Cyberpunk 2077 (2020)

Za početak, moram da se ogradim dragi čitaoci jer ću ovu recenziju pisati iz ugla čoveka koji je prvi put takoreći okusio Cyberpunk svet preko pen and paper sistema koji je naravno prvobitno i nastao. Te davne 2000. godine kada je moj prijatelj po prvi put doneo na sto rulebook po imenu Cyberpunk 2020, imao sam priliku da uronim u neobičan svet distopijske budućnosti, telesnih modifikacija i političkih intriga u sklopu industrijske špijunaže među koroporacijama. S obzirom na godine nisam imao dovoljno socijalne zrelosti da to sve sagledam na neki bolji način ali Majk Pondsmit je bio u pravu. Polako ulazimo u taj svet gde se velike korporacije bez milosti bore za prevlast u određenim industrijskim granama, distopija je veoma blizu ako već i nismo ugazili u nju a i telesne modifikacije više nisu strana stvar. Estetika koju sam imao prilike da vidim na ilustracijama koje su bile u toj knjizi, način govora, terminologija i sve ostalo što je već danas postalo osnova SciFi-a a ne samo Cyberpunk podžanra je oblikovalo moju svest i pogled na sam SciFi uopšte. Za mene budućnost je mračna, kako sam stariji sve više to uviđam i smatram da se ovim temama treba ozbiljno pozabaviti kroz jedan naslov poput Cyberpunk-a 2077. U stvari naslovi koji isto pripadaju ovom žanru – Deus EX Human Revolution i Mankind Divided su se veoma dobro dotakli ove teme ali zbog manjka vizije u Square Enix-u ovi naslovi su ostali nedovršeni. Ispada na kraju da je ovaj žanr proklet, stavljen na marginu developerskog stvaralaštva kog se svako boji da se dohvati jer mora da se povinuje određenim normama koje u modernom društvu koje je opisano u ovom sistemu – ne postoje. Automatski zbog toga i atmosfera postaje neprimerena jer norme koje su uspostavljene u originalnom sistemu ovde su bačene kroz prozor.

Možda je samo u meni problem, možda su me naslovi  sa mračnijom tematikom gurnuli na „dark side“ ali znam jedno – Cyberpunk nije Blade Runner iako poseduje tu estetiku. Ako se pitate zašto sam se dotakao Blade Runnera to je samo zbog toga što je dotično filmsko ostvarenje uspostavilo vizuelne kriterijume za Cyberpunk žanr od kojih se do dan danas nije odstupilo. E sada ako je nešto uvijeno u lep papir ne mora da znači da je dobro, kao što je npr. Jafa sa malinom. Pokušali su da urade nešto novo, shvatili da su fejlovali i napravili su lepo pakovanje sa živim bojama. Primećujete šablon gašenja kreativnog požara?

Sa prvom objavom od strane CDPR – a da će napraviti potpuno drugačiju igru od Witchera bili smo svi zadovoljni. Novinarske kolumne su pucale od tekstova vezanim za ovaj naslov, kako će da bude super, kako će se ugledati na Witchera i iskoristiti sve što su naučili u prethodne tri igre i tako dalje. Naravno i ja sam bio nahajpovan i radovao se svim mogućim koncept artovima od samog početka. Neću da se foliram i da uskačem na hate-train koji sada vlada ali sam se istinski radovao svemu ovome. Na kraju prvi alfa reveal gejmpleja je bio kolekcija mešovitih utisaka jer nismo znali šta da očekujemo osim lepog endžina koji je izgledao odlično iako je sve u početku bilo sirovo.

Nisu za džabe izabrali misiju koja se dešava većim delom u zatvorenom prostoru (khm manje renderovanja) pa je sve delovalo glatko. Na kraju medijska tišina iliti groblje dok nije krenuo odron odlaganja i obećanja koja su delovala sve nerealnije. Imali ste prilike u EmuGlx podcastovima da čujete moje mišljenje ali sada kada imam hands on sa igrom mogu da dam svoj sud zbog kog i dalje u sebi imam veliku podelu. Tako sam želeo da mi se ova igra u potpunosti svidi….

Za početak da se manemo medijskog cirkusa koji je nastao sa lansiranjem ovog naslova. Namerno sam čekao sa ovim opisom da izađe određeni broj zakrpa da bih mogao bolje sagledati sve i iskusiti takoreći kompletniji proizvod. E sada koliko sam u prednosti u odnosu na ostale novinare to ne mogu da kažem ali da sam se usrećio preterano i nisam. Pošto sam igrao na PC-ju umesto na konzolama i to sa razlogom jer smatram da i ako dođe do nekog problema zajednica Singu-like fanova će popraviti makar neke probleme što se i desilo pre izlaska patcha 1.05. Sramotno je što je proizvod ovakvog kalibra medijski gledano izašao polupan na konzolama do granice da je postao Internet meme za koji smatram da će se zadržati barem par meseci što je mnogo. I dan danas ne mogu da verujem do koje granice je postojao bol u urinarnoj regiji za konzolne verzije, da se svesno baci fokus samo na marketinški deo bez uložene energije na peglanje samog proizvoda. To je kao da vam prodaju automobil koji nema brisače, haubu, jedna vrata i 1 točak. Može on da ide do određene brzine ali slupaćete se na prvoj krivini. Da ne spominjemo što volan može da otpadne a i veći broj putnika može da se spawn-uje nasumično ispred vašeg automobila dok vozite po ulici ili policija koja vam se pojavi na zadnjem sedištu i pomislite da polažete vozački ispit po drugi ili treći put. PC platforma je i dalje optimalna za igranje ovog naslova tako da ako imate priliku i želju da posle svega odigrate CP – znate koja vam je adresa. Konzolni debakl nećemo spominjati dalje i treba čekati dosta vremena dok se sve to ne ispegla.

Da se vratimo na sam početak a to je kampanja koja nas vodi kroz Night City. Kao glavnog protagonistu vodimo misterioznog čoveka ili ženu pod imenom V iliti Vi. Prvo što ćete imati prilike da vidite je uvodni ekran za kreiranje lika koji je donekle jednostavan sa dosta opcija za customizaciju uključujući promene na nivou genitalne regije. Ako želite možete da budete gospodin bez visuljka ili „bavarski“ opremljena dama. Kada se napokon ratosiljate character creation screen-a, sačekaće vas izbor kojoj ćete frakciji pripadati i na osnovu koga se odvija uvodni deo igre. Nažalost to je jedino ozbiljnije račvanje radnje pored sitnijih opcija u dijalozima koje suštinski ne menjaju ishod.

Možete izabrati Nomad, Corpo i Street Kid opciju. Iako je Corpo delovao najprimamljivije u početku odlučio sam da se prisetim svojih FRP sesija i da chanell-ujem svog street kid-a. Iako je po nekima ovo vanila opcija moram da priznam da prvi kontakt sa ovim svetom kao street kid je imao dovoljnu draž da me drži pored ekrana i da me vuče da saznam više o priči i o Night City-ju. Pošto sam duže vremena odlagao nastavak kampanje, bavio sam se sporednim misijama koje su raspoređene svuda po mapi i bile su dovoljno raznovrsne da mi održe pažnju. Street brawl je bio dosta interesantan koncept koji mi je pokazao još jednu od velikih mana igre a to je „bare-fist close combat“. Onaj nivo problema sa hit boxovima i animacijama mislim da nisam video ni u alfa verzijama određenih igara. Čak je i Witcher imao zanimljiviji sistem (koji sam kritikovao) a sada je čika Marfi učinio da ga se rado sećam. Moram izdvojiti i neke misije koje su se odlično uklopile u main story line sa odličnim epilozima i sporednim likovima koji su vredni sećanja. Kao da su te misije radili neki potpuno drugi ljudi koji nisu imali veze sa osnovnom pričom i pokušavali su da ostave svoj lični pečat.

Posle jurcanja po prvoj regiji Night City-ja i besomučnog lutovanja svega što mi je došlo pod ruku nadgradio sam sasvim solidan street cred i lvl koji mi je pomogao da prođem kroz početne misije dosta lakše. Na pitanje zašto ne nastavljam main kampanju nego igram sporedne kvestove odgovorio sam da ne želim da se glavna priča završi. To je još jedan od takoreći sentimentalnih momenata koje sam imao i za koje sam se nadao da će se održati do kraja kampanje. Prolaskom kroz glavnu priču kao što svi znaju po izjavi PR tima CDPR-a,“ imamo priliku da sretnemo mnoge živopisne likove koji će ostaviti dugoročni utisak na igrača“. Na mene je samo jedan lik ostavio utisak ali nažalost brzo je napustio pozornicu i smatram da je propuštena prilika i šteta je što nije bilo malo bolje razrađen. Na kraju glavnu priču možete odigrati za 15-ak do 20-ak sati ali ako igrate i sporedne misije koje su bitne za levelovanje onda se gejmplej može produžiti na čak 60-ak, 70-ak sati što i nije loše. Komplecionisti će imati dosta prostora za istraživanje i craftovanje itema koje možete čak i dobiti u igri ako imate sreće sa loot drop-om.

Svaka misija se može preći na više načina – pomoću stealth-a, hakovanjem ili guns blazing mehanikom za koju se veći broj igrača verovatno i odlučio. Pucanje nije loše uopšte ako se igra preko miša i tastature, hakovanje je veoma pojednostavljeno do granice da se svodi na par random klikova po improvizovanoj kodnoj tabeli a ako volite stealth tu nećete imati puno problema jer su neprijatelji uglavnom slepi od samog početka i možete ih lako savladati. Vremenom će se povećavati difficulty curve ali osećaj zadovoljstva će polako izostajati tako da sve se svodi na kraju na pucanje iz svih oružja uz molitvu da je lvl dovoljno visok.

Sada je vreme da obratimo pažnju na „slona u prostoriji“ a to su bagovi i vizuelni glitch-evi. Jednom rečju ima ih more i ne možete da predvidite kada će vas izdati i kada ćete morati zbog njih da učitavate poziciju po 6-ti put. Nažalost to nije ispravljeno od samog starta i pitanje je kada će to sve biti sređeno. Optimizacija ovog naslova je dosta loša na mašinama koje nemaju najmoćniji hardver u sebi. Endžin ne koristi dobro ram memoriju grafičkih kartica, strimovanje objekata i efekata u sceni zna dosta da kasni tako da kompletni utisak postaje sve bleđi i bleđi kako protiče vreme u igri. Do sada nisam naleteo na more bagova kako vizuelnih tako i u gejmpleju ali su bili dovoljno česti da sam morao da se mrštim u čuđenju više puta uključujući i duplirane NPC-jeve. Za sada PC verzije najbolje funkcionišu i nije bilo problema u smislu da nisam mogao da završim neki kvest. U ovom stanju Cyberpunk 2077 je glitch-fest sa solidnom osnovom koji može da pruži dosta sati zabave ljudima koji se prvi put susreću sa ovim žanrom na ovaj način. Mada moja preporuka je da sačekate neko duže vreme dok se ne ispegla igra.

Pošto su pompezno najavljivali i kolaboracije sa nekim poznatim „umjetnicima“ koncetrisao sam se i na soundtrack koji ovo ostvarenje sa sobom donosi. Bez uvrede prema našim čitaocima ali za mene ovaj soundtrack je bio užasan. Neprimeren ovom okruženju i događanjima na ekranu. Da ne spominjem da se tokom borbe čuju melodije koje su očigledan ripoff muzike iz DOOM-a. O trepu neću ni da govorim, mislim to je moje lično mišljenje ali čim čujem početni ritam ovih melodija (ako to možemo nazvati melodijama) momentalno gasim muziku i palim neku New Retro Wave playlistu ili Blade Runner OST. Da uživam kao čovek u estetici Night City-ja kada padne mrak. Gde je tu Pertubator, gde je Mega Drive, gde je Carpenter Brut, Lost Years ili njima slični? Pa naravno kada želite da pravite GTA Cyberpunk klon – morate da zadovoljite svačiji ukus koliko god to bilo neprimereno samom okruženju. Nekako mi ovo ostvarenje deluje usiljeno, kao da je sklepano od više različitih verzija u jednu celinu sa nepostojanjem jasnog pripovedačkog i estetskog pravca.

Na kraju moram da kažem da Cyberpunk 2077 je igra koja je po meni zalutala u naše domove dosta ranije. Ovo je trebalo da se kuva barem još jedno 6 meseci minimum da bi ličilo u potpunosti na pravu viziju kakvu je Majk Pondsmit imao u svojim knjigama. Iako je sa njima zajedno radio, mnogo toga što je bilo najavljeno je izostavljeno a to me je izuzetno razočaralo. Ja razumem da su imali kao kratak rok i šta sve ne ali šta su radili zadnjih 8 godina???!!! Očigledno to nikada nećemo saznati ali ćemo se nadati ekspanzijama koje će proširiti priču i popraviti utisak o ovoj igri koja bi možda mogla da bude nešto posebno. Za sada je možda jedino ostvarenje za koje istinski imam podeljeno mišljenje. ZAISTA ali ZAISTA sam želeo da mi se ova igra svidi ali kao i kod svakog ugovorenog braka – mlada je obično osoba koja se mladoženji ne sviđa na prvi pogled. Ostavićemo CDPR-u da razmisli o svemu ovome i da izvade situaciju koliko mogu. Dok se to ne odradi nađite neki drugi cyberpunk naslov da igrate poput CloudPunk-a ili Ghostrunner-a