Persona 5 Tactica (2023)

Persona 5 Tactica je najnovija igra u do sada jako popularnom RPG serijalu Persona. S obzirom na to da je ovo spin-off nastavak Persone 5, ima tu slobodu da malo izađe iz tradicionalnog žanra ovog serijala i proba nešto sasvim novo. Na prvi pogled se može videti zašto bi se ovakva igra mogla smatrati kao pokušaj ATLUS-a, kreatora ovog serijala, da izbaci nešto novo za koju paru, ali Tactica je mnogo više od toga.

Čak i u samom naslovu može se videti da je ovo igra koja zahteva puno razmišljanja, i toplo je preporučujem svakom ljubitelju šaha, jer pored toga što mora da se pazi ko će šta i kako da uradi, Tactica takođe zahteva da igrač brine i gde će likovi završiti na kraju poteza. Ovo na kraju ispadne i najveća briga, zato što ako ostanete na otvorenom, lako vas je srušiti, a to daje neprijatelju još jedan potez. S druge strane, ako odigrate svoj potez kako valja, moguće je pobediti u sam par poteza, a ponekad čak i u jednom.

To me dovodi do moje prve i najveće zamerke, a to su quest-ovi. Iako je sama igra jako balansirana što se tiče slobode strategije i težine nivoa, quest-ovi su u potpunost druga priča. Sa 15 ovih zadataka u totalu, svaki je poseban i može biti ili smešno lak, ili ubitačno težak, a na žalost, za većinu važi ovo drugo. Nema boljeg načina da objasnim ovaj deo igre nego da ga uporedim sa školskim testom kod nastavnika gde postoji samo jedan tačan odgovor, a to je njihov tačan odgovor. Na nekim od ovih nivoa je moguće provesti dobrih sat, ako ne i više, a da se i dalje ne dođe do rešenja. Jedine dobre stvari ovde su to što nije obavezno, a ako se pređu, nagrade su izuzetne.

Još jedna stvar koju sam primetila je da učitavanje borbi i Velvet Room-a traje po par sekundi. Da se ovo dešava samo jednom ili dva puta tokom čitave igre, ne bih pomislila ništa, ali pošto je ovako svaki put, moram se zapitati u čemu je problem. Igru sam testirala na PlayStationu 4, ali ne vidim razlog zašto bi trebela da čekam po par sekundi da bih mogla da se borim, avaj. Nisam sigurna da li isti problem postoji i na drugim platformama, ali na last-gen konzoli ovo jeste slučaj. Pored toga, mogu se izdvojiti još samo par sitnica kao što su muzika i humor, za koje se ne može reći da štete igri ali definitivno nisu na nivou koji sam očekivala od Persona 5 nastavka. Muzika nije ništa posebno. Ni jedna pesma mi nije zapala za oko, ili bolje reći uvo, i ovo doživljavam kao veliko razočaranje. Sa druge strane, humor se zasniva na šalama koje se previše ponavljaju, a pritom su zapravo kopija šala iz originalne igre.

Međutim, ovo su samo sitnice koje se mogu lako zanemariti kad se u obzir uzme čitava igra. Stil ove igre može se smatrati spiritualnim naslednikom Persona Q i Persona Q2. Likovi su predsavljeni kao mali, slatki i u svakom smislu kao „chibi“ verzije sebe, i to stvara neku vrstu jednostavnosti u ovoj inače veoma kompleksnoj igri.

Pored složenosti samih borbi, lako se može reći i da su sami likovi, a pogotovo novi likovi, Toshiro Kasukabe i Erina, jako komplikovani, sa svojim vrlinama i manama i jako jedinstvenim međusobnim odnosima. Likovi rastu i menjaju se kroz priču i jako je zadovoljavajuće gledati ih kako prevazilaze neke svoje lične poteškoće. Priča sama po sebi je jako zanimljiva, iako počinje poprilično jednostavno. Mada što više vremena prolazi, to se više novih stvari otkriva i stvari postaju sve jasnije.

Što se tiče samih boss fight-ova, može se reći da, iako je svaka priča za sebe, one su koliko i balansirane, toliko i interesantne. Kao i u svakoj drugoj borbi, potrebno je obratiti pažnju na poziciju, HP i SP, kao i na moguću kombinaciju pokreta.