Indiana Jones and the Great Circle (2024)

Nakon što se pokušaj povratka Dr. Indiana Jonesa na velika platna nije baš proslavio, franšiza je pronašla svoj dugo traženi sveti gral u svetu gde verujem da ga nikako nisu očekivali. Kad sam čuo da nas čeka akcioni AAA naslov sa legendarnim arheologom u glavnoj ulozi, teško je bilo formirati bilo kakva očekivanja jer smo relativno sličan koncept već videli u Tomb Raider i Uncharted serijalima. Takav naslov je morao da ima jedan poseban šarm kako bi mogao da se izdvoji i napravi veći uspeh – šarm koji bi nas bacio u neko davno prošlo vreme i podsetio nas na sve one stvari koje su prvobitnu trilogiju filmova činile tako dobrom. Na sreću svih ljubitelja – MachineGames je uspeo da nam probudi tačno to!

Kad pomislim na Indianu Jonesa, prve asocijacije su mi čuvena melodija koju svaki ljubitelj verovatno upravo ovog momenta pevuši u glavi i odevna kombinacija bič-šešir, kao i dobro poznata formula koja se sastoji od sumanutih vratolomija, večite trke sa fašistima da ne dođu do svemoćnog artifakta koji će pokoriti svet i univerzalno-smešnog spontanog humora uz obavezni strah od zmija. Kako se ta formula izgubila u poslednja dva filma, George Lucas i Steven Spielberg su rešili da uzmu stvar u svoje ruke i da nam još jednom pokažu da bez starca zaista nema udarca tako što su zajedno sa švedskim developerima stvorili remek delo od igre o kojoj danas pričamo: Indiana Jones and the Great Circle.

Sama priča je upravo ono što se očekuje od ove franšize: Indiana Jones koji po ko zna koji put ne može da sedi na jednom mestu i da obavlja svoj profesorski posao za koji ga lepo plaćaju, već koristi to što mu je neko ukrao figuricu staru ko zna koliko vekova kao opravdanje da se zaputi u Vatikan u sred Musolinijevog režima. Iako samo želi da nađe to po šta je došao i da se vrati kući, sasvim slučajno upada u situaciju da još jednom mora da spašava svet od trećeg rajha i odlazi na turneju kroz pustinje i prašume, pa sve do ledenih vrhova Himalaja, usput razbijajući glave i podsećajući nas na taj čuveni „misteriozni arheolog“ rizz zbog kog su katedre arheologije bile krcate 80-ih godina prošlog veka. Tok priče je jako pitak i zanimljiv, a poseban utisak su mi ostavile cutscene u kojima se toliko oseća uticaj čika Spielberga. Kao da mu nije bilo dosta što je jedan od najvećih režisera ikada, sad može da se hvali da je uspešno režirao i video igru. Sve u svemu, priča igre je pun pogodak za ljubitelje starih filmova i komotno mogu reći da je bolji film nego poslednja dva. Još jedna pohvala se obavezno mora izdvojiti za Troya Bakera, sad već čuveni glasovni glumac je toliko dobro „skinuo“ glas i pokrete Harrisona Forda da bi svako ko ne zna, pomislio da je legenda Holivuda tajno gucnula iz svetog grala na snimanju.

Što se samog gameplaya tiče, stvar koja me je dosta brinula na prvu je činjenica da se igra prolazi iz prvog lica kako ne bi kopirala Uncharted, međutim vrlo lepo je napravljeno da imamo treće lice gde god nam zatreba i posle toga se vraćamo u oči Indiane. Koncept igre je takav da se više oslanjamo na šunjanje nego na otvorenu borbu, tako da je combat sistem prilično jednostavan. Iako se mogu naći brojni dodaci koji ga razvijaju u zamenu za adventure poene (da ne kažem XP sistem), suštinski ceo combat sistem počiva na kombinaciji par napada, bičevanja i odbrane, međutim jednostavno u ovom slučaju ne znači dosadno i repetitivno, pa makar proveli i više desetina sati u igri. Pored tuče, u igri se koristi i vatreno oružje iz perioda pre Drugog Svetskog rata, ali sistem pucanja nije baš toliko realističan pošto je potrebno više od jednog metka u glavu za headshot i to zna da bude jako frustrirajuće, pogotovo kad neprijatelj nosi šlem pa je potrebno upucati ga 3 puta.

Što se šunjanja tiče, to je apsolutno najbolji način prolaženja kroz igru iz više razloga. Prvo, odnos sa okolinom je odrađen jako dobro i postoji jako puno predmeta koji se mogu iskoristiti za razbijanje stražarskih glava pre nego što shvate šta ih je snašlo. Drugo, health bar je jako mali tako da se otvorena tuča nikako ne isplati jer se umire posle samo par udaraca, lako je zalečiti se i postoji puno vrsta korisnih stvari koje se mogu iskoristiti ili pojesti, ali je još lakše umreti ukoliko vas okruži više od dva neprijatelja što se često može desiti.

Obavezni deo ovakvog tipa igara je i climbing sistem za koji sam ovog puta podeljenog mišljenja. S jedne strane mi se jako dopada što nisu od Indiana Jonesa pravili superheroja poput Lare Croft koja se penje kao da sila gravitacije ne postoji, već pokreti deluju mnogo realnije iako su i dalje neizvodljivi za 99.9% populacije. S druge, stamina bar je vrlo kratak i često dobijem utisak da su od Indija hteli da naprave čoveka koji nije pretrčao 100 metara od osnovne škole.

Još jedan jako važan deo igre su zagonetke koje se moraju proći što će se nekim igračima svideti, a neki će samo gledati kako da ih što pre prelete. Kako su autori predvideli takvu situaciju, napravljen je slider težine glavolomki tako da svako uživa u igri kako želi. Ukoliko samo želite  da iskusite priču ili da se tabate sa fašistima, kod zagonetki ćete dobiti toliki broj hintova da će sve jako brzo biti kristalno jasno, ali ako zapravo želite da rešavate enigme, onda vas čekaju zanimljivi izazovi.

Za dužinu igre može samo da se kaže taman kako treba. Onima koji žele da prođu samo glavnu priču će biti potrebno oko 15 sati što se u mojoj ličnoj praksi do sada pokazalo kao idealna dužina da se ispriča dobro napisana priča i dožive najjači utisci, međutim ukoliko neko želi da prođe sve side questove i istraži svaki ćošak svake regije, za takav izazov će mu biti potrebno barem duplo toliko, ako ne i preko 50 sati.

Aspekt koji od prvog momenta ostavlja vrlo jak utisak na mene je grafika. Kad sam čuo da igra uopšte  neće raditi na grafičkim kartama koje ne podržavaju ray tracing, mislio sam da je u pitanju običan marketinški trik da natera gejmere da još jednom otvore džepove, međutim takve misli sam zaboravio istog momenta kad sam pokrenuo igru jer sam ostao oduševljen onime što sam video. Boje, svetlost i celokupan izgled igre su zaista jedan viši nivo, konačno su developeri rešili da iskoriste hardware koji imaju na raspolaganju do samog maksimuma i dobili smo jednu prelepu igru nalik nijednoj do sad.

Sve u svemu, Indiana Jones and the Great Circle je igra za koju je velika šteta što nije izašla ranije jer je bez problema mogla da se bori za Game of the Year, za zapadno tržište je 2024. godina bila prilično slaba i MachineGames je propustio veliku priliku da postigne jedan ogroman uspeh koji ova igra zaslužuje.