Final Fantasy XVI Rising Tide DLC (2024)

Povratak ovog kontroverznog naslova u Final Fantasy zajednici je bio izvestan i posle najave Square-a da sa ovom igrom nije gotovo podigla se opet polemika da li ima poente da se ova priča nastavi. Iako je istinskim ljubiteljima tradacionalnog Final Fantasy-ja ova igra trn u oku, šira publika ju je lepo dočekala i nošeni krilima solidnog uspeha developeri su izbacili DLC Echoes of the Fallen koji je sasvim lepo zaokružio neke nerazjašnjene stvari u priči i pomogao da new game plus mod bude još prijatniji i na kraju dobar za iživljavanje na protivnicima na većim nivoima težine.

Nisam se prevario da je Final Fantasy XVI kao Devil May Cry u nekim momentima. Fluidna borba, haos na ekranu i donekle jeziviji protivnici odskaču od dobro ustaljenog estetskog pravca ove franšize. Ako vam nije bilo dovoljno ove igre Joši Pi je rekao da je ovaj DLC poslednji i da više nećemo imati prilike da vidimo nove avanture Klajva i Džošue.

Meni lično ovo predstavlja dobar epilog svega i pokazuje da je developerska ekipa imala zaista jedan emotivan odnos prema kreaciji koji će ostati zapamćen na dva načina. Prvi je prijatno odstupanje od formule koje se svidelo jednom delu publike dok će puristi imati trn u oku epskih razmera. Istina je da je ova igra SNAŽNO podilaženje zapadnoj publici ali melodramatična i dobro napisana priča poput ove nije sposobna za nastavak. FF16 ostaje samo izolovan slučaj koji pokazuje da je ovo specifičan serijal koji znaju da cene samo istinski ljubitelj i ljudi koji su spremni da mu posvete vreme.

The Rising Tide DLC je nešto čemu smo se nadali već neko vreme. Od momenta najave i obećanja da će promeniti gejmplej, ovaj kontent je pokazao samo jedno a to je da Joši i ekipa znaju itekako da isporuče DLC za MMO. Vidi se da je u krvi ovim ljudima da rade FF14 i to se prenosi i na ovaj naslov. Celokupan početak priče je jedno seamless iskustvo sa spontanim otvaranjem nove regije – identično kao u FF14 i tretiranje likova kao da se ama baš ništa nije desilo na samom kraju originalne igre. Sa ovakvim uvodom čovek bi pomislio da se sprema nešto veliko i da ćemo možda dobiti drugačiji tok priče. Nažalost u Rising Tide-u toga nema. Klajv i Džošua su i dalje tragični heroji o kojima će se priče prenositi sa kolena na koleno.

Ekspanzija od uvodne animacije servira na tacni novu regiju a to je Misidija. Severna mistična zemlja koju naseljavaju ljudi sede kose, tamne puti i čelično plavih očiju. Sa svojom burnom istorijom i sa žigom prošlosti moraju da održe Levijatana i da ga iskontrolišu jer je zamalo icon bearer zbrisao celu regiju u napadu besa. Naravno nimalo ne pomaže činjenica da su se moći ispoljile dok je bearer bio beba i tako je ritualom ostao zamrznut u vremenu čekajući pomoć. Dečiji bes je ogromna pokretačka sila što je u ovoj igri jasno prikazano.

Klajv se sa svojim prijateljima upućuje na sever da spasi stvar tako što će primiti moć poslednjeg summon-a koji je nedostajao u originalnoj kampanji. Gejmplej nije pretrpeo neke suštinske promene. Neke od levijatanskih moći koje su se pokazale veoma korisnima su Deluge i Serpents Cry koji Klajvu daju mogućnost da sa daljine tečno eliminiše veće količine protivnika. Gejmplej je veoma zabavan i brz i time je kvalitet podignut na još veći nivo u odnosu na originalnu kampanju. Kad naučite da koristite Tsunami ability onda kreće pravo zadovoljstvo kome nema kraja. Klajv postaje ozbiljna sila i do kraja priče je jedan u potpunosti zaokružen borac sa kojim nema šale. Iskreno mislim i da postaje overpowered jer scaling nije baš najbolji pred sam kraj i borba nije dovoljno veliki izazov. Ako se sve to stavi na stranu sam sukob sa Levijatanom je toliko EPIC i sinematičan da ćete zaboraviti sve nelogičnosti i poželećete da igrate ponovo samo taj segment. Joši Pi zna da napravi ovakve tuče i svaka mu čast!

Pored svega u vaš parti stiže jedan dodatni član i čekaće vas nekoliko novih bounty-a je među kojima je i čuveni Tonberry King. Smrtni neprijatelj mnogim starim i novim fanovima franšize. Samo se setite FFVII Rebirth-a gde je to možda i najteži sporedni kvest u regiji. Level Cap je isto povećan i dosta sporednih kvestova je spremljeno tako da za otprilike 8-9 sati ćete moći sve da vidite što Rising Tide ima da ponudi. Na kraju otvara se i sekcija Kairos Gate koja je svojevrsni rogue lite segment koji vam nudi mogućnost da se suočite sa 20 borbenih izazova. Svaki od njih daje permanentna poboljšanja i boon-ove. Boon-ovi su privremeni buff-ovi koji traju određeni broj bitaka i na taj način od ove igre možemo iscediti dodatni broj sati dobre zabave. Nekima će možda biti žao što se ova saga završava dok že FF veterani ovu igru ispratiti rado u zaborav. Samo jedno možemo reći a to je da je ovo bio dobar pokušaj od strane talentovanog programerskog tima i radujemo se novim idejama koje će nam predstaviti. Ko zna možda od njih dobijemo sledeći Final Fantasy koji će se više oslanjati na korene serijala.