SEGA Master System (1986)

Velika kriza koja je zahvatila industriju video igara konačno je prevaziđena kada je Nintendo 1985. hrabro objavio svoj NES, koji je postigao nezapamćen uspeh širom sveta. Novostvoreno tržište motivisalo je Segu da da plasira sopstvenu viziju, zapravo poboljšanu varijantu svog Mark III sistema (koji je bio prilično popularan u Japanu) i nazove je Sega Master System. Platforma je predstavljena juna 1986. u Severnoj Americi, dakle samo 4 meseca nakon premijere NES-a. Za vrlo prihvatljivih 200$, Sega je nudila znatno jači hardver od konkurenta, što se najlakše moglo primetiti po bogatijoj paleti boja. Ipak, ispostavilo se da to nije faktor koji će privući kupce. Najveći problem zapravo je bio kvalitet softvera, odnosno igara: Nintendo je već ranije sklopio ugovore sa velikim brojem izdvača kojima je garantovano da će se sva njihova ostvarenja objavljivati jedino za NES. Zbog toga, na SMS-u nikada nije postojao ni približno tako veliki broj hitova kao na rivalskoj platformi, pa nije ni čudo što je NES beležio i desetostruko veću prodaju i u jednom trenutku držao preko 90% tržišta konzola. Da stvar bude još gora, mnoge konverzije velikih hitova sa automata bile su u najbolju ruku odrađene prosečno, čak i kada se uzme u obzir da su portovane sa daleko jačeg hardvera. Outrun je tako bio vrlo bleda kopija originala, užasno osiromašene grafike i problematičnog frame rate-a, što ga je činilo totalno inferiornim u odnosu na Rad Racer za NES. Nažalost, sličnih primera je bilo zaista dosta.

Katastrofalna prodaja u Severnoj Americi uslovila je da Sega prepusti prava na konzolu kompaniji Tonka 1988. godine, ali je to bio još jedan pogrešan potez, jer sistem tada pada u potpuni zaborav. Shvativši da ni ova strategija ne daje rezultat, Sega ponovo počinje da prodaje Sega Master System od 1990, pa čak i izbacuje njegov redizajnirani model (snažno inspirisan Mega Driveom 2) sa mnogo nižom cenom. Efekat je opet bio užasno mali, tako da je do 1992. SMS bio mrtav u Severnoj Americi, a broj objavljenih igara na ovom području bio je tek nešto veći od 100. Zvanično poslednjim objavljenim naslovom smatra se prvi Sonic The Hedgehog (8bit verzija kompletno drugačija od hita sa Mega Drivea 2)

Slično, ako ne i gore SMS je prošao i u Japanu, ali je zato u Evropi priča bila potpuno drugačija. Zahvaljući intenzivnom reklamiranju u mnogim zemljama, SMS je ubrzo postao veoma omiljen, i do kraja svog životnog veka prodavao se bolje od NES-a! Usled ovolike popularnosti, mnoge igre su objavljene samo na Starom Kontinentu, a sistem je poživeo čak do 1996. Zemlje Južne Amerike, a posebno Brazil, takođe su fenomenalno prihvatile SMS, čak toliko dobro da su i za ovo tržište objavljene neka ekskluzivna ostvarenja pa i portovi sa Game Geara i još jedna revizija konzole nazvana Sega Master System 3.

Dizajn sistema, računajući tu i njegovu prvu verziju bio je sasvim dobar, daleko prijatniji u odnosu na NES, ali je sve to anulirano nekim čudnim rešenjima. Na džojpedu su se nalazila samo 2 dugmeta, pa je za pauziranje trebalo pritisnuti taster smešten na samoj konzoli! Sa pozitivne strane, u sistem je bio ugrađen jedan naslov (najčešće Hang-On ili sjajni Alex Kidd in Miracle World), koji bi se startovao ukoliko u njega nije ubačen kertridž.

Bez obzira na to što je ostao u dubokoj senci NES-a, Sega Master System je sasvim solidna igračka konzola, makar zbog svog neprikosnovenog statusa u Evropi, ali i pristojnog broja nezaboravnih, a ekskluzivnih hitova.