Nintendo Entertainment System (NES ili Famicom u Japanu, kao skraćenica od Family Computer) je prva konzola koju je izdao ovaj gigant igračke industrije. Pojava NES-a predstavljala je veliku prekretnicu u istoriji igara, jer je u pitanju bio potpuno novi sistem koji će definisati mnoge standarde. Tokom ranih osamdesetih, Nintendo je iza sebe imao nekoliko velikih arkadnih hitova, poput Donkey Konga ili Punch-Out!!-a, koji su se naknadno portovali na tada aktuelne konzole, kao što je bio ColecoVision. Uvidevši svoju šansu, kompanija je počela sa tajnim razvojem platforme koja je trebala da se zasniva na 16-bitnom procesoru, ima disketnu jedinicu i vrlo nisku početnu cenu, između 75 i 100 dolara. Naravno, konačni proizvod je bio osmobitna mašina sa kertridžom kao medijumom, a njegova prodaja u Japanu je počela 15. jula 1983. Prvim kupcima ponuđene su 3 igre poznate sa automata, i to Donkey Kong, Donkey Kong Junior i Popeye. Nakon rešavanja inicijalnih problema sa pouzdanošću, postignut je neverovatan uspeh i tiraž od čak 2,5 miliona, do kraja 1984. što je ohrabrilo Nintendo da pokuša da plasira konzolu i van granica matične zemlje. I pored svih problema u vezi sa distribucijom, u tome je potpuno uspeo, preuzimajući na sebe neverovatan poslovni rizik.
Do 1990. NES je prodat u 19 miliona primeraka samo u SAD-u, a u gotovo 62 miliona na globalnom nivou u periodu od desetak godina, što je zaista impozantna brojka, čak i kada se upoređuje sa današnjim konzolama, koje imaju mnogo šire tržište. Po statistici, svako treće domaćinstvo u Japanu i SAD-u posedovalo je NES, sa čime su mnogo godina kasnije mogli da se pohvale jedino PlayStation, PlayStation 2 i Wii. Samim tim NES je uz Wii najprodavanija Nintendova kućna konzola, koja je daleko nadmašila SNES, Nintendo 64 i GameCube.
Nijedan igrački sistem nikada nije imao takvu podršku softverskih kuća, tako da je broj objavljenih (licenciranih) naslova izuzetno veliki i sigurno prelazi brojku od 800, a po nekim izvorima i 1000. Prve igre izašle su iz produkcije još 1983. (naravno, za Famicom) a zvanično poslednji naslov koji je objavio sam Nintendo bio je Wario’s Woods na kraju 1994. Za najprodavanije ostvarenje na sistemu važi Super Mario Bros.3 koji je distribuiran u preko 7 miliona primeraka u SAD-u i 4 miliona u Japanu i između 2 i 3 miliona u Evropi i koji je samo u SAD-u zaradio preko 500 miliona dolara, što je bio drugi rezultat u istoriji industrije zabave, odmah iza filma E.T. Ukupan broj prodatih kertridža procenjuje se na 350 miliona.
Kontroler NES-a je vrlo jednostavan i pored osnovnog krstića sadrži još 4 tastera. Sa današnjeg stanovišta, njegovi najveći nedostaci su male dimenzije i nedostatak ergonomije, što može da stvara problem prilikom dužih sesija, naročito ako imate krupne šake. Ono što treba pohvaliti je kvalitet – izrada je zaista sjajna, tako da je praktično isključena mogućnost da se na njemu nešto polomi (u slučaju autora ovog teksta, za 5-6 godina intenzivnog igranja samo jednom je bilo potrebno zameniti gumice koje se nalaze ispod tastera, dok je sama plastika bila potpuno neoštećena). Ukratko, u odnosu na ono što je nudio Atari i ostali, ovo je bila prava revolucija koja je džojped predstavila kao kontroler budućnosti, idealan za gotovo sve tipove igara ali i podjednako pogodan za levoruke i desnoruke igrače. Pored njega, NES je podržavao i specijalne uređaje kao što je sjajni Light Gun, obskurni Power Pad ili Power Glove (što manje kažemo o njemu, tim bolje).
Nekoliko reči i o veoma neuobičajenom dizajnu konzole. Naime, Famicom je izgledao potpuno drugačije i što je još važnije, u njega su se kertridži (Nintendo ih je nazivao game pack) ubacivali u prorez na vrhu konzole, što je i najlogičnije rešenje. Sa druge strane, u NES su se igre ubacivale na sličan način kao video kasete, osim što je posle toga još bilo potrebno i da pritisnete medijum da bi zauzeo svoje mesto u kućištu. Posledica ovakvog rešenja bila je da se mehanizam prilično brzo štetio (konektori su užasno podložni koroziji), tako da su kvarovi bili vrlo česta pojava.
Međutim, to nije bio nikakav hir ili greška, već veoma promišljen, bolje rečeno iznuđen potez. Naime, Nintendo je to morao da uradi da bi sakrio činjenicu od prodavaca u Americi da je NES samo obična konzola, što je sugerisao i sam naziv sistema. Ovaj skepticizam distributera bio je posledica velikih gubitaka koje je ostvario Atari samo godinu dana ranije i koji su industriju doveli do onoga što se zove Great Video Game Industry Market Crash, odnosno do perioda u kome je igranje praktično zamrlo. Ono što je prilično nepoznato jeste da je Nintendo kasnije izbacio kompaktniji NES 2 (slim koncept koji je kasnije prihvatio Sony) koji je rešio ovaj problem, ali se to desilo tek 1993. NES 2 je bio potpuno redizajniran, što se odnosilo i na kontroler koji je sada jako podsećao na onaj na SNES-u. Početna cena mu je bila svega 50$, a drugi ključni aduti duplo manje dimenzije i savremeniji dizajn. Međutim, prodavan je tek oko godinu dana, pošto je Nintendo odlučio da se potpuno posveti svojoj šesnaestobitnoj konzoli. Sami kertridži su bili prilično veliki i po pravilu sive boje, osim nekolicine igara koje su imale privilegiju da dolaze u fascinantnoj zlatnoj varijanti, što je bila odlika obe Zelde.
Tehničke mogućnosti konzole nisu bila toliko napredne, mada je NES bio u stanju da pruži mnogo više od već postojećih konzola i računara, izuzimajući tu Amigu, koja mu ipak nije predstavljala ozbiljnu konkurenciju. Iako je Sega Master System koji se pojavio već naredne godine bio primetno jači (pre svega kada je reč o reprodukciji boja), za njega se nikada nije pojavilo toliko tehnički doteranih ostvarenja kakve je imao NES. Kada već pominjemo igre, upravo na ovoj konzoli su se pojavili prvi delovi Final Fantasyja, Dragon Warriora, Zelde, Contre, Metroida i mnogih drugih serijala, koji su još uvek itekako aktuelni. Takođe, Metal Gear i Castlevania su tek zahvaljući NES-u stekli kultni status, jer se za njihove MSX varijante objavljene nešto ranije praktično nije ni znalo.
Ukratko, NES je označio početak moderne ere u igranju. Zamislite samo šta je on sve doneo: rekordan broj objavljenih igara, mnogo bolji grafički i zvučni čip od konkurenata, džojped, dodatne uređaje i konačno, globalnu popularnost: u SAD-u i Japanu bio je neprikosnoven (jedno vreme držao je 95% tržišta u prvoj i 92% i drugoj zemlji), a u Evropi je kaskao za Segom, ali je ipak i tu ostavio značajan trag, naročito u zapadnim zemljama. NES danas nastavlja da živi zahvaljujući sjajnim emulatorima kao što je VirtuaNES, a Nintendo je pokrenuo svoj Virtual Console service, koji je omogućio vlasnicima Wii konzole da na ovom sistemu odigraju mnoge od njegovih besmrtnih hitova.
Fenomen našeg tržišta da se “kupuje” (ako se tako može nazvati nabavljanje piratskih igara) ono što je jeftinije a ne bolje, učinio je da NES ostane gotovo nepoznat u granicama naše zemlje u godinama najveće slave. Sve to je nažalost negativno uticalo na odrastanje jedne čitave generacije igrača, a to je tema o kojoj smo već pisali nekoliko puta.
The clone wars
Relativno jednostavan hardver i neverovatna popularnost sistema, doprineli su tome da se na tržištu pojavi sulud broj piratskih klonova koji su „harali“ sredinom devedesetih godina u zemljama kojima Nintendo nije posvećivao pažnju. Konkretno, Srbija je bila preplavljena raznoraznim varijacijama NES-a koji su najčešće “pozajmljivali” dizajn od Sega Mega Drive 2 (tzv. Falš Sega) PlayStationa, SNES-a…ili su prosto modifikovali originalni dizajn. Zajednička karakteristika za sve njih je bio užasan kvalitet, naročito kontrolera koji su se trošili rekordnom brzinom. Većina ovih konzola koristi NES-on-a-chip tehnologiju, koja ima određena ograničenja, demonstrirana kroz bagove, pogrešnu reprodukciju boja, ili čak nemogućnost pokretanja nekih naslova, kao što je Castlevania III. Interesantno je da ovi sistemi sami po sebi često nisu nelegalni, jer Nintendo više ne poseduje prava na patente, zbog čega je i izgubio nekoliko sudskih sporova, recimo sa izvesnim Gametechom 2005. godine.
No Comment