Verujem da ste svi barem jednom čuli izraz “kad svinje budu letele”, što je eufemizam izraza “nikad, a možda ni tad”. Pa, osamdesete godine su bile vrlo darežljive za leteće svinje, najpre zahvaljujući grupi Pink Floyd i njihovom antologijskom LP omotu, a potom i Ghibli studiju sa Miyazakijem na čelu. Njihov film Porco Rosso najbolje pokazuje šta je neophodno jednoj svinji da bi poletela. Avion.

Pešadijo, napaseš mi se đokinca.

Porco Rosso sam pogledao mnogo posle Spirited Away i Princess Mononoke, uprkos činjenici da je urađen pre njih. Mislio sam da će taj pogled u prošlost da mi predstavi rast kvaliteta Ghiblievih animea kroz vreme. Priznajem, nisam očekivao ovako ludo dobar film. Porco Rosso ni za trunku ne zaostaje za savremenim animeima ni po tehničkim karakteristikama, a o radnji da ne govorimo. Skript ovog dela je proglašen najboljim scenariom u animiranom filmu svih vremena, od strane Spielberga lično (već sam pomenuo da on prilično voli Miyazakija).

Sve se dešava na Jadranskom moru, krajem tridesetih godina prošlog veka. Na neverovatnom mestu unutar malog ostrva živi pilot-najamnik, Porco Rosso (ital. Grimizni Prasac). Svoje ime nije zaslužio tek tako, jer on i jeste, najbukvalnije govoreći, svinja na dve noge. I pored tog estetskog poremećaja, on izvanredno pilotira svojim grimiznim hidroavionom, boreći se protiv potpuno nekompetentnih pirata (“čovek koji zarađuje od rata je zao, čovek koji zarađuje od gusarenja je nesposoban.” – citat iz filma). Uveče, on odlazi u salun koji drži njegova stara prijateljica Gina, i tu se sreće sa istim tim piratima, svake večeri. Razmirice između njih izglađuje upravo Gina, šarmirajući i podmićujući na obe strane. I tako bi to trajalo ko zna dokle, da nije bilo dve stvari: dolaska fašista na vlast u Italiji i dolaska Donalda Curtisa na jadransku obalu. Curtis je mladi i ambiciozni pilot-as koji zavodi devojke na svakom koraku, a fašiste ne treba posebno predstavljati, dovoljno je reći da stavljaju najamnike izvan zakona i time čine situaciju krajnje neugodnom za Porco-a.

Crtež je karakterističan za Ghibli, sjajan je i dopadljiv u svakom pogledu. Miyazakijev stil crtanja likova nije se nimalo promenio za ovih dvadesetak godina. Naizgled jednostavni i pomalo karikirani likovi sadrže u sebi mnogo više “duše” nego što bi neko pretpostavio. Već sam ovo pisao, ali za one koji čitaju abecednim redom samo da napomenem, obeležja Ghiblijevog stila animacije uspostavio je anime iz 1984-te, My Neighbor Totoro, i to stvorenje (miks mačke, sove i Ino-shika-choa) je od tad “maskota” studija.

Umesto na pretrpavanje kadrova, Miyazaki se ovoga puta odlučio na preciznost crteža i vrhunsko kadriranje. Postoje naravno i “masovke”, mada ne u stilu filmova Veljka Bulajića (juriiš,uraa) zbog relativno lokalnog karaktera radnje. Statične pozadine su urađene sa do prefekcije razvijenim osećajem za meru.Taman da se ne izdvoje detaljnošću od pokretnih elemenata. Karakteri su tipični, na prvi pogled se otkriva kakve stvari se mogu očekivati od koga, mada su iznenađenja moguća. Pirati sa hidroaviona “Mama Aiuto” (ital. mamice upomoć), recimo, izgledaju kao jadranski Metal Slug negativci.

Pomalo apsurdno zvuči činjenica da je ovo prvi Ghibliev film koji sam gledao na japanskom, a možda bi bilo bolje da baš njega nisam, budući da radnja nema ama baš nikakve veze sa Japanom. Ipak, ovako se stiče utisak “pogleda sa strane” na to vreme i region. Na glasove nemam zamerki. Zvuk je odličan, a muzika natprosečna, u punoj meri dočarava retro duh ovog filma.

Mogu se primetiti uticaji sa raznih strana u ovom delu. U Porco-u se spajaju Manfred von Richtoffen (Crveni Baron) i Cyrano de Bergeraque, dok je njegov protivnik Curtis prototip američkog ideala muškosti tridesetih, poput Clarck Gable-a ili Erola Flynn-a, sa dodatkom karikiranosti. Dijalozi su stvarno nešto najbolje što sam ikada video u animiranom filmu, toliko dubine i neočekivanih, mudrih reči naprosto oduševljava. To sve samo dokazuje koliko je Miyazaki svestran stvaralac i erudita.

Očito je da je Porco Rosso daleko manje ambiciozan po pitanju ozbiljnosti priče od novijih Miyazakijevih ostvarenja. Ovde nema epskih sukoba u kojima se hiljade bore do istrebljenja, sudbina sveta se ne dovodi u pitanje, ovo je jedan opušteni trenutak velikog umetnika. Salve smeha su zagarantovane, kao i malo zbunjenog češkanja po glavi. Naravno, ostvarenje koje kao vremensku pozadinu ima blendu zlatnog doba gusarenja (oko 1630.) i predfašističke Italije ne može proći bez romanse. Ovde Porco i Curtis vode mrtvu trku, pošto obojica flertuju bez prestanka sa kim stignu. Ipak, Porco ima osobu koja ga uporno čeka da dođe po nju, ali koja ima neke svoje uslove.

Ako vam treba ostvarenje koje će vas nasmejati i opustiti, moja preporuka je upravo Porco Rosso. Lagani ritam ovog anime remek dela učiniće da makar na trenutak poželite da se nađete u tom čudesnom svetu. Pravi eskapistički beg od svakidašnje rutine u čudesan svet Miyazakijeve imaginacije. Ništa slično niste videli, verujte mi na reč.