Ovo je jedan od najboljih filmova sa ratnom tematikom ikad napravljenih. Siva eminencija američke kritike ga je uporedila sa “Šindlerovom listom” po snazi osećanja koje izaziva. Baziran je na poluautobiografskom romanu Akijuki Nosake, koji je tako odao počast svojoj preminuloj sestri.
Najpre da upozorim, ovaj anime je jako potresan i težak za gledanje. Odmah po završetku sinula mi je ideja za novi test muškosti – pogledajte ovaj anime bez kopanja spojlera i probajte da ne zaplačete. Ja sam već znao podosta i ipak me uzdrmao do stanja pred suzoproliće. Nije to sramota. I ovo je anime omiljenog i hvaljenog studija Ghibli, ali režiser koji ga potpisuje je koosnivač studija, Isao Takahata. Uz Grave of the Fireflies, Takahata je režirao Only Yesterday, i izgleda da on u svojim delima stoji čvrsto na zemlji bar u istoj meri koliko se Mijazaki gubi u sopstvenim maštarijama. Uzgred, Grave of the Fireflies je krenuo sa emitovanjem istovremeno kad i Totoro, mada nije bog zna kako dobro prošao, zbog svog neušminkanog prikaza patnji i bola.
Sam početak razbija iluzije o hepiendu, jer prikazuje užasnu smrt dečaka. Sam i izgubljen, on polako umire od gladi, naslonjen uza stub na železničkoj stanici. Posle naizgled večite agonije, dečakova duša napušta izmučeno telo i sreće se sa dušom njegove male sestre. Njih dvoje odlaze, obasjani svetlošću stotinu svitaca, ali pre toga, dečak zastaje da ispriča kako je došlo do toga da dvoje dece završe život na tako užasan način. Dakle, odmah po početku se sazna sudbina glavnih likova, ali to nimalo ne umanjuje mučan osećaj na kraju.
Grave of the Fireflies se dešava u Japanu pred kraj Drugog svetskog rata. Seita i Setsuko su brat i sestra čiji je otac na japanskom bojnom brodu, pa žive samo sa majkom. Ratne strahote su ih manje – više obilazile dotad, pa su proveli relativno bezbrižno detinjstvo. Sve se menja iznenadnim napadom američkih lovaca na njihov grad. Koristeći napalm bombe, saveznički avioni spaljuju grad do temelja. Preživeli se okupljaju u stacionarima poput škola, bolnica i tu im se ukazuje pomoć i dele zalihe. Među povređenima je i Seitina majka, pa on preuzima brigu o sestri na sebe. Dotad se i činilo da će sve proći kako treba i da će dečak uspeti da se izbori sa nevoljama. Kako vreme prolazi, Seitine iluzije se jedna po jedna razbijaju i zarad svog i sestrinog dobra on biva primoran da dela nečasno. Ne želeći da je vidi kako pati, Seita zavarava Setsuko da će sve biti u redu i da će se stvari rešiti. I jesu se rešile, ali na najgori mogući način.
Crtež je odličan, što je generalna odlika Ghiblijevih dela, ali se odmah vidi da je Grave of the Fireflies sasvim drugačijeg izraza od tipičnog Ghiblijevog animea. Prikaz patnje i mučenja je jezivo realan i duboko uznemirujuć. Ljudi su prikazani krajnje autentično i jedini ustupak koji Takahata pravi jesu roze elipse kad se Setsuko postidi. Svet je daleko od Mijzakijevog, mada je isto tako detaljan. Možda je i bolje tako. Čini mi se, kad bih pogledao Grave of the Fireflies sa Mijazakijevim dizajnom likova i sveta nikada se ne bih oporavio. I ovako nacrtan anime je teško zaboraviti. Zvuci i glasovi su odgovarajući tonu priče, iako je Setsuko pomalo neubedljiva. Razlog tome je što su angažovali pravu petogodišnjakinju da joj daje glas, pa su kasnije po njenom glasu animirali. Zato se ne vidi mnogo Setsuko dok govori.
Ghibli studio je oduvek umeo da prikaže decu verodostojnije od ikog. Dečje misli, osećanja i stav su izraženi kroz malu Setsuko, dok ona na svoj način tumači događaje oko sebe (scena sa sahranom svitaca ostavlja svakog u nemom šoku). Seita je već malo stariji, a usled okolnosti je prinuđen da odraste pre vremena. Koliko je frustrirajuće bilo da se stvori ovakvo delo ne mogu ni da zamislim, kad je samo gledanje dovoljno za depresiju.
Što je najgore, direktan krivac za patnje Seite i Setsuko ne može se imenovati. I oni koji su bacili bombe samo su slušali naređenja, a oni koji su naredili imaju i svoje pretpostavljene i tako redom… na kraju dođemo do toga da je ljudski rod kriv po sebi, jer je takav kakav jeste. To je najteži aspekt pri gledanju Grave of the Fireflies, jer bi prikazivanjem nekog direktnog krivca gledalac imao gde da usmeri frustraciju, dok se ovako ona širi dok ne obuhvati prilično širok interval ljudskih bića. Stiče se utisak da je sudbina dvoje malih Japanaca neminovnost i da ne postoji sled događaja koji bi ih spasao u datim okolnostima. Na kraju filma poželite da nemate nikakve veze sa ljudskim rodom u celosti.
Postoje razne kritike ovog dela. Najizraženije od njih napadaju suviše uzak fokus radnje – prikazivanje patnji isključivo japanskih likova bez ulaženja u razloge izazivanja rata i japanskog poraza u njemu. Ipak, ako je anime veran knjizi, koja je pisana da bude lična pre nego istorijski objektivna, on onda i ne bi trebalo da sadrži antiratne poruke, budući da je u pitanju čin izvinjenja prema umrloj sestri. I pored toga što je rat tek inicijalni pokretač radnje, Takahata uspeva da ubaci antiratne elemente u priču, iako možda i nenamerno.
Alternativna interpretacija Grave of the Fireflies može se shvatiti kao kritika japanskog mentaliteta, oličenog u Seiti. U dve prilike on ponos pretpostavlja racionalnosti i to ga vodi u strašnu sudbinu zajedno sa Setsuko. Prvi put, kada pobegne od tetke a drugi put kada ga radnici u polju odbiju.
Svako Ghiblijevo delo nosi sa sobom skrivenu poruku. Ova baš i nije skrivena, a ujedno je prvo pravilo animea: War sucks. Najdirektnijim mogućim metodom, Takahata iskazuje svoj stav o besmislu i užasu rata, kroz priču o dvoje dece koja preživljavaju pošto odrasli prestanu da igraju Riziko sa stvarnim armijama. Teška i snažna priča, koja bez ustezanja udara u srce. Odvojte jedan dan da odgledate, pošto će vam barem toliko trebati da se vratite u normalu.
Odlican tekst!