„Takeši Koike? Jel’ to onaj što je crtao Crying Freeman i Lone Wolf and Cub? Ne, to je Kazuo Koike, ovaj je režiser. Ček da vidim… Animatriks, Trava…zanimljivo, ovaj kao da nije čuo da postoje nijanse u bojama. Au, je#$% koja je ovo ludnica! Kol’ko je godina ovo pravljeno?“
Ovaj ne baš dubok monolog je tok misli autora ovog teksta pri prvom susretu sa Redline. Nekih godinu dana pre izlaska u bioskope, prvih osam minuta filma je procurelo na Mrežu. Malo je reći da je taj isečak uspeo da privuče pažnju na sebe, s obzirom da je sadržao scenu trke s dotad neviđenim kvalitetom animacije. Naravno, publika se propisno zagrejala za celovečernji film i, kad je on izašao, nije bilo mesta razočarenju. Uzgred, odgovor na poslednje pitanje iz prethodnog pasusa je sedam.
Dakle ovako. U dalekoj budućnosti regularne drumske automobile su već odavno zamenili lebdeći. Jedino mesto gde takva vozila još vladaju je Redline, prestižna trka za najbržu drumsku mašinu u galaksiji, a koja se održava svakih pet godina. Priča počinje kvalifikacionom trkom zvanom Yellowline. Glavni lik Džej Pi, takođe zvani i „Slatki“ jer ne koristi nikakvo naoružanje, u svom retro TransAm 20000 učestvuje u trci po nalogu svog mafijaškog šefa i po dogovoru treba da se uzdigne do drugog mesta i da onda izgubi trku. Međutim, videvši svoju rivalku Šonoši Meklaren on rešava da se ogluši o taj dogovor i da prođe prvi kroz cilj, čisto jer je tako u mogućnosti. Na svu sreću, njegov prijatelj i mehaničar Frizbi pred sam cilj aktivira eksploziv u TransAmu i tako učini da obojica ispoštuju dogovor, dobiju svoj deo od dobitka na kladionici i sačuvaju glave na ramenima. Dok se oporavljao u bolnici, Džej Pi saznaje da se kvalifikovao za Redline preko glasova publike a i zbog odustajanja dvojice kandidata. Razlog za odustajanje je bila činjenica da se Redline održava na Robosvetu, ultra desničarskoj militarističkoj planeti kojom vladaju kiborzi kojima se nimalo ne dopada da cela galaksija gleda prenos trke sa njihove planete pune vojnih postrojenja i tajnih oružja. Džej Pi pakuje torbe i kreće u najluđu avanturu u životu.
Šta očekivati od animiranog filma koji se radio sedam godina, sa preko 100 000 ručno crtanih frejmova? Apsolutna vizuelna ekstravagancija, sulud nivo detalja, hiperkinetički akcioni spektakl i objava rata svim čulima su neke od stvari koje smo dobili. Koike na sve to dodaje i svoj karakterističan vizuelni stil sa jarkim, sjajnim bojama i viskokim kontrastom, bez nijansi. Opšti utisak dopunjuje oštar soundtrack a i jako dobri glumci koji su davali glasove, među njima i takve face kao Takuja Kimura i Tadanobu Asano.
Na jako upečatljiv način dočarano je svo ludilo i uzbuđenje drumskih trka Redline lige. Kad bih morao da uporedim, rekao bih da je Redline kao Pariz-Dakar reli smešten u univerzum Twisted Metal-a. Karakteri su živopisni, a ljudskih bića ima ponajmanje. Finalna trka na Robosvetu je totalni haos i bezumlje, sa trkačima, vojskom koja pokušava da ih zaustavi, pokretom otpora koji minira vojsku i najmanje dva biološka oružja za masovno uništenje koja prave neopevani pičvajz na planeti. Ako tražite neku duboku priču, ovde je nećete naći, Redline je anime koji sve svoje elemente podređuje spektakularnoj animaciji i uzbuđenju koje može preopteretiti sinapse nekom nenaviknutom na ostvarenja ovog tipa.
Ono što daje posebnu čar gledanju Redline je to što se ne trudi da bude nešto što nije. Od samog početka Redline je koncipiran da testira krajnje domete u kvalitetu animacije i da baci jedno „Ajde da ga merimo!“ svim ostalim animiranim filmovima, bez potrebe da se pravi da je nešto visokouman i dubok. Ultimativno audiovizuelno iskustvo poput ovog se sreće jako retko i bilo bi šteta propustiti ga.
No Comment