The Order: 1886 (2015)

Igre koje se prave ili finansiraju direktno od strane korporacija koje imaju svoje konzole (Nintendo, Sony i Microsoft) skoro uvek oko sebe stvore auru velikih očekivanja kod javnosti i kritičara koji svake godine žele da ovi naslovi pomere granice mogućeg ne samo po polju vizuelnih karakteristika (ako te firme ne mogu da naprave dobru tehničku igru, ko može?) već i po polju gameplay-a i novih žanrova. Sony je u ovom polju definitivno ima najviše iskustva tokom zadnjih 20 godina rada na 4 kućne konzole jer su poznati po tome da su voljni da rizikuju sa totalno novim franšizama dok Nintendo i MS u poslednjoj deceniji više vole da se drže „starih i dobro isprobanih“ franšiza koje retko kada mogu da donesu nešto zaista novo (izuzetak za ovo su Mario i Zelda igre koje sa vremena na vreme znaju da promene svoju formu). Sony-jeve igre koje se mogu opisati kao „rizične“ su retko kada uspevale da nađu baš velik uspeh kao na primer PS3 avanture David Cage-a ili indie igra Journey, ali kod sebe su uvek uspevale da proguraju neki aspekt kvaliteta koji se itekako može ceniti. Najnovija igra Sony-a čiji opis možete pročitati ovde je opet rizikovala, pokušavajući da u formu shooter igre ubaci neverovatno dopadljiv stil „filmske“ prezentacije priče, koja je zajedno sa fenomenalnom grafikom uspela da igračima da zaista jedinstvenu igru. Ali da li je dobra?

Ovih dana, izlazak akcione third person shooter avanture The Order: 1886 od strane studija Ready at Dawn je izazvalo burne reakcije širom sveta, što nas posle igranja ove igre i ne čudi. Ova neverovatno lepa i ambiciozna igra je uspela da na ekranima prikaže nešto što nigde drugde do sada niste mogli da vidite ni na jednoj konzoli ili PC-u, ali centralne odluke koje je tim odabrao tokom pravljenja ove igre su onemogućili da ova avantura smeštena u alternativnu Viktorijansku Englesku postane hit kakav smo svi očekivali. Na svu sreću i pored nedostataka, ovo je definitivno igra koju morate odigrati kad-tad ako ste vlasnik PS4 konzole.

Ready at Dawn je započeo rad na ovoj igri davne 2010. godine dok je još većina njihovog malog tima radila na izdavanju jedne od najboljih PSP igara God of War: Ghost of Sparta (oni su takođe i sledeće godine portovali tu igru na PS3). Ono što su oni hteli da naprave sa novom igrom je da pređu direktno sa PSP-a na PlayStation 4 konzolu i na njoj naprave igru koja bi po svom stilu igranja najviše podsećala na Uncharted 2 koji je 2011. godine pomerio granice mogućeg na polju ubedljivog scenarija, gameplay-a i audio/vizuelno/glumačkih mogućnosti. Ali oni se nisu hteli zadovoljiti sa „običnom“ igrom, već su napravili centralnu formu igre koja bi bila veoma atmosferična, filmska i sa fokusom na priču i veliku imerziju (uvlačenje) igrača u svet koji su želeli da naprave. Ovo je dovelo do pravljenja prvog problema koji se može naći u ovoj igri. Taj problem nije tu nastao zato što je igra linearna, ili zato što se zbog „fokusa“ priče cela igra dešava samo na nekoliko lokacija u kojima igrač nema puno šanse za istraživanje (svi ti izbori su totalno opravdani za ovakvu vrstu igre), problem je tu jer igrači do sada retko kada imali priliku da igraju igru koja često od njih uzima kontrole ili ih sprečava da rade ono što oni hoće radi želje developera da ispričaju priču na „bolji način“.

Ovo oduzimanje kontrole se ne svodi samo na animacije koje se pale u mnogobrojnim delovima igre, već i delova gameplay-a u kojima je igrač forsiran da sporo hoda radi polakog istraživanja okruženja što ponekad baš možda i previše usporava tempo igre ili u retkim situacijama, stvara totalno nerealne situacije (u kratka 2 segmenta igre glavni lik koji je u sred omanjih bitaka neće imati mogućnost da koristi sistem za sakrivanje jer su developeri odlučili da je su to zone za „sporo i uspravno hodanje dok glavni lik u levoj ruci drži fenjer“). Naravno, ovo ne mora smetati svakome, ako ste raspoloženi sporije sekcije mogu biti pozitivni aspekt. Ali mora se priznati, tehničke karakteristike igre, nepostojanje bilo kakvog čekanja učitavanja nivoa-a tokom igranja (čak i inicijalno učitavanje savegame-a kada palite igru može biti samo 3-10 sec!) drastično uspevaju da „ispeglaju“ tok igre i ponude igračima lagan i ponekad neočekivan tok kroz kampanju.

The Order: 1886 je smešten u Viktorijansku Englesku na samom kraju 19. veka i prati život i avanture vitezova okruglog stola koje je osnovao legendarni Kralj Artur da bi branili svet od opasnosti koje donosi „polu-rasa“ ljudi Lycan, najlakše opisana ovde kao miks vukodlaka i vampira. Koristeći moć „Crne Vode“ koja im daje dug život i mogućnost da se izleče od svih rana, vitezovi okruglog stola su preko hiljadu godina branili svet od ove mračne opasnosti, uspevajući tek tokom industrijske revolucije da postanu dovoljno jaki da se otvoreno bore protiv ovih vukodlaka. Osećajući da se opasnost vratila u London, glavni lik igre Sir Galahad (ratnik koji je posle vekova borbe emotivno oguglao i spreman da uradi sve da bi zastitio čovečansto) i njegova mala družina saboraca koju čine iskusni vođa Percival, žena-ratnik Lady Igraine i novajlija Marquis de Lafayette, odlučuju da detaljnije ispitaju razloge početka novonastalog sukoba Engleske vlade i pobunjenika koji su krenuli da se prepucavaju u prljavim i mračnim ulicama Londona.

Svi likovi u igri su fantastično odglumljeni, od glavne postave, nekoliko zanimljivih pomoćnih likova (među kojima prednjači izumitelj i naučnik Nikola Tesla), pa sve do totalno sporednih likova koji vrše samo male interakcije sa glavnim likom. Što je još impresivnije, grafički engine ove igre je uspeo da prikaže na ekranu fantastične detalje kod likova koji se ne odnose samo na realno pomeranje mišića lica, pomeranje kose, (nekoliko slojeva) odela, već su išli do takvih detalja kao što su lepljenje gornje i donje usne usled suvih usta. Performanse karaktera na ekranu koje su ovde prikazane su definitivno u rangu najboljih video igara koje su do sada izašle, čak bi rekli da Order 1886 trenutni vođa u ovom segmentu.

U prvoj polovini igre Galahad i njegovi prijatelji lagano saznaju da su pobunjenici previše dobro opremljeni i nekako povezani sa novopronađenim vukodlacima koji su se iznenada aktivirali i krenuli da love ljude širom Londona. Posle nekoliko obrta priče Galahad će se naći u centru velike zavere koja ima potencijal da ugrozi celo čovečanstvo. Ostavljen da se bori sam i bez pomoći skoro ikoga, Galahad kreće u avanturu koja će ga dovesti do centra ove zavere, ali nažalost ma koliko mi želeli da se igra završila sa eksplozivnom završnicom, na kraju ove igre smo dobili igru koja maltene predstavlja samo prolog za neke veće avanture koje će sigurno biti ispričane u nastavku. Priča igre je kad se pogleda u globalu je skroz dobra i zanimljiva, ali ono što joj je falilo su veći „usponi“ koji su vodili do ključnih okršaja, pogotovo same završnice igre koja je slobodno mogla imati još 30-45 minuta uzdizanja tenzije, povećanja rizika situacije u kojoj se našao naš glavni lik, i boljeg razrešenja situacije sa glavnim zlim vođom koji je prokrenuo ovaj najnoviji sukob između ljudi, vitezova okruglog stola i vukodlaka.

Gameplay same igre u svojoj osnovi se svodi na standardno 3rd person shooter prepucavanje sa protivnicima u stilu Gears of War-a i istraživanje lokacija koje su sve renderovane sa fenomenalnim stilom i pažnjom ka detaljima. Galahad sa sobom može da nosi samo pištolj, jednu veću pušku i dve vrste bombi (dimna i bojevna). Kao ispomoć, on može sa vremena na vreme da pali „Black Sight“, mod u kojem on može na kratko da automatski odstreli nekoliko protivnika ispred njega (veoma korisno u većim okršajima). Ako primi prevelike rane, Galahad može da se oživi u puno zdravlje pijuci crnu vodu koja mu leči sve rane i omogućava dug život. Naoružanje koje vitezovi nose je manje više standardan miks vatrenih oružja kakvih imamo danas, uz dodatak nekoliko veoma zabavnih pušaka – automatska puška koja ima sekundarni mod koji omamljuje bliske protivnike, električna puška koju je napravio Nikola Tesla kao i puška koja prvo baca zapaljivi prah po bojištu, koji se onda upali posebnim metkom (definitvno najzabavnije oružije igre). Ova specijalna oružja definitivno uzdižu igru iznad proseka, dajući igri dah svežeg vazduha u žanru koji je prenatrpan igrama gde se bitke odigravaju već odavno ustaljenim tokom (dođi na bojište, sakrij se iza niskog zida, pucaj i premeštaj poziciju po potrebi).

Protivnici koje ćete sresti se svode na 2 vrste – pobunjenici koji nose standardna oružija (ponekad i oružija koje Vitezovi imaju, što ih čini veoma opasnim) i vukodlaci koji će vas napadati u bliskoj borbi. Nažalost sav potencijal koji su vukodlaci imali je protraćen njihovim slabim korišćenjem tokom igre. Srešćete ih samo par puta, i verovatno nećete imati velike probleme da ih se otarasite. Jedini izuzetak su vukodlaci sa „čistom prastarom krvlju“, koji će biti dosta snažniji i tražiće od vas da se cimate sa njima u dugačkim bitkama prepunih QTE poteza. Sve u svemu borbeni gameplay igre je urađen veoma zadovoljavajuće, sa nekoliko oružja koji uzdižu kvalitet bitaka na veći nivo. Što se istraživanja tiče, malo toga novog je prikazano. Ne postoji „detektivski mod“ ili nešto slično. Ako igra od vas traži da sporije hodate, jedino što ćete moći tada da radite je da podignete pokoji objekat sa zemlje. Na svu sreću, pritiskom na dugme L3 možete u mnogim zonama značajno ubrzati vaš hod.

Ne možemo privesti opis na kraju a ne spomenuti fenomenalne tehničke karakteristike ove igre koje već sada možete primetiti u odličnim slikama ovog teksta. The Order: 1886 zaista izgleda bolje OD SVEGA što je do sada izašlo u svetu video igara, sa nenadmašenom posvećenosti detaljima koju čine ovu igru maltene CGI-om kojem možete upravljati. Sve slike koje su u ovom opisu su direktno preuzete iz igre i predstavljaju stanje koje sami možete iskusiti na vašem televizoru (pošto je igra mračna i veoma atmosferična, predlažemo da odigrate ovu igru na dobro kalibrisanom televizoru). Kompletna igra je renderovana u real-time okruženju (ne postoje prerenderovane animacije, čak staviše engine u sebi nema podršku za renderovanje video fajlova bilo koje vrste), sa efektima i detaljima koji izgledaju kao da su totalno realno preneti iz našeg sveta u TV ekran. Muzika i zvuk igre su jednom rečju savršeno uklopljeni, sa orkestralnom podlogom koja odlično nadograđuje tmurni izgled igre.

Svaki materijal izgleda i zvuči savršeno, a osvetljenje, senke, dimovi, napredni efekti, animacije svih likova i totalni nedostatak artifakata koji su deo maltene svake druge video igre (krzave ivice geometrije, krzave senke, pop-up objekata…) čine svaki frejm ove igre kao da je skinut sa BluRay filma. Ovom kvalitetu slike najviše pomaže 4x MSAA obrada slike, dodatni AA efekti, pametna upotreba blur i DOF efekata, fantastično osvetljenje i sistem renderovanja materijala (do sada najbolje napravljeni „Physical Based Rendering“ sistem koji odlučuje kako će se svetlost pravilno odbiti od sve površine sveta igre), kao i finalna obrada slike igre koja prolazi kroz „emulirana“ sočiva od filmske kamere. Framerate je apsolutno uvek zakucan na 30 frejmova u sekundi, što čini igru veoma ugodnom za igranje. Zbog svih ovih tehničkih rešenja i odlične kontrole nad kretanjima kamere tokom i van gameplay-a, finalna slika koja se prikazuje na vašem televizoru će zaista izgledati kao da ste unutar filma. Tom osećaju dodatno pomaže i odnos slike koji je prikazan takozvanom „widescreen letterbox 2.35:1” sistemu koji najčešće možete sresti u bioskopskim filmovima.

Za kraj, vredi spomenuti i nekoliko mana igre koje definitivno mogu da vam smanje nivo zabave u manjem ili većem nivou. Svet Londona je apsolutno fenomenalno realizovan, ali u njemu nema puno toga šta da se radi i čak često vas igra neće nagraditi ako i pokušate da se malo sklonite sa centralnog puta kampanje. Sakupljane sporednih collectibles-a je rešeno loše jer ne možete naći listu stvari koje ste pokupili pa vam ne gine poseta nekom online vodiču. Kampanja nema nijednu puzzle sekvencu, tutorijal pomoći iskaču cak i do sredine igre i ne mogu se isključiti, stealth ubistva se kao i dosta drugih radnji u igri oslanjaju na QTE sekvencu na koju ćete se morati da se malo naviknete (taktika nije da priđete i ubodete protivnika kad oćete, već da priđete i sačekate dobar tajming QTE-a), a tu je i opšteprisutni spori „tok igre“. U igri nikad nećete imati adrenalinskih sekvenci u kojima se nešto veliko ruši oko vas (što su obično najbolje sekvence u drugim akcionim TPS igrama), veoma često ćete biti stavljeni u deonice sporog hodanja, a i poneke ključne animacije znaju da potraju i više od desetak minuta.

Kada se pogleda sve što The Order: 1886 nudi, definitivno se u njoj može videti dosta kvaliteta ali i promašenih šansi. Kao dodatni ekser u kovčegu, ova igra ima u sebi samo singleplayer kampanju koja se može preći za oko 7-10 sati ako ne žurite (preporučujemo igranje na najvećoj težini, naša kopija je pređena za 8 i po sati sa 50% sakupljenih trofeja), bez ikakvih dodatnih modova koji bi vam produžili zabavu. Sakupljanje svih opcionih collectiblesa i platinum trofeja bi se lagano moglo uraditi za manje od 15 sati ma kakav god da ste igrač.

Ako ste ljubitelj TPS igara ili želite da vidite impresivan eksperiment developera iz Ready at Dawn-a, redakcija EmuGlx-a vam potpuno predlaže da odigrate The Order: 1886. Totalno natprosečna prezentacija i ambiciozni stil pričanja priče (velik miks standardnog gameplay-a i filmskih tehnika) čine ovu igru vrednom igranja, mada ako vam se ne svidi odnos cene i količine gameplay-a, sačekajte da joj cena padne. Nadamo se samo da će RAD prihvatiti sve kritike i napraviti nastavak koji ova igra zaista zaslužuje.