Stray (2022)

Dok se neke indie igre trude da pronađu svoju publiku uz pomoć nikad ranije viđenih izvođenja koja drastično odudaraju od trenutnih velikih igara koje proizvode ogromni timovi za najveće izdavače zabavnog softvera na svetu, mnoge indie igre su uspele da ostvare veliku popularnost samo uz pomoć zanimljive osnovne formule koja je začinjena sa neočekivanim vizuelnim stilom, atmosferom igranja ili pričom. Posle rada na nekim od najvećih igara današnjice unutar francuskog giganta Ubisoft, dvoje developera Colas Koola i Vivien Mermet-Guyenet rešili su da oforme svoj nezavisni tim BlueTwelve Studio i naprave igru o kojoj su uvek maštali. Rezultat njihovog rada je avantura iz trećeg lica Stray koja igrače stavlja u šape izgubljene mačke unutar futurističkog okruženja koje je inspirisano natrpanom arhitekturom Hong Kong enklave Koulun koja je tokom ranih 1990-tih u svojim zidovima držao čak 50 hiljada stanovnika.

Nažalost, iako što ovaj naslov igračima nudi solidnih par sati zanimljivog gameplay-a, posle završene avanture nas je najviše iznenadilo što ova igra nije uspela da pronađe način da se uzdigne od svoje prvobitne platformer formule, i makar približi nekim od mnogobrojnih emotivnih momenata koje smo dobili kada nas je Fumito Ueda pre više od pola decenije oduševio sa svojim mačijim hitom The Last Guardian.

Stray je avantura iz trećeg lica koja daje šansu igračima da preuzmu punu kontrolu nad mačkom lutalicom koja se igrom slučaja našla unutar zatvorenog grada, koji je ostavljen da trune naočigled stotinama godina posle nepoznate apokalipse. Našavši se unutar sumornog i napuštenog urbanog terena, igrač brzo saznaje da ovaj podzemni grad u sebi ipak krije tragove života. Mnogi delovi grada su pod opsadom agresivnih organizama zvanih Zurg, ali u par izolovanih enklava se nalaze udruženja humanoidnih robota koji su pronašli svoju svest i inteligenciju.

Centralna jedinstvena stavka igre je činjenica da igrač ima punu kontrolu nad malom, brzom i agilnom mačkom, koja je za potrebe ovog naslova realizovana na zaista upečatljiv i dopadljiv način. Naša mačka žustro reaguje na komande gamepada, može da trči, skače i balansira sebe u zaista širokom spektru okruženja koje nikako ne bi odgovarali ljudskim likovima i sličnim protagonistima na koje smo navikli da kontrolišemo. Dizajn sveta koji istražujemo je zaista nadprosečno realizovan, sa neverovatnim brojem zanimljivih platformerskih rešenja koje promovišu verikalno kretanje i pronalazak ruta kroz koje bi se samo mala i agilna mačka mogla provući. Ali bitno je reći i da ovo nije normalan platformerski naslov. Naša mala mačka ne može da promaši skok ili slučajno sklizne sa ivice i padne. Developeri su insistirali da igrač može da radi samo proverene automatske skokove koji se aktiviraju kada se u svetu igre prikaže „doskočna“ ikonica. Ovo čini skoro ceo gameplay igre opuštenim i relaksirajućim, sa samo par sekvenci dobre akcije.

Tokom kampanje koja traje u proseku svega oko 4-5 sati (do 10 sati za vijanje Platine), igrač će dobiti šansu da istraži desetak zona podzemnog grada, pronađe par enklava preživelih robota, i nađe nekoliko prijatelja kojima će pomoći. Da, ova mačka može da direktno komunicira sa ovim robotima uz pomoć male pričljive sonde B12 koja nam se pridruži u prvom satu ove avanture. B12 omogućava igraču ne samo da upozna desetine i desetine robota (od kojih će neki biti ključni za rešavanje misterija i otvaranja puta ka opasnijim delovima grada), već i da se upozna sa istorijom sveta, reši par jednostavnih sidequest-ova, i pomogne igraču da reši mnogobrojne puzzle i akcione sekvence.

Dok je platformerski deo igre maltene u potpunosti automatizovan, retke akcione sekvence igre daju igračima malo šanse za eksperimentaciju i umeće kontrole gamepada. Agresivne bakterije Zurg su transformisale velik deo podzemlja u zagađene zone kroz koje preživeli roboti ne smeju da se kreću, ali to ne sprečava našu mačku da se prošunja i nađe prolaz. U početku igre developeri su uposlili Zurg bube samo da nas nateraju da se brže krećemo po nivoima, ali ubrzo potom izazovi postaju veći. Zurg sekcije se pretvaraju u blage puzzle zone, a posle sredine igre čak dobijamo i zadovoljavajući način da se borimo protiv njih.

Većina ciljeva koje moramo da odradimo je vezana za zadatke koji nam daju razni roboti na koje naiđemo. Zadaci često sadrže par mini questova, a oronule ulice podzemnog grada takođe u sebi kriju mali broj sporednih zadataka kojima se mogu otključati par sakrivenih collectible itema. Igra u sebi nudi veoma malo ovih collectible zadataka, od kojih se najviše izdvajaju „remembrance“ momenti koji mogu pomoći našem malom dronu B12 da se seti više događaja iz prošlosti.

Kao i svaka prava mačka, igrač itekako ima mogućnost da pravi dar mar gde god uspe da se zavuče. Svet je prepun lokacija u kojima naša mačka može da grebe i oštri svoje kandže, odspava, mazi se, igra se, i naravno ruši male stvarčice sa stolova u kućama robota kojima rusvaj ne smeta.

Dok će Stray će definitivno ostati dugo upamćen po svojm vizuelnom i audio dizajnu koji zaista čini svaku zonu igre veoma dopadljivom za igranje (pogotovo na PlayStation 5 konzoli gde smo je mi igrali, gde je igra realizovana u nativnoj 4K rezoluciji sa 60 frejmova u sekundi, impresivnim 3D audiom i DualSense efektima), ovaj naslov narativno i emotivno je ipak iznenađujuće prazan. Mačka koju vodimo skoro i da nema nikakav svoj identitet, ona je tu samo da nam služi kao vozilo kojim upravljamo od prve do zadnje scene igre. Dok smo u The Last Guardian-u mogli da vidimo mnoge delove igre gde je gigantski Trico bio znatiželjan, srećan, uplašen, ratoboran i slično, ovde smo samo dobili tihog protagonistu koji prazno reaguje na događaje oko nje. Scenaristi igre jesu ubacili blagu dozu emocija u sporednu postavu igre, ali finalni proizvod nam je na kraju ispao samo kao nadprosečna avantura koja je vredna igranja zbog odličnog vizuelnog stila, jedinstvenog načina kretanja kroz odlično dizajnirane nivoe, dobre atmosfere i zvuka. I pored svih ovih pozitivnih stvari, ipak nam je na kraju falio neki dodatni emotivni momenat ili neko drugo dešavanje koje bi na kraju igre uzdiglo ovaj projekat van iskustva koje smo mogli doživeti u prvih pola sata igre.

Stray je naslov definitivno vredan igranja i verovatno će se naći u listama za najbolje igre godine u par tehničkih kategorija, ali ipak nije uspeo da nas oduševi. Ljubitelji mačaka će sigurno obožavati ovu igru, ali oni koji su posle The Last Guardian-a hteli novu dozu magičnih trenutaka sa virtuelnim ljubimcem na TV ekranu će morati da sačekaju neki novi slični gaming projekat.