Forza Horizon 6 (2026)

Forza Horizon 6 je jedna od onih igara koje godinama drže pva mesta na top listama želja među ljubiteljima trkačkih igara čak i mnogo pre nego što smo dobili zvaničnu najavu. Posle prethodne iteracije koja je bila priča za sebe, svaki put kada bi se pojavila nova glasina o Japanu kao sledećoj destinaciji, Internet bi eksplodirao brže nego vakum ventil stare Celice posle besnog turiranja po “zrenjanincu”. Sreća pa se posle takvih najava nije palila lampica “check engine”. Ljudi su godinama zamišljali sopstvenu verziju Horizon Japana. Noćni Tokio okupiran neonom sa ulicama kao iz HDR demo klipova sa neta. Planinski putevi krcati drifterima, zimski prevoji, stare reli mašine i beskrajni tuneli u kojima odzvanja turbo flutter kao himna cele jedne generacije zaljubljenika u Initial D i auto kulturu. Problem sa tolikim očekivanjima je što je dovoljno da developer omaši samo jednu stvar pa da se čitava kula od karata rasprši i da se bes bogova zvanih konzumenti sruči na leđa ovih vrednih šljakera. Playground Games je ovde imao zadatak težak skoro koliko i sizifov posao objašnjavanja Internet ekspertima da ne može svaki auto da dobije 1500 konja i ostane „daily driver“.

Mislimo da je najveći kompliment koji se može dati ovoj igi upravo činjenica da smo posle prvih nekoliko sati osetili ogromno olakšanje. Ne shvatite nas pogrešno, ovo nije bilo olakšanje po sistemu „dobro je, nije katastrofa“, već ovo je bilo ono iskreno zadovoljstvo kada shvatite da su ljudi iza igre zapravo razumeli zašto su igrači godinama želeli baš Japan. Zemlja izlazećeg sunca u Forza Horizon 6 nije samo nova mapa kao što neke druge firme imaju običaj da rade. Ovo deluje kao da je čitava Horizon formula konačno pronašla mesto gde prirodno pripada.

Posle blago sterilnog osećaja koji je ostavila mapa Meksika iz prethodne igre, ovde se odmah primećuje ogromna razlika u dizajnu puteva i samog sveta. Meksiko je bio vizuelno impresivan, zaista ne može se naći zamerka koliko je bila raznolika mapa i sa koliko dobro dizajniranih tematskih celina. Nažalost povremeno delovao je kao ogromna razglednica kroz koju prolazite velikom brzinom bez pravog razloga da zapamtite bilo koji deo mape. Postojao je neki sandbox osećaj bez nekog strožijeg usmerenja. To se mnogima svidelo jer je pružao neverovatnu slobodu ali Forza se najbolje snalazi kada ima neku blagu usmerenost. Japan sa druge strane konstantno tera igrača da obraća pažnju na okruženje. Vidi ovo, pogledaj ono, obrati žanju na ovu maskotu pored puta koja je collectible itd. Putevi nisu samo linije koje povezuju aktivnosti što je možda i najvažnija novina kada pokrenete igru. Svaka deonica ima karakter, ritam i drugačiji stil vožnje. Dok u jednom trenutku vozite kroz gusto osvetljene gradske četvrti gde svaki neoprezan pokret može završiti udarcem u ogradu, neposredno kasnije vidite kako “letite” planinske prolaze gde krivine izgledaju kao da su projektovane isključivo za stare JDM klasike i vozače koji misle da su reinkarnacija Takumija Fujiware – “Déjà vu i have been in this place before!”. Mentalne slike urezane od strane Initial D-ja samo sevaju u kratkotrajnoj memoriji…

Tokio je bez dileme srce cele igre. I to ne samo zbog količine detalja već zbog načina na koji je grad dizajniran i kako je sve iskusno uklopljeno. Playground Games nije pokušao da napravi najveći grad u istoriji open-world trkačkih igara, nisu imali razloga jer svi veoma dobro znamo da kvanitet ne znači kvalitet. Postoje nespretni klonovi ove igre koji se uporno guraju sa dodatnim sadržajem ali sada sve to deluje “slabo”. Tokijske ulice su uske, raskrsnice su predivno komplikovane dok saobraćaj konačno ume da stvori osećaj urbanog haosa bez potpune frustracije. Ispada da sve u ovoj igri tera igrača da blago skine nogu sa gas papučice i da vozi preciznije. Prvi put posle dugo vremena postoji jak osećaj da Horizon zapravo traži koncentraciju tokom igranja i da nije samo simulator pritiska na desni trigger na kontroleru.

Kada se oporavite od fan servis tokijskog šamara momentalno doživljavate nov nivo magije a to je magija koja se dešava van grada. Planinski putevi su ravnopravna zvezda sa tokijskim ulicama i verovatno su najbolji open-world road design koji je serijal imao još od Forza Horizon 3. Tu se konačno vidi koliko je Playground radio na samom osećaju vožnje. Krivine imaju prirodan tok, usponi i padovi nivelacije u putu stvaraju osećaj težine, dok kombinacija snega, kiše i zalazaka sunca daje igri atmosferu zbog koje ćete povremeno potpuno zaboraviti da jurite eventove i jednostavno krenuti da vozite bez ikakvog cilja. Da se jasno zna jedna stvar, kada open-world trkačka igra uspe da vas natera da ugasite GPS, minimapu i checklistu samo da biste vozili i uživali u pejsažu – to je onaj sastojak koji nedostaje. TO je “secret sauce” koji ovakve igre uzdiže na nivo istinskih legendi u žanru!

Fizika vožnje je ostvarila najveći napredak u odnosu na prethodnika. Nemojte očekivati simulaciju nivoa Assetto Corse ili Gran Turismo 7 jer Horizon nikada nije pokušavao da se kreće u tim krugovima. Ovo je i dalje arkadna vožnja sa mnogo detaljnijim podešavanjima i sa diskretnim klizanjem ka simulacionom sistemu. Automobili konačno imaju više mase i karakter pri vožnji. Raniji Horizon naslovi su imali manji problem da se vozila ponašaju kao da lebde nekoliko centimetara iznad asfalta. Ajde da budemo realni ovo je uobičajena boljka mnogih igara iz ovog žanra. U Forzi 6 oseća se kontakt sa putem kojim vozite. Grip pneumatika, transfer težine i gubitak kontrole sada su mnogo čitljiviji preko kontrolera. Ako imate i kontroler sa veoma osetljivim hapticima onda je osećaj osetno bolji.

Najvažnija stvar koju bi trebalo istaći po nama je da Forza 6 konačno “kažnjava lenju vožnju”. Prethodnici su često davali igraču osećaj kao da vas igra tapše po ramenu sve vreme govori „bravo šampione“, čak i kada vozite kao osoba koja je upravo položila vožnju u GTA Online RP. Forza Horizon 6 traži više fokusa. Ako preterate sa gasom u krivini, auto će vas kazniti sa odmerenom dozom strogoće. Ako pogrešno procenite težinu vozila, završavate bočno u zaštitnoj ogradi. Naravno i dalje je to pristupačno iskustvo gde nećete napraviti veliki zaostatak tokom trke ali više ne deluje kao da vam ovaj naslov sve oprašta, čak ni kada “olabavite” detaljna podešavanja težine.

Najviše vremena smo proveli zapečeni u sedištu Nissan Silvije i Toyote Celice jer bi sve drugo bilo svetogrđe. Kada se došlo do tačke upgrade-ovanja, jedini logičan izbor je bio high level turbo motor sa preciznim tuningom. Nije u pitanju neka visoka nauka ali sa pažljivim podešavanjem dobijate zver na asfaltu koja ne može da parira super automobilima ali je itekako zabavna za jedenje asfalta po japanskim putevima. U ovom momentu igra pokazuje koliko je fizika unapređena. Nije dovoljno samo držati gas i pevati YOLO na sav glas. Morate pažljivo balansirati davanje snage sa kontriranjem volana i da pazite na transfer težine. Za drift je potreban trud a kada to savladate odmah se javlja osmeh kao na licu todlera posle četiri pojedene krem bananice. Potrebno je naučiti ponašanje ovih mašina ponaosob. I kada konačno spojite nekoliko perfektnih krivina na planinskom putu, osećaj je fantastičan. Bukvalno kao da živite onaj momenat kada ste prvi put gledali Initial D.

Vibracije u kontroleru konačno imaju svrhu osim da vam utrnu dlanovi posle dva sata igranja. Možete da osetite kada zadnji kraj počinje da popušta, kada pneumatike gube kontakt i kada ste upravo prešli granicu prijanjanja. To možda zvuči kao sitnica, ali upravo takve stvari prave razliku između „dobre“ i „zarazne“ sim-cade vožnje.

Kao što smo malopre napomenuli izokola je da sporiji automobili više nisu samo privremena stanica do prvog hyper automobila kojim ćete juriti rekorde. U prethodnim delovima franšize brzo biste došli do tačke gde sve mora imati 1200 konja i da je auto klasifikovan kao svemirski brod. Ovde čak i slabiji automobili imaju smisla i mogu se nabudžiti za veliki broj challenge-a i tu možete biti itekako kompetentni. Ako vam je baš volja onda možete napraviti apsolutnog monstruma koji ubrzava kao NASA-ina raketa ali opet sama strukture igre vas više ne tera na tako radikalne poteze.

Lista vozila deluje kao ljubavno pismo kompletnoj automobilskoj kulturi. Forza je tu oduvek bila jaka ali sada je to ovde prezentovano sa istančanim ukusom. Ovde nije fokus samo na skupim superautomobilima sa kojima flexuju influenseri. Ovde imate stare reli legende, JDM klasike, američke terence, čudne male japanske kei automobile, moderne sportske mašine. Sve je to spakovano sa dovoljno tuning opcija i lako možete izgubiti više sati u meniju birajući felne kao da vam život od toga zavisi. Možda nije nivo opcija kao u NFS Underground ali ih ima dovoljno da se postigne unikatnost po pitanju izgleda vozila. Playground Games očigledno razume da ljubav prema automobilima nije samo jedno vozilo ili samo jedan brend. Neko sanja Ferrari, neko matori Trueno AE86. Horizon poštuje obe strane ljubitelja i upravo zato serijal opstaje na vrhu toliko dugo.

Što se tiče samog napredtka u igri tu je razlika najveća u odnosu sa prethodni deo, dok su vas u Forza Horizon 5 od samog starta tretirali kao superzvezdu i gde su se festivali i trk otključavali neverovatnom brzinom, Forza Horizon 6 se vraća korenima i starom sistemu napredovanja. Ovde krećete skoro sa dna kao običan došljak u Japanu. Brže automobile i elitni sadržaj poput Legend Island-a morate da zaslužite. Napreduje se ponovo, kao u klasičnin prvim nastavcima, kroz sistem narukvica, gde svaki viši nivo otključava nove izazovnije sadržaje. Rezultat svega ovoga je osećaj ponosa kada vidite sve svoje automobile u garaži. Takođe u prošlom nastavku fokus je bio na masovnosti i ogromnom broju aktivnosti na mapi. Tu su bile velike Horizon priče i masovne trke koje vas vode kroz cele regije Meksika, da druge strane Forza Horizon 6 donosi fokusiranije modove tokom igranja. Horizon Rush uvodi dinamične poligone sa preprekama gde se svodi na tajming. Sa druge strane, za ljubitelje mirnijeg tempa tu je “Discover Japan” sekundarni sistem napredovanja koji vas podstiče da istražujete zemlju sakupljajući pečate sa turističkih lokacija i aktivnosti. Ovo daje lepu notu samoj vožnji i pruža osećaj kao da ste na nekoj specifičnoj turi.

Tehnički gledano, igra izgleda brutalno. Na velikom 4K televizoru Japan deluje kao da je “sišao” sa razglednice. Kiša, refleksije, sneg i osvetljenje stvaraju atmosferu koja deluje kao da je u pitanju renderovani trejler a ne sam endžin u kome se sve odvija. U ovo doba prenaduvanih sistemskih zahteva i vibe coding developera gde se lenjost pokriva sa jakim konfiguracijama –  Playground ekipa svima praktično drži časove iz optimizacije endžina. Performanse su bile stabilne čak i u zahtevnijim scenama sa raspaljenim RayTracingom na MAX. Autori su masteri svog posla i to se jasno vidi od samog starta postojanja ovog studija.

Forza Horizon 6 nije revolucija. Nije odjednom postala nešto novo, kao nekakav hardcore simulator, niti pokušava da glumi nešto što nije. I dalje je to opušteni prelepi sim-cade festivalski Horizon sa svim svojim starim navikama, sjajnom muzikom, povremenim online haosom i nezaobilaznim grafičkim spektaklom. Prvi put posle dugo vremena ovo deluje kao serijal koji je ponovo pronašao glad za još većim uspehom i potvrdio svoj identitet, bez obzira na veliki uspeh praktično svih igara u serijalu do sada – ovaj nastavak ipak deluje kao nešto zaista posebno. Forza Horizon je odavno na samom vrhu, a kako stvari svoje još dugo vremena planira da ostane tu!

Igru za recenziju poslao nam je Xbox Game Studios, a još naših utisaka iz Forza Horizon 6 možete poslušati i u novoj epizodi EmuGlx Podcasta.