Days Gone (2019)

Kult PlayStation ekskluziva

Nekada je bilo više ekskluzivnih igara na konzolama. Ipak, iako manji u broju, svi naslovi ekskluzivno objavljeni na PlayStation 4 sistemu do sada, a posebno u poslednje vreme, ostavili su ogroman trag u gaming industriji. Horizon Zero Dawn, God of War i Marvel’s Spider-Man odjeknuli su kao bombe svojim kvalitetom, sjajnim kritikama i opštom prihvaćenošću među igračima, dokazavši da i dalje ima višemilionske publike za visokobudžetna single player iskustva. Days Gone je sledeći naslov na redu koji pokušava da sličnim receptom nastavi sjajan niz odličnih ekskluziva koje je PlayStation 4 zaređao.

Najavljen totalno neočekivano na E3 sajmu još 2016 godine, Days Gone je na trenutke delovao i kao vaporware zbog malo informacija koje su dolazile o igri za vreme njenog dugog razvoja. Ipak, Sony-jev studio Bend, poznat do sada samo po Syphon Filter igrama i Unchartedu za Vitu, nakon mnogih odlaganja napokon je završio posao i pred nama je još jedna PlayStation 4 ekskluziva. Očekivanja su ogromna, pa da vidimo kako se Days Gone nosi sa veoma teškim zadatkom da impresionira igrače na PlayStation 4 sistemu.

Dani izgubljeni

Bez mnogo objašnjavanja backstory-ja i laganog uvoda, Days Gone vas brzo baca u vatru. Nakon kratke animacije sa samog početka pada civilizacije usled masovne epidemije nepoznatim virusom koji ljude pretvara u zombije tj. freakere (bića slična zombijima), pratimo Deacon St. John-a bajkera koji se rastaje od svoje ranjene žene i zajedno sa svojim ortakom iz moto kluba – Boozerom, kreće u preživljavanje. Fast forward dve godine nakon tog momenta, Deacon i Boozer su drifteri koji lutaju na svojim motorima po “slomljenom autoputu” opustošenog Pacific Northwesta u Americi, punom kampova, bandi i naravno hordama freakera.

Days Gone je punokrvno single player iskustvo, bez ikakvih mutiplayera, online modova, lootboxova i drugih kompromisa, fokusirano isključivo na iskustvo igrača u sandbox okruženju i prezentovanju linearne priče. Fokus na priči je bio poznat od starta kada su autori najavili da će u igri čija “zlatna putanja” traje oko 40 sati biti čak 6 sati animacija, ipak Metal Gear Solid 4 ovo nije. Sve spomenute animacije su odrađene in-engine i pojedinačno nikada ne traju posebno dugo tako da ne odvraćaju pažnju od gameplaya već ga sjajno i neometano dopunjuju.

Priča za razliku od mnogih sličnih igara i medija nikako nije banalna niti prezentovana na prost način. Šta glavni lik traži, o čemu razmišlja, koji su njegovi motivi i planovi, kao i backstory uništenog sveta i likova koji su u njemu, otkrivaćete spontano kroz usputne dijaloge i misije bukvalno na kašičicu. Ništa nije na izvolte i mnoge stvari nisu uvek kao što izgledaju na prvi pogled. Studio Bend se svojski potrudio oko priče, razvoja sveta i likova, uspešno izbegavajući da upadnu u zamku standardnih zombi apokalipsa klišea. Likovi su veoma uverljivi, nema pozorišnog overactinga i prenaglašene emotivne patetike, ozbiljnost i realnost su na nivou što je veoma pohvalno. Prvih par sati igre su prepuni ultra nasilja, gore-a i psovki da bi se podesio ton za ostatak igre. Kasnije ipak, svojevrsna humanost pa i patetika dolaze ali ni blizu kao u Walking Dead ili Last of Us. Inspiracija za glavnog lika ali i za ton ljudske priče po rečima autora bila je bajkerska serija Sons of Anarchy, koja poput Days Gone deluje banalno u početku ali iznenađuje svojom dubinom i temama. Bajkerski sleng i filozofija su sveprisutni u ovoj igri koja na površini i deluje kao Bikers vs Zombies scenario.

Broken road and SHIT

Uništeni svet je sam po sebi brtualan i surov i bez freakera, malobrojni preostali ljudi imaju različite načine preživljavanja. Neki su okupljeni u kampovima gde zajedno obitavaju, ali svaki kamp je priča za sebe i ima svoje karakteristično socijalno uređenje. U jednom ćete sresti truthere okupljene oko svog omiljenog teoretičara zavere koji ima svoja objašnjenja za stanje u kojem je svet, u drugom će atmosfera više biti u fazonu radnog kampa i prisilnih radničkih akcija, u trećem ćete sresti neki pokušaj pravljenja utopije itd. Svaki ugao moguće ljudske organizacije u jednom uništenom svetu gde je civilitacija pala je ispitan na interesantan psihološki način. Radeći misije za kampove, ili slanjem ljudi koje spasite na putu u iste, dobija se reputacija i valuta specificna za svaki kamp i njegove vendore. Izvan kampa naravno postoje mnoge lutajuće bande, drugi drifteri ili marauderi na čije zasede možete naleteti nasumično, a tu su i sluđeni Ripperi, nadrogirani sektaši slični likovima iz MadMaxa koji su preozbiljno shvatili novo postapokaliptično okruženje. Mnoge životinje, što divlje što zaražene i dalje lutaju svetom i nasumično vas mogu pojuriti i takođe oboriti sa motora. Jasno je da je otvoreni svet ili SHIT kako ga bajkeri a i svi ostali u igri nazvaju, izuzetno opasan i bez zombija, odnosno freakera. Oni predstavljaju samo još jedan dodatni problem, a u okruženju Days Gone-a apsolutno sve je nasumično, vrlo malo toga je skriptovano i sve situacije koje se mogu desiti zavise bukvalno od vaše sreće. Nekada ćete odraditi fetch quest bez da naletite na ikakav problem, a nekada se može desiti da vas pojuri inficirani čopor vukova, uletite u sniper zasedu, a horda freakera baš reši da prošeta tuda u tom trenutku. Svakakvi ludi scenariji su mogući a AI frekera, životinja i ljudi je sjajan i često će i sami upadati u spontane međusobne borbe.

Iako je smešten u veoma živ open world u kome dosta situacija zavisi od doba dana, vremenskih uslova i puke (ne)sreće, Days Gone ima veoma linearnu priču koja se odvija preko mnogih storyline-ova. Granica između glavnih misija koje produžuju kampanju i sporednih sadržaja nije jasno vidljiva, jer jedan quest recimo može doneti progres u više storyline-ova, pa je često obavezno da radite sve što vam padne šaka da bi ste napredovali u glavnim pričama koje se odvijaju paralelno i često prepliću. Očigledne sporedne aktivnosti koje se mogu zaobići takođe postoje ali one se zasnivaju na banalnim stvarima kao što su čišćenje gnezda freakera i kampova bandi da bi se obezbedio fast travel. Dok na mapi na putu postoji prepreka sva vožnja će morati da bude manuelna.

Days Gone jeste open world sandbox ali nikako ne spada u uobičajen šablon, jer mapa iako jako velika i puna random momenata nije prečičkana ikonicama kao u nekom FarCry-u ili Assasins Creed-u. Iskustvo je više svedeno na glavnu priču bez mnogo rasipanja na sporedne gluposti nabacane čisto da bi se dodatno ubilo vreme. “Moramo da natrpamo što više stvari na mapu da nam slučajno ne bi zamerili da nam je svet prazan“ je filozofija kojom Ubisoft recimo pristupa pravljenju sandboxa, dok je ovde kreirano zaista živo i unikatno okruženje sa kojim ćete interaktovati potpuno organski, bez ikakvih pomagala u vidu 300 različitih ikonica na mapi. Na ovaj način naučićete svet, pitati se da li ste istražili neki objekat pored puta ranije već ili ne, da li ste otvorili gepek na onom napuštenom automobilu itd. Mapa će osim lokacije aktivne misije prikazivati samo mesta koja ste posetili – glavne kampove, inficirane zone i baze bandi, i to je to. Za sve ostalo ćete morati sami da se snađete.

Ono što open world Days Gone-a čini unikatnim je naravno način na koji ćete ga istraživati. Vaš motor je jedino vozilo koje ćete imati od početka do kraja kampanje, nije moguće nabaviti nov niti završiti igru bez istog tako da je čuvanje, popravljanje i budženje istog prioritet. Takođe, gorivo će se trošiti veoma realno, a za dosipanje ćete morati da se snađete pronalaženjem kanti benzina po svetu ili napuštenih benzinskih pumpi. Fizika vožnje motora je iznenađujuće realistična, bike ima težinu i upravljanje neće uvek biti lako, posebno u većim brzinama. Čak i kada savladate tehniku kroćenja ove divlje zveri, dešavaće se momenti da se zakucate u drvo ili padnete sa motora u instant smrt.

Horde i dužina

Pored vožnje motora, bazičan gameplay i sve ostalo je manje više već viđeno. Shoot and cover mehanika, ponekada i obavezan stealth, sakupljanje resursa, kraftovanje itema, levelovanje i skillovi… sve je tu po PS-u i ne odskače od standarda open world igara. Ono po čemu je Days Gone bio poznat još od prve najave su borbe sa enormnim brojem zombija u isto vreme, odnosno freakerskim hordama. Ono što je poprilično iznenađenje je da takvih momenata gotovo i da nema u početku, a prve obavezne borbe sa hordama dolaze tek negde nekon 20+ sati igranja, što će verovatno iznenaditi mnoge. Za razliku od poprilično lakih bazičnih gun fightova sa ljudskim protvnicima ili pojedinačnim freakerima, borbe sa hordama su najteži momenti u igri i delovaće gotovo nemoguće u početku. Nevezano koju ste težinu izabrali kada vas horda zatrpa Deacon gine momentalno. Nikakav turorial niti hint u igri ne postoji, niti bilo šta skriptovano što bi vam olakšalo posao sa talasima koji broje i po više hiljada veoma brzih freakera. Rešenje je samo imrovizacija sa postavljanjem zamki, učenje terena i pravljenje svojih originalnh taktika. Jedva čekamo da vidimo sve različite načine na koje će igrači izlaziti na kraj sa hordama, ako izdrže dovoljno dugo.

Problem koji Days Gone može da ima je upravo enormna dužina glavne priče i pacing iste. Kada su najavili 40 sati za glavnu priču, zaista su mislili tako, zbog toga će se radnja odvijati ponekada vrlo sporo, dajući vam utisak da pratite seriju bez kraja koja na svakih 5 do 10 epizoda zapravo pomeri priču po malo. Ako izdržite i ispratite kompletnu kampanju, sve flashbackove, i sastavite sve kockice, jasno je da je priča veoma dobro napisana i smislena. Nažalost dok do toga dođete, proći će mnogo izgubljenih dana, tako da je potrebno odvojiti ozbiljno vreme i strpljenje za ovu igru. Odvijanje misija i pacing priče nekako najbolje rade na samom početku i u prve dve trećine igre, kasnije nakon par twistova i turnova vibe malo popušta i stiče se utisak da igrate i dalje igru koja je trebalo da se završi pre 10 sati. Ali, takva su pravila industrije, ako pravite single player only naslov bolje da traje jako dugo, i Days Gone tu ne razočarava. Uostalom nikada nećete znati koliko ste vremena stvarno potrosili jer tajmer ne postoji a igra jedino broji in-game dane na veoma kreativan način.

Unreal i sletanje u kanal

Zapravo malo šta krupno možemo da zamerimo ovom naslovu kada su sadržaj i vanserijska audio vizuelna produkcija u pitanju, posebno kada imamo na umu da je relativno neiskusan studio u pitanju sa svojom prvom “velikom” igrom. Ipak, najveće mane Days Gone ima upravo na tehničkom planu. Ovo je prva PlayStation 4 ekskluziva koja ne koristi svoj custom grafički endžin maksimalno optimizovan za konzolu vec generički Unreal. Tu naravno nastaju problemi, jer iako je grafika zaista sjajna performanse i na PlayStation 4 Pro su vrlo neujednačene. Ne pomaže ni to što na Pro-u ne postoji uobičajeni switch za performance / image quality, odnosno selektor za 1080p i otključani fps ili checkerboard 4k rezoluciju i 30fps. Kako smo igru testirali na Pro konzoli pretpostavljamo da je sve vreme bio forsiran kvazi 4k mod zbog koga je fps bio u trenucima veoma loš.

Opšta neoptimizacija Unreal enžina se jasno vidi kada igra radi sasvim tečno i sa stotinama freakera na ekranu a nasumično pada i ispod 15fps tokom brze vožnje motorom po praznom putu. Dešavali su se i mnogi glitchevi, bagovi i potpuna zamrzavanja što priprisujemo ranoj verziji igre – ne očekujemo čuda sa nekim budućim patchevima ali dodavanje performance moda za Pro bi sigurno popravilo stvari kada je stabilnost framerate-a u pitanju. Ako izuzmemo glitch kada inače sjajan zvuk motora potpuno nestane dok ga ne resetujete, audio strana Days Gone je sjajna posebno svi zvuci vezani za motor i vožnju po različitim površinama. Voice acting će delovati sirovo na početku ali posle nekog vremena oduševiće vas realističnost komunikacije likova u igri. Totalno drugacije u odnosu na uobičajene overactovane pozorišne dijaloge na koje smo navikli. Posebno se ističe Sam Witwer, Star Wars veteran, koji je izdominirao u ulozi Deacona, a ni ostatak postave nije daleko. Muzike osim glavne teme gotovo i da nema, uz par bajkerskih balada koje kreću uz par ključnih momenata u igri. Fascinacija sa Sons of Anarchy ide toliko daleko da je jedna pesma i direktno pokupljena iz serije. Igra bi bila više badass da je još slične muzike ubačeno i tokom akcionih scena, što deluje kao propuštena prilika.

Days Done?

Days Gone je izuzetno ambiciozan pokušaj Band Studija da napravi triple A igru po svim današnjim standardima, u tome donekle uspevaju ali tehnički problemi neoptimizacije Unreal enžina na PlayStationu 4 će ovo izdanje izdvojiti od drugih savršeno optimizovanih a vizuelno impresivnijh ekskluziva. Sa druge strane Days Gone nudi veoma drugačiji doživljaj zombi apokalipse, zrelu priču i likove, dosta momenata za razmišljanje, basic ali zabavan gameplay sa par sjajnih momenata koji dolaze dosta kasno. Na momente kada sija Days Gone daje domaći zadatak Last of Us II i ostalim zombi igrama i serijama koje lagano outclassuje, ali u drugim ne toliko slavnim momentima deluje kao neka klanki early access polupana igra sa Steama koja je zalutala na PlayStation 4. Kako verzije za PC i Xbox definitivno neće biti, ostaje nam samo da se nadamo da će eventualni PlayStation 5 remaster ili patch sledeće godine učiniti da Days Gone prodiše punim plućima. Sony se svakako nada da je ovo početak nove franšize, a iskreno i mi.