Mouse: P.I. For Hire (2026)

Stari crtaći, stara škola i malo izvorne diznijevske inspiracije je očigledno bilo potrebno da ova ekipa ljubitelja old school FPS-ova tj. boomer shootera napravi igru koja nam se našla na stolu za hitne slučajeve. Mouse: PI For Hire je ostvarenje koje na prvi pogled deluje kao šala koja se otrgla kontroli, tj. kao da je nekoliko pijanih ljudi selo i reklo: “Cepali smo Cuphead-a sinoć ali zamisli matori kada bi imali moderan DOOM naslov, ali da je u crno beloj tehnici i urađen kao Cuphead”? Iskreno nama bi se na ovaj predlog digla kosa na glavi jer od starta se vidi koliko to može biti posla.  Posle prvih sat vremena postaje jasno da iza sveg tog ludila stoji vrlo koncizna ideja i realizacija koja je dobra ali ne i savršena. U dobu kada FPS igre poput ping pong loptica prelaze iz jednog podžanra u drugi (da ne kažemo iz kompetitivnih shootera pa sve do indi piksel projekata), ovakav projekat izgleda kao neko ko je upao u Kinoteku, uzeo traku Steamboat Willy-ja i rekao – e ajde mi ovako nešto da napravimo. Pri tom je razvalio arhivu, pocepao druge filmove koje su dobili na mufte iz Diznija i napravio nešto što se retko sreće.

Apsolutno prva stvar koja upada u oči svakome ko nije prao kornee varikinom je vizuelni stil kojim odiše ova igra. Iskreno ne sećamo se kada je bila ovako prezentovana jedna FPS psihodelija a kamoli u stilu “rubber hose” animacije iz 30-ih. Realno ovako nešto smo imali sa Cuphead-om prilike da vidimo ali je ovo potpuno nova zverka sa drugačijim izvođenjem. Ovakav stil je mnogo pregledniji kada imate side scroller, ali u FPS izvođenju mogu da se naprave propusti. FPS preglednost tokom haosa na ekranu je dosta bitna i tu Mouse: PI For Hire pada na nekim manjim preprekama. Svaki pokret, svaki trzaj oružja i “hit detekcija” neprijatelja su komični što remeti malo preglednost jer je broj efekata koji su svi iste boje – prevelik ali ruku na srce izgleda sjajno kada gledate sa strane gejmplej.

Na fiziku nije obraćana neka velika pažnja jer je ovo jelte crtani film i na taj način dobijamo old school haos koji odiše humorom i crtanim gore-om. Da neko ovaj naslov prebaci u DOOM pokazali bi da i miševi mogu biti kandidati za doniranje krvi za Institut za Transfuziju. Ono što je posebno impresivno jeste način na koji animacija komunicira događaje i kako navodi igrača kroz borbu. Umesto klasičnih vizuelnih signala, igra karikaturno prikazuje pokrete tela i izraze likova i na taj način vam telegrafiše šta će se u kom trenutku desiti po pitanju napada. Neprijatelj koji se naduva pre napada ili se savije kao opruga pre skoka daje vam informaciju šta vas očekuje ulaskom u određenu sobu. Sve je u skladu sa vizuelnim stilom igre i uklopljeno je do najsitnijeg mogućeg detalja. Definitivno imamo prilike da iskusimo zanimljiv pristup koji stvara jednu nesvakidašnju celinu i time odvaja ovu igru iz mase FPS-ova.

Iako smo sada spomenuli prvo vizuelni aspekt koji je i perjanica Mouse PI-ja, druga najbitnija komponenta kod igara iz ovog žanra je sam gejmplej. Ako ste mislili da ćete dobiti revolucionarno iskustvo sa nekim “milestone inovacijama”, definitivno ćete ostati uskraćeni za taj osećaj ushićenja. Mouse PI je u suštini punokrvan i “straightforward” FPS sa nekoliko gimmick-a koji doprinose opštem iskustvu. Kretanje je brzo, ali ne kao na nivou DOOM Eternala i akcija ne prestaje čak i kada osećate da vam se dlanovi polako znoje.

Komponenta koja ide ruku pod ruku sa gejmplejem i vizuelnim dizajnom i dizajnom mapa su i oružja. Često se dešavalo da veličanstveni naslovi sa sjajnim premisama padaju na nivo mediokriteta ako imaju arsenal koji je iskopiran iz drugih igara sa jačim pedigreom. Ovde imamo sjajan mashup oružja iz DOOM-a i Duke Nukem-a koliko god to čudno zvučalo. Za početak tu su verni stanovnici naše podsvesti koje želimo da koristimo i u stvarnom životu kao što su dvocevka, automatska puška ili pištolj. Tu je takođe i stara dobra bazuka ovde prezentovana kao Hellcannon i sa njom Kiss Kiss ili dvocevka koja pali neprijatelje i instant ih pretvara u pepeo. Nivo uništenja koje glavni junak ostavlja iza sebe je neverovatan koliko i komičan zbog stila kojim igra odiše. Ako se zasitite osnovnog dela arsenala tu vas čekaju i Hellrazor (motorna testera), Devarnisher (acid gun), X1 D-Mousifier ili Portable freezer. Jedini problem je što je X1 D-Mousifier tajno oružje koje možete otključati kada skupite određene collectibles-e ali ne dolazi prekasno u kampanji tako da se siti možete napucati neprijatelja sa njim. Lepota ovih oružja nije samo to što su već dovoljno kreativni alati za eliminaciju nego sva imaju svoj karakter sa prikladnim reload animacijama. Ovde je ekipa iz Fumi Games-a odradila perfektan posao.

Glavnom protagonisti Džeku Peperu glas daje Troj Bejker i čovek bukvalno nosi pola igre na svojim leđima. Njegova interpretacija uspeva da pogodi duh ove epohe i definitivno se oslanja na Bogartove monologe koji su bili očigledna inspiracija. Malteški Soko je postavio standarde što je i ovde evidentno. I pored bezbroj pun-ova po pitanju sira i čega sve ne, Bejker vešto vodi Džeka Peper-a po narativnoj oštrici da ne deluje kao karikatura nego kao ozbiljan emotivno istrošen privatni detektiv. Scenario namerno koristi klasične noir motive. Tu imamo obavezne korumpirane policajce, ljigave političare, islužene filmske zvezde i sav taj masni sloj grada koji bazdi na ostarele pikavce i propale ideale. Dijalozi imaju dovoljno šarma i humora da vas drže zainteresovanim do samog kraja. Jako je bitno balansirati ovako nešto da ne pređe u parodiju žanra. Ko god da je pisao scenario za ovu igru-znao je šta radi.

Slučajevi u početku deluju jednostavno i linearno. Deluje kao da vas igra vodi od tačke A do tačke B ali to posle počinje da se menja i biće potrebno malo strpljenja da dođete do tog momenta u igri kada vam se igra donekle “otvara”. Sporiji tempo razvoja priče ide u korist atmosferi i pacingu čak i ako naslutite šta će se desiti jer verovatno znate većinu trope-ova iz filmova ovakvog žanra. Realno kada se pogleda kampanja i kada se pretpostavi koji je epilog svega, tu vam stupaju na scenu sporedne misije. Kao grom iz vedra neba dolaze da spasu stvar i da razbiju tok priče. Ovo je verovatno i najbolji segment igre kada je scenaristički deo u pitanju. U ovim misijama morate da kopate po dijalozima i da pažljivo pratite komunikaciju između likova i doći ćete do urnebesnih momenata. Na kraju ćete skapirati da ovo nisu samo sporedni akteri priče. Oni prerastaju svoje stereotipe i postaju sjajno pisani comic relief karakteri koji se ređe viđaju danas u igrama a još manje u kinematografiji.

Pošto je ovo noir igra, postoji nepisano pravilo da svako noir delo mora da ima mastan i prljav grad koji je sam po sebi neka vrsta sporednog karaktera. Mouseburg je praktično jedan takav metropolis. Svaka uličica, kancelarija ili zadimljena birtija deluju kao da iza sebe imaju neku vrlo neprijatnu priču koja prosto vapi da bude istražena. U nekim momentima sve ovo nas je podsetilo na Tex Murphy point and click avanture. Konstatno koketiranje sa satirom i parodijom. Sve je na ivici ali dovoljno ozbiljno da prigrlite ovo okruženje i da obučete kišni mantil i zapalite cigaru čak i ako niste pušač. Hemfri Bogart bi bio ponosan!

Audio dizajn je na visokom nivou i oslanja se na mnoge audio trikove da bi dočarao atmosferu. Zvuci su napravljeni da savršeno odgovaraju periodu “rubber hose” animacije tako da po tom pitanju teško biste mogli razlikovati regularan animirani film iz 30-ih i samu igru ako zatvorite oči. Muzika je standardna noir playlista koji biste mogli naći na muzičkim striming servisima ili na YT plejlistama. Noir i Jazz idu ruku pod ruku i ta veza je neraskidiva. Ovaj OST ljubitelji jazz-a verovatno neće ni primetiti ali verujemo da će manje upućenima u ovaj žanr probuditi interesovanje i za neke druge malo starije izvođače.

Sa tehničke strane zamerki nema, zaista. Ovo je endžin koji radi glatko kao puter. Što je najinteresantnije – ovo je Unity. Ako se setite prethodne generacije i početke sadašnje generacije konzola, mogli smo samo da vidimo kako Unity testira hardverske resurse naših teško stečenih komada hardvera. U ovom slučaju Unity-jev URP je odlično odradio posao i dobro je spojio sve ove vizuelne elemente u jednu celinu. Dobro je da se nisu setili Unreal 5 endžina.

Najveća, nažalost, slabost ovog naslova leži u činjenici da ispod tog brilijantnog vizuelnog sloja ne postoji dovoljno dubok sistem koji bi držao hardkor igrača željnog inovacija na duže staze. Gejmplej je zabavan i jednostavan i to će možda nekim veteranima žanra smetati. Nakon nekoliko sati igranja počećete da primećujete obrasce u dizajnu nivoa i položaju neprijatelja. Nema mnogo momenata koji nadograđuju mehanike i zahtevaju od igrača lateralno razmišljanje. Ovo nimalo ne znači da je igra loša ali definitivno je ostala uskraćena za onaj stidljivi korak sa kojim bi ponosno vodila trku za najbolji FPS 2026. godine.