Kada je dizajner igara i animator Famito Ueda stigao 1997. godine stigao u Sony-jev „Studio Japan“ u Tokiju, odmah je dobio dozvolu da oformi mali tim i u stvarnost dovede njegovu prvu originalnu video igru na prvu PlayStation platformi. Posle par godina rada, Ueda i njegov mali tim su došli do zaključka da njegova vizija ne može biti ostvarena na ovom hardveru, što je dovelo do odlaganja igre i njenog prebacivanja na mnogo sposobniji PlayStation 2. Iako je bila fokusirana na veoma jednostavni gameplay i agresivno minimalističku naraciju koja je promovisala izgradnju emocija između igrača i NPC devojčice u igri, puzzle-platformer i akciona avantura Ico je odmah po svojoj premijeri uspela da ugrabi pažnju javnosti. Ovo je posebno vredno hvale jer je Ueda uspeo da ostvari trajni utisak na vlasnike PS2 konzole u prazničnom periodu 2001. kada je ova konzola postala dom ne samo nekih od najpopularnijih igara ikada izdatih na dominantnoj PS2 konzoli (Final Fantasy X, Gran Turismo 3 A-Spec, Jak & Daxter, Metal Gear Solid 2: Sons of Liberty, Silent Hill 2) već i planetarnih hitova koji su zbog svog kvaliteta i inovacija uspeli da oforme totalno nove žanrove (Grand Theft Auto III i Devil May Cry)!

Ohrabreni kritičkim uspehom i prodajem igre (koja će tokom sledećih godina uspeti da se proda u preko 1 milion kopija), Famito Ueda i njegov Team Ico tim, od svega desetak developera, je odmah sebi dao novi zadatak – kreaciju nove igre gde će igrači u koopereaciji sa drugim igračima moći da se penju po telima ogromnih džinova u ogromnom svetu koji će istraživati dok jašu svog konja. Ovaj ambiziozni cilj za kooperativno igranje se ispostavio preteškim za PS2 hardver i maleni tim, što je dovelo do prebacivanja fokusa na veliku singleplayer kampanju tehnički odlično potkovane igre Shadow of the Colossus koja je stigla u prodaju tokom oktobra 2005. godine. Ohrabren još boljim reakcijama kod kritike i igrača koji su SotC čak nazivali jednom od najboljih igara ikada napravljenih i pravim dokazom da video igre mogu da slome granice svog medijuma i postanu deo “prave” umetnosti, Famito Ueda je zamislio veoma ambicioznu treću igru koja bi spojila elemente Ico-a (igranje i razvijanje emotivne veze sa jednim NPC-om) i Shadow of the Colossusa (prisustvo džinova) u totalno novoj formi. Njegov plan se kristalizovao u projektu The Last Guardian koji je Team Ico planirao da izda na PS3 platformi. Nažalost, tehnička zahtevnost ovog projekta i nedostatak dovoljno jakog hardvera da na ekranu sprovede njihovu viziju su doveli do propale marketinške kampanje u kojoj je dugo najavljivana i promovisana PS3 verzija igre nestala iz oka javnosti 2011. godine posle više od 5 godina rada!

the-last-guardian-trico-2

Iako je industrija video igara prepuna projekata koji nikada ne ugledaju svetlost dana (zapravo, više ima takvih projekata nego izdatih igara), Sony je ocenio da je ovaj naslov ne samo postao previše bitan za vlasnike njihovih konzola koji nikad nisu odustali od čekanja na isti, već su videli da je osnovna zamisao ove igre veoma solidna i vredna sprovođenja u stvarnost. Ovo je dovelo do povratka na posao čim je PlayStation 4 hardver stigao u ruke developera u Studio Japan-u, bez ikakvih izmena vizije Famito Uede koji je upravljao projektom sada kao šef nezavisnog dizajnerskog studija Gen Design čiji sastav su činili najbitniji članovi starog Team Ico-a. Originalna vizija igre koju je sada najzad mogao bez ikakvih kompromisa da renderuje PlayStation 4 hardver je najzad bila prikazana javnosti na sajmu E3 2015, a puna igra je stigla u prodaju početkom decembra 2016. godine. Iako smo na ovu igru morali čekati malo više od 9 godina, sa zadovoljstvom možemo reči da je dugo čekanje na The Last Guardian bilo opravdano!

The Last Guardian prati avanturu mladog neimenovanog dečaka koji biva kidnapovan iz svog sela od strane ogromnog džinovskog bića Trico-a koji najviše podseća na mutirani spoj mačke, psa i ptice. Na japanskom „toriko“ znači zatvorenik, ali takođe u pitanju su igre reči za izrazima ptica („tori“), mlada ptica („tori no ko“) i mačka („neko“). Shvativši da je ovo veliko i veoma jako magično biće ipak prijateljski nastrojeno ka njemu, dečak odlučuje da zajedno sa njim pronađe put iz ogromnog uništenog grada okruženim ogromnim zidinama, unutar kojih i dalje funkcioniše stara magija koja je i bila odgovorna za dolazak dečaka u ovo napušteno prelepo prostranstvo. Tokom kampanje koja traje u proseku oko 12 sati (i mnogo duže od toga ako odlučite da pronađete sve što ova igra ima sakriveno u sebi) dečak i Trico će zajedno proći kroz pravo sito i rešeto, istražujući puteve kroz ogromni i veoma impresivni urušeni drevni grad, upadajući u mnoge nevolje i nalazeći neopisivu lepotu u okruženju u kojem su se našli. Ova dugačka avantura na odličan minimalistički način lagano graditi odnose između dečaka i Trico-a, prosto mameći igrača da sve više i više brine o ovom velikom biću koje će vam ne samo pomagati da rešite mnoge zagonetke i upadati u mnoge komične situacije koje će vas nasmejati, već će biti i voljno da se žrtvuje na mnoge načine da bi vas zaštitio.

the-last-guardian-trico-7

Iako je ovo putešestvije prepuno nezaboravnih momenata divljenja i sreće, fantastično dobro postavljeni narativni stil The Last Guardian-a takođe zalazi i u veoma mračne i nasilne sekvence, čineći igru neretko veoma teškom za gledanje i igranje zbog emocija koje može da izazove u igraču. Takvi momenti su upravo i razlog zašto je Famito Ueda uspeo da izgradi reputaciju kao jedan od najboljh režisera video igara svih vremena. On zna kako da natera igrače da postanu zainteresovani za odnose sa karakterima na ekranu, da se aktivno sprijatelje sa njima, da brinu za njih i da urade sve u njihovoj moći da im što brže pomognu kada im je prijatelj u opasnosti.

Iako je dečak glavni lik sa kojim igrači upravljaju, prava zvezda je Trico. Ova velika zverka je dovedena u stvarnost ogromnim zalaganjem tima koji je do zadnjeg dana izgradnje igre radio na njegovom AI-u i animacijama. Finalni rezultat je bez ikakve sumnje najbolje i najrealnije dizajnirani NPC koji je ikad prikazan u istoriji video igara! Tokom kompletne igre Trico će se ponašati totalno realistično, razmišljaće i kretaće se totalno prirodno, bez ikakvih naznaka koji bi prikazali da se na ekranu kreće neki robot ili veoma „skriptovani“ lik koji samo slepo ponavlja radnje koje su mi zadali developeri. Ono što je još impresivnije, ogromni Trico se odlično snalazi sa kretanjem i u baš uskim prolazima! Igrači će morati da se naviknu na ovo biće koje ima svoju volju, ali koje je ipak više nego voljno da vam pomogne. Dizaće vas na velike visine, preskakaće ogromne provalije, guraće svojom snagom teške objekte, boriće se protiv protivnika koje dečak ne može da ošteti i redovno će vam svojim ponašanjem davati predloge u kom pravcu bi avantura mogla da se nastavi. Tokom igranja će Trico naravno upadati u nevolje i na igraču će biti da ga spasi, da mu izvuče koplja protivnika iz tela (ona ostavljaju trag krvi koji ne nestaje), a Trico će isto tako pomagati dečaku kada se on nađe u problemima, na primer hvatajući ga iz vazduha tokom nemogućih skokova.

the-last-guardian-trico-3

Iako se na prvi pogled Trico čini kao totalno nezavisno biće, igrač će od početka igre moći donekle da upravlja sa njim sa jednostavnim komandama da mu Trico priđe (R1) ili da napadne nešto (krug, ako imate svetlosni štit). Ovo će vam pomoći da lako rešite početne zagonetke igre gde će dečak morati da se snalazi sa raznoraznim platformerskim deonicama i aktivacijom mašina. Posle par sati igranja će se njihovo prijateljstvo produbiti i igrač tada na raspolaganje dobija mnogo više komandi za Trico-a koji se aktiviraju tajedničkim pritiskom na R1 i jedno od glavnih dugmadi gamepada (trougao – skoči, kocka – napadni, krug – hodaj u ovom pravcu, iks – podigni se na zadnje noge). Ove nove komande menjaju tok interakcija između dečaka i Trico-a, omogućavajuči igraču da ako zna šta želi veoma brzo natera Trico-a da ga podigne na primer do visoke terase ili da preskoči provaliju. Količina prisutnih akcija van ovih komandi za Trico-a je mala. Dečak može nositi lakše stvari (krug), sporo gurati teže objekte (kocka), čučnuti i puzati kroz uske prolaze (X), meditirati u mestu što će vam dati pomoć oko rešavanja zagonetki (L3) i pogledati u pravcu Trico-a (L1). Većina zagonetki se svodi na sposobnosti igrača da identifikuje i oslobodi prolaz do sledeće deonice (što uključuje i uklanjanje ogromnih amajlija sa slikom oka kojih se Trico boji), ali u nekim delovima igre će Trico svojim zabavnim ponašanjem biti odgovoran za put napred. Tako ako na primer vidite da je Trico veoma zainteresovan za nešto, pogledajte dobro oko njega jer velike su šanse da se baš tu krije put za izlazak iz trenutne zone.

U tradiciji ostalih Team Ico igara, i The Last Guardian takođe ima značajnu akcionu komponentu. Trico i dečak će često tokom svog putovanja kroz uništeni grad sretati misteriozne viteške oklope koje pokreće nepoznata magična sila koja i dalje vlada nad gradom. Dečak ne može aktivno da se bori protiv ovih vitezova, što zahteva ili bežanje od njih dok se ne reši neka zagonetka ili dovođenje Trico-a koji će ih izudarati sve na odličan način. U takvim frenetičnim scenama borbe igrač ipak može pomoći trčeći oko ogromnog Trico-a, odvlačeći pažnju vitezovima koji nose koplja ili rušeći vitezove koji nose štitove sa slikom oka. U mnogo većim scenama borbe (čije detalje koje ne želimo da otkrijemo u ovom opisu) igrač će morati da rešava zagonetke u samom okruženju oko ratišta da bi pomogao Tricu u borbi protiv mnogo sposobnijih i agresivnijih protivnika. Ove ogromne scene borbe predstavljaju neke od najimpresivnijih delova igre koji će vam dugo ostati u sećanju ne samo zbog akcije i ogromnog nasilja koje će biti prikazano u njima, već i zbog perioda posle bitaka u kojima će i dečak i Trico morati da potroše vreme na oporavak i pronalazak puta nazad ka visokim zidinama grada.

the-last-guardian-trico-4

Iako je igra prepuna dobrih momenata i mehanike, tokom igranja smo nažalosti primetili i par nedostataka koji nama nisu smetali ali nekima mogu potencijalno pokvariti zabavu. Dok je sistem upravljanja dečakom jednostavan i intuitivan, kontrola nad kamerom je ipak više problematična. Da bi ste lakše sa njom upravljali, predlažemo vam da u opcijama povećate osetljivost pomeranja kamera na maksimalni nivo, i da se ne nervirate kada u retkim situacijama kamera postane zaglavljena na svega par sekundi između Trico-a i bliskih zidova. Još jedan problem na koji smo naišli je redak momenat kada je Trico odbijao da nas posluša. Preciznije, u jednoj sekciji igre Trico i dečak su posetili podzemni sistem jezera i bazena gde je igra zahtevala od igrača da natera Trico-a da roni. Ove sekcije predstavljaju jedini deo igre gde je Trico na par minuta par minuta odbijao da nam posluša komande, ali na kraju je ipak zaronio. Ovi problemi se mogu lako indetifikovati tokom igre, ali ne predstavljaju problem koji utiče previše na tok igranja i uživanje koje smo imali prilikom prelaska The Last Guardian-a. Ono što predstavlja problem koji će ipak zasmetati većini su ispod-prosečne performanse na bazičnoj PS4 konzoli (PS4 Pro na kojem smo mi igrali igru se daleko bolje snalazi sa igrom). Ovo dovodi do pada framerate-a ispod željene mete od 30 frejmova u sekundi tokom igranja u većim zonama igre, što je bilo oprošteno legendarnom Shadow of the Colossusu na PS2 konzoli, ali ne verujemo da će biti oprošteno danas u 2016. godini.

Ne možemo završiti ovaj opis bez spominjanja zaista impresivne audio vizuelne komponente igre. The Last Guardian u sebi ima unikatni stil Team Ico igara sa jarkim osvetljenjima, veoma komplikovanim arhitekturnim rešenjima i amosferom koja je napravljena na bazi istraživanja velikih prostranstrava u tišini gde se samo čuje priroda i vetar. Grafika tokom cele igre je veoma impresivna, iako mnogi elementi okruženja u sebi nemaju nivo detalja koji je prisutan u modernim AAA igrama. Ovo je nadoknađeno čistom količinom zanimljivih građevina i objekata oko igrača, okupanih u veoma impresivnom osvetljenju i efektima magle. Zbog ovakvog pristupa izgradnje vizuelnog stila, skoro svaki put kada izađete na otvoreni prostor ćete biti dočekani spektakularnim pristranstvima, a mogućnost Trico-a da skače preko velikih provalija će omogućiti da posetite mnoge od velikih građevima koje vidite u daljini. Dizajn nivoa je zbog mogućnosti Trico-a veoma vertikalan, a u drugoj polovini igre ćete posetiti mnoge baš visoke lokacije gde će i dečak i Trico biti primorani da biraju neverovatno impresivne putanje za napredak kroz priču. Takođe ne možemo ni da ne spomenemo neke od većih akcionih sekvenci u kojima će na ekranu biti prikazan zaista neverovatni nivo uništenja, često sa veoma visokim zgradama koje se na veoma realistični način ruše i sa Trico-om koji jedva uspeva da pronađe način da se spasi od padova. Ovakve sekvence su često toliko vizuelno impresivne da predstavljaju jaku konkurenciju spektakularnim scenama uništenja na primer iz nedavno izdate Uncharted 4 igre.

The Last Guardian predstavlja igru koja je bila vredna čekanja. Zanimljiv i unikatan gameplay, prisustvo NPC-a koje je nije nalik nijednoj drugom iz cele istorije video igara, odlično ispričana puna priča o mističnom gradu i čudnoj družini koja je pokušala da pobegne iz njega. Ako ste bili u sumnji da ova igra neće ispuniti prevelika očekivanja koja su narasla tokom zadnjih godina, sa zadovoljstvom možemo reći da ovo nije samo jedna od najboljih igara trenutno na PlayStation 4 platformi već verovatno i najbolja igra koju je Famito Ueda napravio do sada!

The Last Guardian (PS4)
  • 10/10
    EmuGlx Score - 10/10
10/10

Finalni utisci

Retko kada izađe igra koja zaista pokuša da uradi nešto novo, a još ređe ona koja cilja da baš pogodi naše emocije i natera nas da se sprijateljimo sa kompjuterskim kreacijama. Upravo ovo je uspeo legendarni japanski režiser video igara Fumito Ueda, napravivši vanserijski kvalitetnu igru koja u jednakom delu promoviše spektakl i prijateljstvo.