Kad sam bio mala deca mnogo sam voleo video igre, a još više sam voleo da čitam o njima. Naravno bilo je tu i ponekih TV emisija što retkih domaćih, što na satelitu ali to proleti ako se ne snimi na VHS traku – prošo voz. Pisana reč je ipak bila skroz druga priča. No pun intended. Gaming časopisi su se pozajmljivali i čitali od korica do korica često i više puta. Niko tada nije razmišljao o tome da li autor zna o čemu piše, da li je biased, koliko iskustva uopšte ima? Jel on to gura neku političku agendu? A na kojoj težini je igrao igru, da li je prešao??? A da nije možda primio mito od izdavača da poveća ocenu, ma ko je bre taj autor uopšte šta on tu meni nešto piše pa i ja igram igre, ja znam bolje! Takvi stavovi jednostavno nisu postojali, dal’ zbog nekog urođenog poštovanja prema pisanoj reči, još odštampanoj… pa to mora onda da ima neku težinu. Tako su nam boomeri makar usadili te vrednosti.

A onda je došao Internet, doneo nam je mogućnost da o igrama raspravljamo sa drugim gamerima po prvim domaćim forumima, bila su to divlja vremena piraterije gde su utisci drugih igrača i prve online pisane recenzije pomagale u odluci da li potrošiti pare na taj švercovani Verbatim ili ne. E sad neko od nas je koristio te rane Internete i znanje engleskog za druge stvari, da čita i istražuje o igrama po sajtovima stranih zemalja gde situacija nije bila baš očajna kao kod nas. Tako se sakupljalo znanje ali i želja da se o igrama piše na malo drugačiji način… edukativniji. Malo širi od onoga na šta smo navikli u tadašnjim štampanim medijima kod nas. Ostalo je istorija, ali čak i danas kad neki amer piše recimo opis nove Zelde ne mora da troši vreme da upoznaje publiku sa činjenicama zbog čega je taj serijal značajan. Kod nas gde Nintendo nije bio ni blizu tako dobro zastupljen niti pokriven u domaćim medijima, to je i dalje obavezno, pa su one dobro prilagođene recenzije domaćoj publici često i usputni pokušaji edukacije i nadoknađivanja propuštenog. Mislim, makar sam se ja zalagao da tako bude, a danas kad su granice između sveta konzola i sveta kompjutera slabije definisane, a informacije online mnogo dostupnije, autori makar oni koji drže do sebe su naučili da odrade kakav takav research pre pisanja teksta. Situacija jeste nešto bolja tako da moj rant ovde ustvari i nije toliko usmeren na autore već na današnju publiku.

Zdravkelja radi istraživanje pre pisanja DMC5 opisa (kolorizovano)

Sada sam malo sa druge strane priče jer sam uređivao i pisao za papirne medije kao za i mnoge gamerske sajtove tokom karijere duge par decenija. Objavio sam bezbroj tekstova i dobio mnoga priznanja od saradnika pa i od konkurencije. Ipak i pored svega toga, prosečni zadrti domaći (ne)čitalac uglavnom zna bolje od mene i mojih kolega. Normalno. Klinci su uglavnom zaboravili da čitaju, papirni mediji za njih ne postoje, a i online ako je nešto duže od par rečenica neće se baviti time, mogu eventualno da isprate YouTube video ali i to samo ako se mišljenja zabavljača sa ekrana poklapaju sa njihovim.

Starija ekipa koja zapravo i čita po malo je inertna ko dve smrti i naravno zna najbolje. Od njih upravo potiču sve sulude predrasude i teorije zavere o današnjem gaming novinarstvu jer su pročitali negde da je u Americi zli EA potplaćivao medije za bolje ocene pa verovatno misle da tako i nas zasipaju parama za jedan promil bolju ocenu na Metacriticu. Nedaj bože da vide da je neki autor dobio poklon od nekog izdavača i objavio sliku na Instagramu. To je to – zato im je dao bolju ocenu, prodao se, sve je zavera, gaming novinari su prodane duše i shillovi obični koji nama neverovatno bitnom tržištu kroje javnu svest… Sve to ne bi li se ti Srbine odlučio da igru skineš sa torrenta ili sačekaš Steam sale posle godinu ipo dana.

Zdrav razum je ove izgubljene duše davno napustio. Oni će čamiti večno na nekim samo njima poznatim forumima ili Facebook grupama gde je vreme stalo pre 10-15 godina i tapšati se po ramenu sa istomišljenicima kako oni ne čitaju i ne prate ništa od domaćih autora, kako je sve to glupost, nameštaljka, autori igraju na easy, plaćaju ih stranci, ne treba im nikakvo gaming novinarsto jer mora se podvući još jednom – oni znaju najbolje. Ironično, za malo progresivnije od njih naćiće se neki retki strani YouTuber sa kojim dele mišljenje. Koliko god imali sulude stavove o gamingu i igračkom novinarstvu, negde na YouTube-u postoji neki ludak koji će da priča tačno ono što žele da čuju, trik je samo naći kanal i vezati se za kult nečije ličnosti i to je to… Samo napominjem, mora biti stranac jer šta tu ima neki domaći lik da zna bolje od mene?!?!

Zbog ovakvog mentaliteta i stavova naša scena je takva kakva je dok čak i u drugim susednim Balkanskim zemljama uspeva da bude na daleko većem nivou, tamo ljudi valjda podržavaju i cene domaće? Ne želim ovde da prosipam neku patriotizam priču ili da deluje kao da tražim podršku, neće niko propasti bez vašeg viewa i lajka. Kad bi mogli samo da manje cinično pristupate domaćim sadržajima i autorima – to bi bilo sasvim dovoljno. Kvalitetnija domaća scena i ozbiljnije tržište su nam valjda svima u interesu?


Stavovi izneti u “Lični Ugao” autorskoj rubrici ne predstavljaju obavezno stavove kompletne EmuGlx redakcije, a ponekada ni samog autora 😉
Za ostale tekstove iz Ličnog Ugla posetite sledeći link.