Invincible VS (2026)

Invincible je strip koji je Robert Kirkman pokrenuo još davne 2003. godine sa jednom prilično jednostavnom idejom: šta ako superherojska priča nije zapravo bajka? Strip je od prvog dana bio namerno subverzivan prema svemu što su DC i Marvel godinama gradili – ideji da su superheroji inherentno dobri, plemeniti i da uvek pobede na kraju. Kirkman je uzeo taj kalup, bacio ga na pod i nalupao ga oklagijom, pregazio ga nekoliko puta parnim valjkom, polio benzinom, stavio u bure i zapalio. Nekako mi je u glavi karikatura JRR Martina kao malog deteta koje lomi figurice Neda Starka, Sanse i ostale ekipe iz Igara Prestola kada čujem naslov Invincible.

Centralna premisa je prosta, tinejdžer koji nasleđuje moći od svog oca, jednog od najmoćnijih heroja na planeti (Kirkmanove verzije supermena). Zvuči kao nešto što ste čuli sto puta. I to je poenta. Invincible namerno počinje kao generičan superhero origin story, samo da bi vas ulio u lažni osećaj sigurnosti pre nego što vas šokira na načine koje ne možete da predvidite. Moram vam priznati, momenat iz finala prve epizode me je bukvalno ostavio bez daha (i podsetio na finale prve sezone Game of Thrones-a, sa tim OH SNAP! momentom).

Invincible je bitan jer je stigao u trenutku kada je superhero žanr počeo da se guši od sopstvene težine. MCU je bio svuda, svaka velika kompanija je imala svoj “cinematic universe,” i publika je počela da se pita da li postoji išta novo što može da se kaže u ovom žanru, a da je drugačije od gomile generičnih superheroja koji su svi apsolutno nepobedivi i savršeni. Kirkman je odgovorio: ima, samo treba biti voljan da budeš neprijatan i po malo nasilan prema svojim likovima. Što je, ispostavilo se, bila osvežavajuća promena.

Invincible VS je razvio Quarter Up, studio koji je osnovan relativno nedavno, ali čiji osnivači nisu novi u industriji. Tim dolazi iz Double Helixa – studija koji je možda najpoznatiji po tome što je 2013. oživeo Killer Instinct za Xbox One, franšizu koja je bila praktično mrtva skoro dve decenije. Taj projekat je bio iznenađujuće dobar i pokazao je da Double Helix zna šta radi sa fighting game žanrom.

Double Helix je od tada ugašen, ali veterani tog tima su formirali Quarter Up i odmah krenuli na ambiciozan projekat – licencirani fighting game baziran na jednoj od najpopularnijih stripova i serija trenutnog trenutka. Što je ili genijalan poslovni potez ili jako riskantan, zavisno od toga kako gledate na stvari. Rezultat je igra koja nosi jasne tragove iskustva u žanru, ali i sve karakteristike studija koji još uvek pronalazi svoje noge. Dobro i loše, u jednakim delovima.

Pre nego što uđemo u priču, važno je napomenuti kontekst. Invincible je strip koji je Robert Kirkman počeo da objavljuje 2003. za Image Comics – priča o tinejdžeru Marku Grejsonu koji nasleđuje supermoći od svog oca Omni-Mana, jednog od najmoćnijih heroja na Zemlji. Serija je poznata po brutalnoj akciji, emotivnim zapletima i sposobnosti da šokira čitaoce u trenucima kada to najmanje očekuju. Amazon Prime adaptacija iz 2021. je taj materijal prenela na ekran sjajno i popularisala ga kod publike koja nikad nije čitala strip.

Invincible VS ima originalni story mode koji nije direktna adaptacija ni stripa ni serije, već posebno konstruisana priča koja uključuje sve likove iz igre. Cutscene su animirane u stilu koji podseća na Spider-Man: Into the Spider-Verse – stop-motion estetika, dinamični uglovi, vizuelno jako upečatljivo. Ako gledate animaciju izolovano od konteksta, reč je o stvarno dobrom radu.

Problem je što je priča sama po sebi slaba. Funkcioniše kao izgovor da se suprotstave različiti likovi jedan drugom, ali narativno ne nudi mnogo. Na standardnoj težini, ceo story mode se može završiti za sat vremena, možda malo više. Sat vremena. Za igru koja košta pun iznos. To je broj koji sam morao da proverim dva puta jer nisam mogao da poverujem. Nije da fighting game story modovi generalno briljiraju narativnom dubinom, ali ovde se osećate kao da ste dobili teaser za priču umesto same priče. Animacija je toliko dobra da je skoro frustrirajuće koliko je malo iskorišćena. Ali avaj.

Estetski, Invincible VS ima sopstveni vizuelni jezik koji se razlikuje od stripa i serije, ali svejedno funkcioniše. Markovo ikonično plavo-žuto odelo izgleda odlično na ekranu, sa dovoljno detalja da zadovolji fanove ali dovoljno stilizovano da se uklopi u fighting game kontekst. Omni-Man je poseban highlight – njegov model je velik, preteći i komunicira tačno onu vrstu “mogu da te ubijem jednim prstom” energije koja je centralna za njegov karakter.

Na PlayStation 5, igra radi glatko. Nisam primetio padove frejmova ni u jednom trenutku, čak ni u najhaotičnijim borbama sa efektima koji prekrivaju pola ekrana. Odziv kontrola je precizan, što je za fighting game žanr apsolutni prioritet – i tu nema šta da se zameri. Kada igra kaže da ste pritisnuli dugme, ona to i registruje, bez kašnjenja i bez izgovora. Za žanr u kome jedan frejmov razlike može da odluči meč, ovo nije sitnica. Jedina vizuelna zamerka ostaje dizajn nekih arena, koji deluje kao da je rađen sa manjim budžetom od ostatka igre. Ali ako igrate na PS5 i brinete se o tehničkim performansama – ne morate. Ta strana priče je sredjena.

Muzika zaslužuje posebnu pohvalu. The Glitch Mob, elektronski duo koji je radio soundtrack, su isporučili energičan, pulsujući score koji savršeno dopunjuje ritam borbe. Bila je to jedna od prvih stvari koju sam primetio i jedna od retkih koja me nije ni jednog trenutka iritirala, što u gaming soundtrackovima nije uvek garantovano.

Što se tiče glasovne glume, većina glumaca iz Amazon serije se vratio, uključujući J.K. Simmonsa kao Omni-Mana. Ovo je značajno jer Simmons unosi svoj čist talenat u svaki red koji izgovori, i borbe sa Omni-Manom imaju dodatni sloj težine upravo zbog toga. Nova junakinja Ella Mental, dizajnirana od strane samog Kirkmana, je dobar dodatak i osećate da je autentičan deo sveta.

Invincible VS je moderniji fighting game u smislu kontrolne šeme – bliži onome što vidimo u igrama poput 2XKO nego klasičnom Street Fighter formatu. Nema komlikovanih quarter-circle inputa, što je – i ovde moram da primetim – ironično s obzirom na ime studija. Light, Medium i Heavy napadi su raspoređeni na pojedinačnu dugmad, specijalni pokreti se aktiviraju kombinacijom smera i jednog dugmeta, i generalno je igra dizajnirana da bude pristupačna od prvog pokretanja.

Postoji opcija za tradicionalniji kontrolni sistem ako ste veterani žanra i ne podnosite kada vam se kaže da je nešto “lakše.” Razumem tu vrstu ponosa. Nemam ga, ali razumem. Prava dubina igre dolazi iz tag mehanike u 3v3 formatu. Možete aktivno tagirati između likova tokom komboa, produžavajući sekvence i menjajući tim u hodu. Protivnik može da kontrira ove tagove ako ima pravi tajming, što znači da tag nije samo mehanička mogućnost već strateška odluka. Kada da tagujete, kada da lažirate tag da biste izazvali odgovor i onda kaznili protivnika – to je srž igre na višem nivou.

Assist Breaker vam omogućava da prekinete seriju udaraca na uštrb metra, ali vas ostavlja bez mogućnosti tagiranja deset sekundi, što je dug vremenski period u kontekstu brzine ovih mečeva. Heroic Strike vam daje prozor da pretvorite primljeni udarac u kontranapad ako imate pravi tajming. Sve su to sistemi koji imaju logiku i međusobno se nadopunjuju. Iskren da budem – nisam u potpunosti savladao sve ove sisteme tokom pisanja recenzije. U online mečevima, i dalje sam se oslanjao na osnove više nego što bi trebalo. Ali mogao sam da vidim kako ta dubina skalira za ozbiljnije igrače, i to je znak dobrog dizajna.

Ono što me je odmah prijatno iznenadilo je tempo mečeva. 3v3 format zvuči kao da bi mečevi mogli da traju večno, ali health barovi se prazne brzo. Borbe su kratke, intenzivne i zahtevaju konstantnu pažnju. Nema puno prostora za pasivnu igru – ako stojite i čekate, protivnik će kazniti to čekanje.

Svaki lik se osećа kao da ima sopstveni identitet u borbi. Rex Splode se kreće akrobatski i eratično. Battle Beast je spor ali uništava sve čega se dotakne. Atom Eve ima ranged napade koji je čine opasnom na daljini. Ova diferencijacija je bitna za 3v3 format jer znači da tim kompozicija zapravo menja kako igrate.

Viltrumiti – Thula, Anissa, Lucan i ostali – su vizuelno manje distinktivni nego što bi trebalo. Razumem da su to likovi koji su manje popularni u mainstream svesti, ali u fighting igri vizuelna čitljivost lika je deo balansa. Kada ne možete odmah da prepoznate ko je ko na osnovu silhuete, to je dizajnerski propust.

Roster od 18 likova je solidan za launch, ali frustrira što je The Immortal – jedan od favorita – zaključan kao post-launch DLC. Znam da je to standardna praksa u žanru. Znam da je to poslovni model. I dalje me živcira svaki put.

Invincible VS je fighting igra koja zna šta želi da bude i uglavnom to i postiže. Borbeni sistem je pristupačan ali ima dovoljno dubine da opravda dugoročnu investiciju. Tag mehanika funkcioniše i dodaje strateški sloj koji sprečava igru da bude samo button mashing. Vizuelni identitet je solidan, muzika je odlična, i glasovna gluma sa originalnim glumcima daje igri legitimitet koji licencirani naslovi često nemaju. Sa druge strane, single player sadržaj je slab do te mere da je skoro uvredljiv. Story mode koji traje sat vremena je problem koji ne može da se odbrani bez obzira na kvalitet animacije. Neki likovi su vizuelno nerazličiti, neke arene su ravne i nezanimljive, i DLC politika oko popularnih likova je poznata ali ne i manje frustrirajuća zbog toga.

Na kraju dana, Invincible VS je igra koja živi i umire od svog online multiplayera. Ako imate ljude sa kojima ćete igrati – bilo online ili lokalno – ovo je solidan, zabavan fighting game koji će vas držati angažovanim dugo posle inicijalnog noviteta. Ako tražite bogat single player doživljaj, potražite ga negde drugde. Igra vam to ne nudi i nema smisla pretvarati se da nudi.