Rimejkovanje je danas izgleda jedina stvar o kojima možemo da pišemo pošto su rimejkovi danas jedina stvar koju developeri mogu da rade. Da li znaju da to rade kako treba naravno da ne znaju zašto i pitam? Pre par nedelja Capcom nam izbaci DMC4 The Definite Deluxe Complete Edition jer je bolje da se apskejluje stara igra koja nije dobro prošla, nego da se napravi nešto novo u ovom serijalu. Jer kad Capcom pokuša da napravi nešto novo u DMC-u, dobijemo DmC:Devil May Cry – The D is Silent: Unchained. Kao što je naš voljeni DieH@rd u par navrata pisao o tom bauku koji se na kraju ispostavio kao sasvim solidan jednorog, red je da se malo osvrnemo na taj debakl što beše kosa seda, sada vrana.

Sa jedne strane, dakle, imamo Devil May Cry – uber-sexy sekačinu sa glamuroznim, nonšalantim vragolanom sa toljagom od mača koji je Guts bacio u obdaništu, sjajnu igru i jedan od najbitnijih naslova za najbolju konzolu ikada. Sa druge strane, imamo DMC.

Run
Run

Kako bi ovo poređenje bilo kompletno ali i pošteno, uključićemo celu prvu trilogiju koju ćemo surovo pustiti da očerupa prepelicu od DmC-a. Četvorku ćemo ovoga puta izostaviti, prvo zato što je Yolo zauzet čovek i nikad nije stigao da je završi, a drugo zato što ta igra ima jednu veliku manu na samom početku koju ćemo verovatno pomenuti u tekstu. A možda i nećemo. Dakle, šta je bolje, Capcomov prvenac ili poslednjenac, ako ne računamo remasterizovanu četvorku koja nam se trti ovde u poslednje vreme. Da li je Devil May Cry ona igra koje se rado sećamo i da li je DmC govno koje bi radije da zaboravimo. Jeste. Šta jeste?

3

STORYTELLING

Krećemo naravno od sineopsisa priče ili fabule radnje. Devil May Cry je priča o raskalašnom borcu na demone koji jede picu, secka čudovišta mačevima i povremeno ih buši pištoljima. DmC je priča o raskalašnom borcu na demone koji jede picu, secka čudovišta mačevima i povremeno ih buši pištoljima. Nema tu neke filozofije osim kad ima, a kad je ima, bolje da je nema. Sad kad smo utvrdili razlike u sinopsisima između ova dva naslova treba postaviti pitanje koji se od njih više drži. Nijedan, naravno.

4Da ne budemo skroz bezobrazni, potrudićemo se da pojasnimo malo ovu rečenicu kroz još jednu fantastičnu metaforu. Kad je u pitanju priča ovih igara, oba Devila predstavljaju dva veoma zgodna brucoša. Jedan je tih, misteriozan i sexy gotičar, Vrana bejbi, koji ponekad stvarno ima svoje trenutke, ali kad nešto zucne bolje da ga niko ne čuje. Drugi je gotivni hipster tebrex matori, onaj što ono kao gotivan je i stalno se žali koliko u životu teško mu je dok mu mama svako jutro kajganu sprema. Taj se trudi da stalno priča i ironičan bude jer misli da je takav mnogo pametan a ne shvata da ispada još gluplji. Prvi DMC makar ćuti i zna da ima svoje greške. Da se ne zajebavamo, jedina stvar koja je pametna u oba DMCa je traljava referenca Božanstvene komedije koja nije čak u pravilnom kontekstu. Ali baš zbog toga i ne treba da bude pametan, već zabavan. Devil May Cry više pokušava da ide na tu suptilnu varijantu, gde prikaže likove, njihove motivacije i to malo ekspozicije što ima, i ostalo je samo pičenje. Ima tu i tamo nekih neprijantih situacija, ali čak i one na kraju ispadnu simpatične jer ipak igramo igru o ubici demona, ne Šindlerovu listu.

5DmC se može pohvaliti da je pokušao da stavi osnovne nacrte prve igre u neki They Live koncept i da ga spoji sa par MTV spotova i ispriča kao veoma cheesy televizijsku adaptaciju Vriska. I to negde i funkcioniše, makar u vizuelnom smislu. U smislenom smislu nema smisla uopšte. Pokušava da se pravi pametan i da prođe kao neka satira, sa naivnim primerima koji ga prave na budalu. DmC je i dalje zabavan, ali zbog tih nepotrebnih jasampametan delova nećete imati dovoljno zaleta da se nabijete u zid, niti aspirina za glavobolju koja je nastala usled kolutanja očima. Međutim, kad se malo isključi mozak i pretvaramo se da su ovo radila jedna velika deca, onda cela stvar postaje zanimljivija. Ovo isto važi i za prvi deo. Priča je suvišna u svakom pogledu i tu je samo da nam dovoljno drži pažnju. Ono što dalje definiše ovaj serijal, a nije priča, jeste svakako…

6

DESIGN

Nećemo biti na kraj srca i napomenućemo odmah da se ovde radi o igrama koje su prave bombone što se tiče dizajna. Ninja Theory ume da radi svoj posao, ma koliko im ljudi lupali sa strane. Uspeva da iskoristi maksimum svoje generacije, i omogućava da cela igra izgleda tečno i šareno. Zahvaljujući ovim developerima smo imali malo out of the box komercijalne naslove kao što su Heavenly Sword i Enslaved, igre koje su standardne za svoj žanr, koji je malo proređen danas, ali opet sadrže jedan kvalitet i ton koji se ne viđa danas mnogo. Prvi Devil May Cry i dan danas izgleda odlično, ima skoro besprekornu izvedbu, koja kad se kombinuje sa grafikom dovodi do njegove najbitnije stvari. A to je PS2. Nisam džabe pričao da je PS2 najbolja konzola na svetu, niti ću to nastaviti da pričam bambadava. To je jedina konzola koja je (kao i cela ta generacija) imala najveću žanrovsku raznovrsnost kod igara, a da je pritom tehnologija bila dovoljno dobra da sve izgleda lepo. To danas nema, deco. Sve veće naslove iz PS2 biblioteke je dovoljno da samo proširite na veće rezolucije, očistite ih malo tu i tamo, i one su spremne za cepanje na vašim HD televizorima od trista miliona inčeva. I evra. Pored toga, Devil May Cry je imao tu sreću što ga je radio Hidekijev Resident2 tim. Činjenica da je Resi bio baziran na prenderovanim kadrovima, pomaže da se to lepo prenese na DMC. Devil možda nema prerenderovane slike, ali je princip kadriranja isti, sa povremenim švenkovanjem što znatno poboljšava celu priču.

7Devil May Cry je imao jednu nabudženu neo-gotsku atmosferu, koja je bila prilično standardna afera u to vreme, naročito kad smo imali Bafije, Čari i Ejndžele na sve strane. Zahvaljujući developerima, to i danas izgleda sjajno, čak i kad nije u svom elementu, sa svojim cheesy dark soul with liiiight trenucima ostavlja utisak neke kultne serije ili filma. DmC sa druge strane pokušava da baci ovo kroz prozor, što je potpuno razumljivo. Ninja Theory je hteo da izgradi svoj identitet unutar ove franšize i pokuša da bezobrazno skrene više pažnju na svoj cooky tim. To se svakako vidi, negde u dobrom, negde u lošem smislu. Kao što je njihov Enslaved zapravo premontirani Journey to The West, tako je DmC odjednom They Live za Hunger Games publiku, mešavina društvene satire 21-og veka i starog dobrog DMC krljanja. Kao takav, on meša sve što je danas popularno, odnosno ne popularno, nego trendy. Trendy bejbi, Street art, retro revival, socijalne mreže, Anonimusi, teorije zavere i ne daj bože šta još. DmC može uspešno da dočara taj izgubljeni fokus moderne publike, koja nešto traži 2 godine a mišljenje promeni na svakih 10 minuta i kobajagi nikad ne dobije šta želi jer više ne zna ni šta traži. Zbog toga novi DmC ima neke stvarno zanimljive i interesantne nivoe, ali ponekad pokušava da tu raznovrsnost proda kao originalnost i svestranost, ali od toga napravi nered na nekim mestima, umesto da stvori jedan koherentan i utegnut stil, kao što ima prvi Devil May Cry. Bez obzira na to, obe igre uspevaju da stvore upečatljive i stilizovane svetove, koji funkcionišu odlično u svom paketu. Naravno samo izgled igara ne bi bio dovoljan da se diferenciraju ovi naslovi, tako da dolazimo do druge bitne stvari.

8

MECHANICS

Devil May Cry je bila jedna mudovita igra. Teško je to bilo svojevremeno i to prilično. Međutim, dok se danas Dark Souls i Bloodborne bave mučenjem igrača i od njihove frustracije stvaraju fetiš, Devil je išao drugim putem. Težina se uglavnom nije bazirala na konstantnom umiranju (većinu sekvenci ponekad možete da završite tako što pustite Ebony i Ivory da džvokaju do besvesti) već čikanju i izazivanju igrača da bude što veći šmeker i glavni baja u sobi kad imate društvo.

Što se naravno nikad, nikom nije desilo.
Što se naravno nikad, nikom nije desilo.

Broj poteza i njihovo pamćenje bilo je neophodno kako bi se postigao što veći skor, ali i kako biste dokazali sebi i roditeljima da njihov predlog da svirate dugmetaru niste odbili zato što ste lenji, već zato što vas je mrzelo. Trojka je išla i korak dalje, nudeći vam različite gejmplej stilove koji su pomagali igraču da još više izdefiniše svoje prste i stil igre. Sve u svemu, bila je to jedna gruba ljubav između igrača i igre, koja se gradila polako, i učila igrača da bude podjednako vešt, zadovoljan i kul u isto vreme.

10DmC na prvi pogled ima te stvari, mada se već od samog početka vide problemi. Prvo i prvo, znatno je lakši. Ovo je verovatno bio marketing potez kako bi dovukli nove igrače, mada kad pogledamo da se heavy polako vraća u mainstream, sad već izgleda malo bezveze. Težina se može promeniti u glavnom meniju, neke su prilično bogami opasne, tako da će izazova svakako biti, ali se tu dolazi do drugog problema. Čak i sa većom težinom protivnici nisu nešto raznovrsni, a ni teški i većina samo stoji tu kako biste vi pumpali kombo, što veoma brzo zadosadi. Dodajte na to i color-coded protivnike za koje morate da koristite određena oružja, igra praktično sprečava igrača na nekim mestima da radi šta hoće i pravi svoje kombinacije. Ni bossevi nisu nešto. Barbas je možda jedini boss koji je iole zanimljiv, kako u vizuelnom, tako i u praktičnom smislu. Igru na par momenata vade Drekavci koji ne samo da su zanimljiviji od gotovo 80 posto protivnika, da su dodali još desetak u igri stvari bi bile potpuno drugačije. Devil May Cry ovde izlazi kao jača stoka, iako tu i tamo kamera može da zezne, ipak je njegov pristup bio jači, a sukobi sa protivnicima su bili malo bolje raspoređeni. Brao, Devil May Cry, nemaš greške, volim te.

11

CHARACTERS

I naravno, dolazimo do glavnog jela. Ni ovde nećemo da ga tupimo i reći ćemo da su gotovo svi Devil May Cry likovi sasvim na mestu. Danas je teško napraviti lika koji će odgovarati arhetipu, a pritom ostati upečatljiv kao jedan proizvod fikcije. Da li je to Dante, Trish, Lady, Vergilije i ostali monstrumi, svaki lik odgovara svom predviđenom kontekstu, a plus je i nemilosrdno sexy. Ovo uspeva prvenstveno zato što je Devil May Cry napravljen od strane Japanaca, sa namerom da se kapitalizuje na anime i manga fanovima. Trojka je tu filozofiju usavršila i možda ima najutegnutiji stil od svih ranijih delova. Nije ni čudo što imamo Devil May Cry anime, kad je u principu stvoren i namenjen takvom načinu propovedanja i predstavljanja cele franšize.

12Sa druge strane, ovde ga je DmC najviše nasankao. Od trenutka kad se prvi DmC trejler pojavio bilo je jasno da će Ninja Theory biti dočekan na jedan ogromni, nenormalno uzbudljivi i tvrdi crni talas negativnih komentara. Ajde to što su ostali vizuelni elementi u trejleru bili generalno drugačiji od ostalih Devila, Dante je naravno bio taj koji je popio najviše šamara. Redizajn likova je ponekad dobra stvar, ponekad i nebitna, dokle god taj lik i dalje funkcioniše. Nik Fjuri je jedan od bitnijih likova u Marvelovom univerzumu koji je tek od skoro crnac, promenu koju je dodatno naglasio i poboljšao Sem Džekson.

13
Dok ga je Mič dostojanstveno useravao devedesetih.

Dante je rešio da odustane od ReverseMJ transformacije i samo prefarba kosu u crno. Kao takav, osudio je igru na neizbežno linčovanje, bez obzira da li ona bila otkrovenje gejminga ili Road to Hell. Ali ako pogledamo ova dva Danteta, postavlja se pitanje da li novi Dante makar funkcioniše kao lik. Nažalost, ne. Redizajn lika se fokusirao više na taj shock-value koji može biti efikasan do određene mere. Međutim, ostatak lika isto ide na neku grungy emo, white trash, varijantu sa zamućenim mračnim bojama i ne omogućava liku da iskoči iz pozadine već izgleda kao mrlja na ekranu neko vreme, što je bezveze jer su nivoi uglavnom drečavi i šareni. Devil Trigger i alternativni kostimi su jedine stvari koje ga povezuju sa svojim korenima, ali se vidi da je to stavljeno kao neki bekap plan nakon što je prvi trejler sa novim Dantetom loše prošao.

Mundus je isto pretrpeo drastične promene…

Za početak, sad je Mandus.
Za početak, sad je Mandus.

…i pošto je on kao lik jedna od tih usiljenih društvenih metafora, možda čini više štete nego Dante, samo što nikad nije u prvom planu pa se kobajagi ne primećuje. Kat je generično sassy devojče, a ostatak likova (što su uglavnom monstrumi) se dobro drže, prvenstveno zato što su pravljeni i stavljeni u kontekst sveta u kome se nalaze. Drekavci kao i obično vade situaciju, jedini problem sa njima je naravno, nedostatak raznovrsnosti. Jedini koji se ovde donekle drži je Vergilije koji liči na svoje ranije inkarnacije, ali pošto je ipak blizanac ovom novom Dantetu, ne može a da ne podseti na tog novog, krv mu i seme ko ga napravi onakvog. Međutim, ako sve ovo stavimo u stranu, kakav god Dante2013 bio, makar su pokušali nešto, pa makar to bilo farbanje. Poslednji put kad je prvi Devil May Cry pokušao da menja lika, dobili smo Luciu, koja je više bila žrtva loše igre, što tek nije pomoglo, Dante je Dante. A drugi put, dobili smo ovo…

15Pomenuli smo da će se DMC4 pojaviti ovde na neki način, a taj način je niko drugi do Nero. Problem sa Nerom je u tome što ispada ne samo suvišan, već i pokazuje da Capcom više hoće da igra na sigurno. Kao što rekoh, Yolo je loš sa četvorkom, ne zna neke stvari, mada ga to ne interesuje, Dante2013 je isto tako kritikovan na prvu loptu i DmC ispašta na kraju. Da li je Nero Dantetov sin ili anderkaver tvor, ili je Sparda koji putuje kroz vreme, Nerov dizajn ili nedostatak kreativnog dizajna jasno pokazuje da se Capcom plaši igračkog gneva koji odmah stupa na snagu ako se glavnom liku slučajno presijava kosa u drugu boju osim bele. Pokušaj da se Dante bolje razvije kao sporedan lik u četvorci i sve ostalo pada u vodu, ako makar površno ne možemo da primetimo razliku između likova. Ako su već hteli da igraju na sigurno nek ofarbaju sve likove u belo pa nek se slikaju. Igranje na sigurno i rizik su u svakom slučaju krivudavi noževi sa dve oštrice, a činjenica da ni DMC4 ni DmC nisu prošli komercijalno dobro govori da oba tima saslužuju po jedan kompromis od šamara.

SSSadistic

16Šta bi na kraju bio zaključak, jerbo? Jasno je da će Devil May Cry ostati nenadmašiv i jedini pravi Devil May Cry kod hardcore fanova. Međutim, ako uzmemo u obzir da originalni Devil May Cry i DmC imaju zajedničke elemente, i ako se pogleda prezentacija elemenata i njihovo generalno korišćenje u obe igre, videćemo da su one potpuno i apsolutno različite. Ali i iste.

17Devil May Cry franšiza predstavlja možda jedan od najefikasnijih primera kako se svest igrača, njegove potrebe i odnos developera prema igračima i tržištu menja, a da na neki način opet sve ostaje isto. U prezentaciji univerzuma, kao priče o Dantetu i družini, DmC i Devil May Cry su dva potpuno različita sveta, a kamoli igre. U svom pakovanju i generalnoj poruci koju hoće da plasira igraču kao proizvod, video igra, one su identične. Danteta mi. Ta činjenica nam povremeno beži pošto imamo neku određenu dozu nostalgije prema ranijim naslovima, što je potpuno u redu prvih nekoliko puta, ali vremenom ta priča o lepšim i boljim vremenima brzo postaje dosadna.

I Max Payne 3 je sraaevo vidite.
I Max Payne 3 je sraaevo vidite.

Dante je cocky, badass motherfucker u obe igre, samo što je pre 15 godina, prikladno za to vreme, bio prikladna gothic anime bitanga, a danas, u selfi hipster Young Adult dobu, je adekvatni Zac Efron Twilight kuronja. Za vreme tih goth craze godina početkom 21-og, imali smo jednu naivnu, ali badass tepačinu. Danas imamo isto to, samo u malo prepeglanoj varijanti za milenijalce, sa pomalo trapavim društvenim komentarom i metaforama, namenjen ljudima koji zbog brauzovanja Guglom misle da su načitani. Ono što se danas zove izazovni hack&slash gameplay, pre 15 godina nam je igra predložila iz sažaljenja pošto smo otegli papke po 50 put. Kao i što smo drvili u FFVII i Mad Maxu pre ovog teksta, sve je u današnjoj potražnji igrača i stavkama koje treba da se ispune kako bi jedan naslov bio uspešan. A Ninja Theory je mislio da DmC treba da ima to što smo na kraju dobili u završenom proizvodu. Malo su se zeznuli. Međutim, da je situacija bila obrnuta, sa DmC-em kao prvim naslovom u ovoj franšizi, verovatno bi se pitali danas što je ovaj novi ovoliko težak i šta traži ovaj izblajhani šminker sa grimiznim mantilom u DMC-u.

Ninja Theory je najavio novu igru koja definitvno nije novi DmC, što znači da je njegova priča verovatno gotova. Capcomov remaster četvorke sugeriše da će u budućnosti probati da se fokusiraju na eventualni nastavak orignalnog serijala, ili novim rebootom koji više zaudara na stare nostalgične mirise. DmC je ipak od samog početka predstavljao jedan radikalan potez, koji se, kako stvari stoje, pokazao pogrešnim. Ali opet je to bio jedan žustar potez koji ima taj buntovni stav Devila, ma koliko to glupo zvučalo. Duh originalne igre je negde tu, malo ispremeštan, ali tu. Obe igre predstavljaju savršene naslove za svoje odgovarajuće vreme, prvi ima benefit tradicije pošto je on ipak sve počeo, a da li je naš Dante beo ili crn, neosporno je da su obe igre, svaka na svoj način – Devil May Cry.