Max Payne 2: The Fall of Max Payne (2003)

Biti suvišan danas u svetu je samo po sebi jedna društvena i generacijska obaveza. Još ako ste pritom jedno fiktivno umetničko delo, detektivsko, ne biti suvišan podrazumeva da ste svesno sebi isekli noge kako bi izbegli milenijumski maraton po novčanicima onih koji vas vole.

Otud onda upada Max Payne 2, nastavak koji su svi hteli, a da se niko nije zapitao da li je zaista potreban. Mislim, ako posmatramo to sa strane slatke, sloumoušn gejming zabave, onda ofkors da je jedan Max Payne 2 potreban, naročito nakon apsurdno majmunskog Enter the Matrixa iz iste 2003-e godine, sa svojim fatalnim userivanjem bulet-tajma koji je možda vratio na filmsko platno, ali ga je Maksi doktorirao u igrama. Međutim, sa strane nastavka ovakvog tipa narativa, Pad Maks Pejna predstavlja jednu suvišnu brojku tragične priče omiljenog poligonalnog detektiva, jer je njegova priča već odavno gotova. Bez obzira na to, Remedy kao i obično, pokušava da napravi jedan pošten i ambiciozan naslov, dostojan njihovog imena i u velikoj meri to uspeva, ali posmatrajući Pad danas, i pored neizbežne nostalgije, poželeli bismo da je Remedy prepustio igračima da sami smisle produženi epilog Maksovog iskupljenja, ako to uopšte i žele.

Igra kreće onako klasično, prikladno Makspejnovski – flešbekovima. Maksi stoji u jednoj ogromnoj vili, dok policija polako okupira dvorišta, kupatila i hodnike vile. Ako se podsetimo prvog dela, ovi elementi obično ne zvuče dobro, naročito ako imaju veze sa Maksijem, što nama govori da je Maksi opet uposlio sve mrtvozornike grada nam Njujorka. Nakon što Maks krene da se cmokće sa Monom Sax, dežurnom femme fatale u serijalu, Lejk nas čašćava još jednim flešbekom. Ovoga puta, Maks je u bolnici, a ljudi i dalje hoće da ga ubiju. Ništa novo, a opet, ništa konkretno. Početak priče deluje donekle mračnije nego u prethodnom delu, pre svega zato što nama, igračima, nije ništa jasno u Maksijevim ekspozicijama. Maks je zbunjen u svojim izjavama, i za razliku od prethodnog dela gde nam lepo objasni šta mu se tačno desilo, kao da pokušava da nas slaže. Misterija koja okružuje ove nepovezane segmente će blagovremeno biti otkrivena kako prolazimo kroz igru, ali prvih 20-ak minuta pokazuju da, za razliku od prvog dela, neće biti sve tako lepo za našeg detektiva.

Priča dvojke je sasvim dobra i konkretna. Međutim, i pored toga što je solidna, ipak nije to to. Dok je prvi deo bio prepun surovih, ali nevinih noir motiva koji deluju kao dobro realizovane ideje jednog tinejdžera, Pad donekle pokušava da iste motive opravda sa malo više realizma. Iako je Lejk tu opet odradio dobar posao, priča donekle gubi tu mističnost koja je bila u prvom delu. Stvari kao što su Inner Circle, Aesir, Valkyr i ostali motivi koji su se provlačili kroz prvi deo igre su više služili kao dobro rastegnute metafore, koje su poslužile za motiv osvete i mitološko osveženje u tipičnim detektivskim pričama. U dvojci je to nekako više banalizovano i uprošćeno, ma koliko to skakanje sa flešbekovima pokušava da prikrije. Ne kažemo da je priča igre dosadna, ili slaba, već svoje ključne delove ne pokušava da predstavi kao nešto više od onog što jesu. Čak je i Lejk malo oladio sa metaforama, i počeo da piše Maksa kao tipičnog detektiva, a ne pomahnitalog pesnika, koji slučajno u kožnjaku ima 50 kila teškog naoružanja. Pored toga, igra pokušava da se nadoveže na svog prethodnika i pojedine likove malo promeša, što možda njima daje dubinu koju pre toga nisu imali, ali samim tim stradaju neke činjenice koje se iz tih situacija pojavljuju i predstavljaju The Fall kao pravi i definitivan kraj Maksove osvete. Može se reći da prvi deo nije bio previše potpun u prikazivanju sekundarnih likova kao što su Mona Sax, Džim Bravura ili Vladimir Lem, ali ako se pogleda to malo kako treba – njihovo dalje razvijanje nije bilo potrebno. Glavna i centralna figura je uvek bio Maks, dok su ostali likovi, makar u svojoj pukoj i stereotipnoj prezentaciji, svejedno formirali bogat svet koji je Remedy osmislio. Mona navodno gine u prvom delu, a možda i ne, Lem je krimos koji udružuje snage sa Maksom zbog svojih interesa a kasnije i poštovanja, ali to je to, ništa više od toga. Samim tim, igra je i znatno kraća od prvog dela i ceo narativ predstavlja neko kratko poglavlje koje služi kao wrap-up navodnih rupa koje je ostavio prvi deo, a zapravo to igra nije morala da radi. Tragična romansa Maksa i Mone se i dalje drži kao najbolja u ovakvom mediju, ali u nekim ključnim trenucima izgleda nedorečeno, pre svega zbog dužine igre, što dalje doprinosi tome da možda takav pravac razvijanja glavnog lika ne paše kako treba. Doduše, moglo je da bude i gore, neko je mogao da batali svaki aspekt priče i sveta koji je Remedy formirao i krenuo nekim skroz levim putem i napravio jedno teško nice try, brain, drugi put ćemo o ovome. Tehnički aspekti su znatno unapređeni u odnosu na prvi deo. Havoc engine je učinio pravu stvar za Maksa, stvarajući tako autentičniju atmosferu i gušt u pucnjavama. Teatralni padovi neprijatelja iz prvog dela su poboljšani fizikom endžina, gde njihovo povremeno i komično gubljenje kostiju nakon što ih Maksi naduje beretkama daje još jedan povod klinačkom kikotanju za nas nenormalne. Likovi su takođe bolje napravljeni, a face glumaca lepo prenešene u 3d vode, ovoga puta bez grimasa koje su obeležile prvi deo. Iako tehnička unapređenja uglavnom podrazumevaju dobre stvari kad su u pitanju igre, Maks 2 očigledno ne može da se takmiči sa tehničkim i vizuelnim rešenjima koje je ustanovio prvi deo. Oba naslova su i dan danas odlične i veoma lepe igre ali ako se pogleda taj neki dugoročni plan, Pejn2 ne može da se nosi sa kecom. Prepoznatljive strip table se ovoga puta više petljaju sa ingame animacijama, ali njihov učinak varira u određenim segmentima igre. Pojedine sekvence u priči gube taj fokus i lepotu koju je prvi deo imao, trudeći se da naglase taj mali tehnički boost koji su igre doživele između dva nastavka. Budžet je možda bio veći ovoga puta, ali igri svejedno nedostaje ta utegnutost prvog dela, gde je oskudica bila možda glavni motivacioni faktor da se izvuče nešto kreativno i revolucionarno. Strip table su i dalje najupečatljiviji vizuelni pečat igre, i kombinacija fotografija sa grafičkim doradama ovoga puta izgleda oštrije i snažnije u odnosu na prvi deo.

Jedan od razloga zašto to funkcioniše je odličan odabir glumaca koji su verno dočarani kako u modelima, tako i u stripovima. Njihove crte lica odgovaraju svojim likovima i tipu uloga koje igraju u Pejnu. Timoti Gibs stvarno izgleda kao jedan oronuli detektiv, a u kombinaciji sa Mekafrijevim glasom, Maks opet postaje jedan uspešan audio-vizuelni hibrid različitih osoba koje ne možemo da odvojimo od lika. Mona je ovoga puta ženstvenija i Keti Tong vernije dočarava taj looks that kill kakav jedan ženski ubica i treba da poseduje. Mona je tako možda i najuspešniji proizvod u promeni glumačke postave, a potez Remedy-a da ona bude malo mesnatiji lik u drugom delu je pun pogodak. Ipak, ovakva promena ne odgovara svakom. Timoti možda izgleda kao odličan novi Maks, ali Lejk je ipak bio i ostao jedini Maks što se tiče prepoznatljivosti brenda. Možda zato što je bio prvi, možda zato što je njegova upečatljiva grimasa ostavila neki miks komičnosti i prepoznatljivosti, možda glupi udar nostalgije, ali gledajući Timotija kao Pejna nema tu draž kao Lejkov kez i mrštenje po stripovima. Lejk se kasnije revanširao hardkor fanovima u Alan Vejku, gde je prihvatio svoje zaveštanje i odradio ono po čemu ga većina igrača i poznaje.

Kontrole i gejmplej igre su u principu ostali isti, sa nekim tweakovima tu i tamo. Bullet-time se opet vraća, a kako i ne bi, ovo je Maks Pejn, bejbi, samo što ovoga puta nije onakav kakvog ga se sećamo. U prethodnom delu je služio kao blaga olakšica u pucnjavama, gde je Maksu omogućavao da lakše nišani dok se bacaka i deli pravdu po Njujorku. Kozmetička, ali adekvatna mehanika koja, iako je bila prva u mediju, u principu nije pokušavala da napravi neki big dil od toga. Maks je bio i dalje Maks, običan čovek, kome životne situacije povremeno izrežiraju Pekinpo i Vu. Međutim, u dvojci je bullet-time poprimio oblike super-moći koje je Maks dobio nakon što ga je ujeo radioaktivni Kijanu Rivs i tako je Maks za nijansu brži od ostalih protivnika. Možda nebitan detalj, ali mi je uvek delovao kao nepotrebna stvar u ovakvom hardboiled detektivskom napucavanju. Okršaji sa protivnicima povremeno postaju previše jednostavni kada igrač shvati ovu promenu, što odmah uništava svaki oblik tenzije koju je prethodni deo imao.

Muzika je opet jedna od jačih stvari u Pejnu, koja se drži možda bolje od ostalih elemenata igre. Prepoznatljiva Maksijeva tema ovoga puta je poboljšana čelom koje struže lepi nam Kivilaakso iz Apokaliptike. Iako većina preferira klavirski aranžman iz prvog dela, Kivilaakso praktično radi jedan fan cover pesme i pretvara staru temu u logičan napredak koji dodatno mrači celu atmosferu igre. Promena je bila toliko dobra da se čak ni Rockstar nije previše kanio promeniti istu temu za trojku.

Međutim, pored Maksove teme, jedan od muzičkih dragulja u Padu jeste Late Goodbye, pesma finskog Amadeus benda – Poets of the Fall, vrlih finskih momaka koji nisu stranci Remedy-u, s obzirom da je frontmen Marko već bio Vladimir Lem, a sve što je fino, to je i finsko. Iako sam kao klinac mrzeo ovu momčad, misleći da su klasični pseudorokerski klipani koje su ispljuvale nulte milenijumske godine, njihova žanrovska fleksibilnost, raznovrsnost, kao i zastupljenost u sferi video-igara me je veoma brzo naterala da promenim svoje mišljenje, a kasnije čak i da im se pridružim kao backup gitarista na pojedinim nastupima po Evropi.

Poetsi će nastaviti saradnju sa Remedy-em i u fantastičnom Alan Vejku, gde će otpevati i odsvirati sve šmekerske pesme Starih bogova Asgarda. Nadamo se da ćemo ih slušati i u nadolazećem Quantum Break-u, jer neki oblik poštovanja prema fanovima, naročito nakon informacije da Alan Vejk2 igramo tek nikad, mora da postoji.

Možda deluje da nisam bio nešto previše ljubazan prema Padu Maks Pejna. Međutim, to nije tako. Bez obzira na sve što je ovde navedeno, ovo je i dalje jedna prava Maks Pejn igra i najbitnije, jedna prava Remedy Maks Pejn igra. Mozak i telo tima koji nam je doneo čedo što beše prvi Maks je ostao nepromenjen, a to je dovoljno veliki pokazatelj da je igra već u startu fantastična, dok su ove sitne žalopojke u tekstu samo čupkanja malih i ne toliko bitnih stvari jednog fana koji ceni medijsko zaveštanje koje je ostavio prvi deo. Donekle drugačiji u formi, ali u svojoj suštini neizmenjen, The Fall of Max Payne predstavlja alternativnu i bez obzira na sve, adekvatnu završnicu cele priče o Maks Pejnu. Kraj je konfuzan, naizmenično zatvoren i otvoren za intepretaciju, što daje celoj mitologiji tu neophodnu dubinu koja je potrebna većini današnjih igara. Ovo je nažalost i poslednji Maks Pejn koji je napravio Remedy, pre nego što je prava kupio izvesni Rockstar. Kao čovek i pilot Milenijumskog sokola, bio bi red da se cela trilogija kompletira na lepom EmuGlx-u. Kao odvratno stvorenje i seks mašina, poslednji tekst o Pejnu biće podjednako uvredljiv kao i pristup jednog developera koji nije želeo da pokaže dovoljno poštovanja prema nečemu što nije GTA.