarad što efikasnijeg iskorišćavanja tih osobina. Svaki robot ima i odredjenu vrednost vremenskog trajanja od momenta preuzimanja, koja je prikazana nekom vrstom energetskog polja koje se vrti oko njega. Energija robota slabi ukoliko je već bio pogodjen ili ako se često puca laserom ili čak ako se često sudara sa protivnicima! Postoji i mogućnost trenutne obnove energije ali zato vas to košta poena koji se u tom momentu oduzimaju.
Znak da ste uništili sve neprijatelje u sobi dat je zamračenjem te sobe. Kada se sve sobe pogase, dobijate poruku da ste obavili svoju misiju i kao i mnoge druge C64 igre tog perioda krećete iznova, samo jos teže.
Sa tehničke strane igra je vrlo lepo realizovana jer iako minimalističkog dizajna u odnosu na neke kasnije C64 naslove, opet zrači prijatnim koloritom i dopadljivošću. Zvuka i nema baš puno, osim zvuka oružija i zujanja robota ali je opet na neki način dovoljno atmosferičan, a kontrole su lepo prilagodjene džojstiku.
Sve u svemu ova igra je zbog svog koncepta i svega navedenog dobila zaslužno zvanje jedne od najboljih igara za Commodore a njen autor titulu za jednog od najkreatvnijih programera u C64 istoriji.
Grafika: 4.0 Prijatan kolorit za C64 paletu boja, pregledno i dopadljivo
Zvuk: 3.0 Nema ga puno ali dovoljno atmosferično
Kontrole: 5.0 Jednostavne i lepo prilagodjene Commodore džojstisku
Zabavnost: 5.0 Kada se jednom udje u fazon zabava je na duge staze
C64 LEGACY 🙂