Red Dead Redemption 2 (2018)

Nekada davno mnogi od nas su bili svedoci revolucije u gaming industriji. Trenuci prelaska sa softverskog renderinga na 3D akseleraciju je bilo stvarno nešto posebno. Nakon toga, svaka bitnija revolucija se ticala koncepta kako su igre dizajnirane i stvarane. Jedna od najvećih je naravno izlazak GTA III na PS2 konzoli, prelazak sa top down pogleda u potpuno 3D okruženje gde vam je ceo Liberty City bio na dohvat ruke. Half Life 2, po priči, grafici i izvođenju. Crysis, igra sa kojom se i današnji kompjuteri poprilično muče da je pokrenu. Halo, omogućavanje kompetitivnog multiplayer igranja igračima na konzolama sa gamepadom. Ovo su samo neki primeri šta se sve dešavalo u proteklih dvadesetak godina na tržištu.

Ovih dana, reč evolucija je poprilično subjektivan pojam veće grupe ljudi, koji postavljaju trendove u gaming industriji. Par godina u nazad, revolucija više predstavlja devoluciju i vraćanje nekim osnovnim korenima. Pogledajte samo koliko 2D platformera postoje, čak je i jedna nominovana za igru 2018 godine, pored God of War, Spider-Mana, i Red Dead Redemption 2. Reč evolucija je poprilično komplikovana i drugačija za svakog gamera, a šta ona stvarno predstavlja, razlikuje se od osobe do osobe.

Red Dead Redemption 2 nam je napokon došao. Proteklih par nedelja smo imali vremena da se upustimo u ovaj savršeno dizajniran svet, sa neverovatnom grafikom za ovu generaciju konzola i sa načinom pripovedanja koji toliko fali u današnjim igrama. RDR2 je naslov koji je čak i pre izlaska obelezen kao igra godine, možda i igra decenije. Naravno da je Rockstar imao poprilično veliki zadatak da nadmaši uspeh druge igre u Red Dead serijalu, Red Dead Redemption. Mnogi je predstavljaju kao pravu revoluciju u dizajniranju otvorenog sveta, gameplaya i interakcije igrača sa celim svetom i šta ga sve naseljava. Par nedelja kasnije, posle mnogo desetina sati provedenih uz RDR2 smo se pitali, da li je ovo stvarno revolucija ili klasična devolucija i vraćanje na primitivniji način izvođenja za razliku od drugih popularnih open world igara, koja krase tržište proteklih godina?

Radnja Red Dead Redemption 2 se odvija 1899 godine, desetak godina pre dešavanja prvog dela. Vi ste u ulozi Arthura Morgana koji sa svojom malom ali odabranom zajednicom, pokušava da nađe bezbedno mesto da se pritaje i pokušaju da nastave koliko toliko normalan život posle velikog incidenta u Blackwatter gradiću.

Svet je na pragu revolucije i sve šta su kauboji i razbojnici poznavali se menja. Način kako ljudi žive, organizovana vlast, red i mir uporno pokušavaju da ometu sve one koji su ostali zaglavljeni u 18. veku. Divlji Zapad kao i ostatak sveta, munjevitom brzinom pokušava da se prilagodi kako industrijskoj tako i društvenoj revoluciji. Problem je što to se ne dešava tako jednostavno i lako kod svih. Svet Red Dead Redemption 2 igre je kompleksan, ispunjen likovima koji su navikli da uzimaju pravdu u svoje ruke, uključujući i našeg protagonistu Arthur Morgana. Iako počinje da shvata da se sve oko njega menja, svestan je da se našao u ovoj evoluciji društva kao prastari dinosaurus među evoluiranim bićima, totalno inferioran u onosu na sve, koji zna da se ponaša samo na jedan način, koga koreni vuku na brutalne i jednostavne akcije, radnje bez potencijala za sutrašnji mir, već život od trenutka do trenutka. Male organizovane grupe, ljudi poput Arthura vide kao zlikovce, koji pokušavaju da im uzmu način života na koji su se navikli, koji su do juče živeli onako kako su baš oni želeli, ne baš toliko svesni da se sve dešava sa razlogom i da će već sutra biti pregaženi vremenom, bukvlano. Svi sem Arthura Morgana.

Kao i svet koji se razvija, Arhur je svestan nekih promena, ali ponovo, ne apsolutno svega čime se susreće. Kao i svako prvobitno društvo, bitno je da se svi drže zajedno i da obezbede najslabijim karikama osnovne stvari za život. Ipak, grehovi koje su načinili polako počinju da ih proganjaju i moraće da plate za svaki život koji su oduzeli, a najviše će ispaštati najslabiji. Generalno, Arthur je lik koji pokušava da ostane po strani, da radi ono šta mu se kaže i da se ne upliće u probleme koji se stvaraju oko njega, čiji deo ne mora da bude. Jednostavo, gleda svoja posla, ali od kada preuzmete kontrolu nad njim, trenuci kada postaje svestan sveta i pozicije u kojoj se trenutno nalazi, na vama je da odlučite da li želite to da promenite. Da li možda želite da postanete mekši prema ostalima, kako stanovnicima svog kampa, tako i nasumičnim prolaznicima, ili želite da ignorišete i rešavate probleme samo koji se tiču vas, od kojih možete dobiti nešto konkretno. Samo pazite, vaš izbor uvek ima težinu, jer okretanje leđa nekome može zahladneti odnos ili stvoriti neprijatelja, dok pomaganje možda obezbediti neočekivano jakog partnera u budućnosti.

Družina kojoj Arthur pripada je jedinstvena i savršeno odrađena kao i svet u kome se nalaze. Kao i kod svake igre, svaki lik je detaljno zamišljen i realizovan. Od Dutch van der Linde, vođe grupe, preko Hosea, njegovog najstarijeg pratioca, Bill Williamsona, Daveya, Anabelle i naravno, protagonistu drugog dela John Marstona. Svi oni vode svoje živote, svi oni imaju i potrebe. Arthur je tu da im pomogne i olakša svakodnevni život u kampu koliko god je moguće. Dok Arthur kreira svoju priču i završava usluge svojih prijatelja, ostali u kampu će pričati o aktuelnim dešavanjima, kako i šta je najbolje uraditi za preživljanje, pokušavati da reše probleme i nesuglasice između sebe. U jednom trenutku će svi biti složni, igrati i uživati u noćnim satima, kada ni jedna količina alkohola neće biti dovoljna. Igrajući domine, poker ili jednostavno kolo. U drugom, kada sunce svane, džangrizive žene i pijanice će možda uznemiravati ostale, stvoriće se svađe. Svaki put kada budete prošli pored njih, pokušaće da vas upletu i uvuku u njihove probleme, koje Arthur vešto izbegava.

Red Dead Redemption 2 je možda najkompleksnija igra koja je izašla na tržištu u poslednjih desetak i više godina. Ne po sistemu koji je u njemu, već po izvedbi, uzevši u obzir kako je ovo naslov koji će milioni i milioni igrati, pogotovo nakon neobjašnjivog uspeha GTA V igre. Koliko je komplikovan i detaljan uvod ovog opisa, toliko je i svet u kome se dešava RDR2. To je svet koji diše, gde svi njegovi stanovnici imaju svoje živote, ciljeve i dnevne rutine. Svet u kome životinje funkcionišu samostalno, gde se predatori bore za plen, dok plen želi da preživi samo još jedan dan. Ovo je igra u kojoj svaki detalj ima smisao, u kojoj je svaki kamen planski postavljen, svaki trag vodi ka nečemu drugom, svaki potez i odluka ka odgovarajućem rezultatu. Čak i ako se zamerite sa nekim i pobegnete, taj neko neće to zaboraviti, već će vam naplatiti, kad-tad i gde god. Ta detaljnost, koliko je pozitivna i apsolutno divna u svakom pogledu, je jedna od retkih mana ove igre. Sve šta se nalazi u svetu je prosto previše za igrače, svaki detalj, svaka misija, svaka animacija. Verujemo da je Rockstar želeo i imao najbolje namere kako bi nam približio Divlji Zapad i revoluciju u kojoj se on našao na najbolji mogući način, ali to sitničarenje kod apsolutno svake stvari je, već posle dvadesetak-tridesetak sati, umarajuće.

Igra počinje dosta sporo, sa prelepim snežnim pejzažom i borbom za pronalaženje skloništa i preživljavanje surove zime koja je na izmaku. Rockstar se potrudio da na najbolji način pokaže evoluciju svog endžina, svim efektima već u prvih sat dva vremena igre. Taj spor tempo igre, koji se nastavlja kroz prva tri četiri chaptera je tu sa razlogom, ali jednostavno nije za svakoga. Sa količinom svega šta možete raditi u igri, potrebno je i vreme, a Rockstar na poprilično intuitivni način, smatrajući svoju igru drugim pravim životom svojih igarača, dopušta i daje (oduzima) vremena svima njima, da pokušaju da uživaju u svetu koji su kreirali i utonu u njega. Upiju poslednju kap, zrak sunca i potroše poslednji metak koji će pronaći ili kupiti. Uzmite odmah u obzir da je ovo igra koja se ne igra brzo, već za koju je potrebno prepustiti se i shvatiti, razumeti stvari i ceo svet totalno samostalno.

Koliko je svet u kome se nalazite detaljno i savršeno odrađen, toliko i apsolutno svaki lik koga susrećete, nebitno da li ga vidite jednom, da li je bitan za glavnu priču ili je samo deo sporedne misije koje možete ali i ne morate završiti. To je možda najjača odlika Rockstarovih igara, način pripovedanja i neumorne konverzacije koje uvek kriju zanimljve stvari koje vam mogu kad-tad koristiti. Svaka konverzacija je nestvarno dobro osmišljena, odlično odglumljena i savreno režirana. Taj deo igre u kombinaciji sa neverovatnom grafikom i okruženjem daje fantastičan rezultat i čini atmosferu u ovoj igri nestvarno dobrom. Atmosfera, to je stvar koju nisu mogli bolje da odradi, a ona dolazi kao rezultat kombinovanja mnogih drugih delova igre koje smo već pomenuli. Kako prelazite RDR2, dobićete utisak da ste vi postali deo tog sveta, stanovnik Divljeg Zapada, nebitno da li je to zbog lova i obezbeđivanje osnovnih sretstava za preživljavanje stanovnika kampa ili neumorni lov na životinje. Imaćete osećaj da sve to radite Vi, ne Arthur Morgan ili koji god protagonista. Dobijate taj osećaj pripadanja tom svetu i počinjete polako da razmišljate kao kauboj. Trenutak kada se ubacite u ulogu je i momenat kada iskreno počnete da brinete o dobrobit svog lika u igri, tj vas, ili bolje rečeno Arthur Morgana. Za sve to je zaslužna upravo ta, savršena i neobjašnjiva atmosfera koja krasi ovaj naslov.

Iako je ovo treći deo franšize drugi deo koji se dešava u open world okruženju, Rockstar je bio štedljiv na rečima u igri što se tiče pojedinih objašnjenja mehanike i kako igra funkcioniše. Sve šta želite da radite u igri je potrebno da sami otkrijete, nije vam nacrtano, objašnjeno i neće vam biti. Dobićete možda mali savet za određenu stvar, ali kako ta stvar funkcioniše i u kojim trenucima je najbolje upotrebiti, apsolutno je na vama da otkrijete. To dopuštanje da igrači sami uđu u svet na način na koji žele, je mač sa dve oštrice u ovom naslovu. Kao igra sa globalnim mass appealom, potrebno je da bude pristupačna apsolutno svima, što u ovom slučaju nije tako. Mnogi igrači će ove stvari okarakterisati kao preopterećujuće i možda odustati kada se zasite divnih pejzaža, fantastičnih priča i savršene tranzicije dana i noći kao i ekosistemu koji igra poseduje. Da, tu ima neverovatno mnogo stvari koje funkcionišu savršeno, ali ukoliko bi ovu igru uzeli i razumeli je kao simulaciju ”kako postati kauboj”, a ne jedan zabavni softver.

To sve doprinosi neobjašnjivom sporom tempu ove igre. Ovo je naslov koji ne možete da odigrate sat vremena sada, pola sata kasnije, sat i po sutradan. RDR2 od vas zahteva vreme i posvećenost, kao i delom otuđivanje od pravog života i sveta kako bi mogli da upijete svaki minut i trenutak ove igre. Kako igra odmiče, tempo se ne menja, kao i ta sitničavost mehanike igre, već počinjete polako da se navikavate na to. Naravno, to nije obavezno, možda dođete do trenutka kada ćete reći, okej, dosta više ovoga, igraću kada budem otišao u penziju. Svaka vrlina ovog naslova je ujedno i njegova mana, jer da bi uživali u svemu šta igra nudi, potrebno je da žrtvujete mnogo toga, a najviše i najvažnije je, vreme. Kao što smo rekli, za većinu igara je normalno odvojiti pedesetak i više sati, problem su sesije koja igra iziskuje iz vas, da odvojite u komadu.

Kako napredujete kroz chaptere ove igre, upoznavaćete nove likove, dešavaće se novi događaji, novi okršaji i mnogo više pucanja, a tu dolazimo do jedinog, možda pravog problema ovog naslova – mehanike napucavanja. Ni za šta ne bismo mogli da imamo objektivno loše mišljenje u igri, jer se sve svodi na to šta se kome sviđa i šta je kome prihvatljivo, sem ovoga. Koliko god da se igra trudi da bude na neki način simulacija života, drugi život svakom igraču, dopuštavši mu da se navikne i prilagodi ovom svetu, da sam na svome opstane u njemu, toliko ne dozvoljava da uživa u napucavanju. Postoje dva problema u ovome. Jedan je preagresivan auto-aim, gde tipkom na LT (L2 kod PlayStationa) automatski nišani u gornji deo grudi neprijatelja. Praktično možete pucati i rešavati sve sukobe totalno opušteno, bez brige da ćete ikada poginuti ili promašiti nešto. Ovo klasično ”vođenje za ruku” ne bi bio toliki problem da manuelno nišanjenje funkcioniše kako valja. Problem je u tome što je i ono ”broken” jer osnovna mehanika igre ne dozvoljava brzo nišanjenje, niti ”igra sluša” šta igrač želi da uradi u određenim trenucima (ovo se širi na mnogo više od napucavanja). Ta nepreciznost manualnih kontrola je možda i najveći, nepopravljiv problem u Red Dead Redemption 2 igri. Ovo ne bi bio problem da se ne radi o akcionoj igri iz trećeg lica, niti da se poslednje dve petine igre svode pre svega na preživljavanju i napucavanju sa neprijateljima. Pošto je manualni aim totalno neupotrebljiv, igranjem sa auto-aimom se dobija osećaj nešto gori od ”on rail shooter”-a.

Mehanika napucavanja i sitničavost, to što je sve ”pipkavo” u igri, što je iza svake akcije spora animacija, što ispred svake misije morate ”preživeti” više od pet minuta razgovora i dugačih perioda sporog jahanja do vaše destinacije. Ovaj problem možda i neće biti nešto šta će smetati igračima koji ulaze u Red Dead Redemption 2 zbog priče i celog sveta, zbog te fantastične imersije. U trenucima oni se često, nekako bacaju u senku, terajući igrače da gledaju kroz prste zarad kvaliteteta ostalih segmenta ovog naslova, ali je činjenica da on postoji i da se ne može popraviti.

Sa ”jedine” dve mane ovog naslova i završavamo ovaj, možda najduži opis na našem sajtu za neku igru. Red Dead Redemption 2 zaslužuje to, jer pored toga što igru mnogo njih nazivaju revolucionarnom, možda predstavlja devoluciju i vraćanje nekih desetak godina u nazad kada je mnogo toga po pitanju mehanike i izvođenja u igri bilo mučnije nego sada trenutno. Vraćanje u doba od pre deset godina je definitivno pravi potez za neke žanrove, ali možda ne za Open World igre koje su strašno mnogo, pozitivno evoluirale u proteklih nekoliko godina. Možemo nazvati to da se Rockstar vraća primitivnijem izvođenjem zarad imersije u svom novom naslovu, što ne mora biti obavezno loša stvar, niti dobra, za mnoge igrače.