John Carpenter’s Toxic Commando (2026)

Ako ste ikada pomislili da svetu fali još jedna co-op zombi pucačina, Saber Interactive je očigledno bio ispred vas jedno dve godine. John Carpenter’s Toxic Commando je igra koja vrlo jasno zna šta želi da bude. Ne pokušava da glumi duboku postapokaliptičnu dramu, ne pokušava da vam objasni ljudsku prirodu kroz raspad civilizacije, niti da od zombija napravi metaforu za kapitalizam, TikTok konzumerizam ili prosečnubabu koja ulazi u autobus bez da se pomeri ka sredini. Ne. Ovo je igra u kojoj četvoro ljudi ulazi u Hamvi, gazi zombije, puca u zombije, diže u vazduh zombije, MELJE ZOMBIJE i sluša synth koji zvuči kao da je 1987. godina, a vi ste puni besa jer vam se upravo pokvario VHS plejer dok gledate neki opskurni horor sa kioska.

I iskreno? To je sasvim dovoljno.

Saber Interactive nije studio koji je pao s Marsa pa slučajno napravio zombi igru. To je ekipa koja je već godinama prisutna u AAA i AA prostoru, sa reputacijom studija koji zna da napravi tehnički solidne akcione naslove, često sa naglaskom na masu neprijatelja, kooperaciju i generalno osećaj da vam se ekran raspada pod masnim hordama koje žele da vas smlave.

Najveći i najlogičniji reper za Toxic Commando je naravno World War Z. Ako ste igrali World War Z, već znate da Saber ume da napravi ogromne talase zombija koji se slivaju preko okruženja kao da je neko prosuo kantu besnih mrava niz stepenice. Taj njihov potpis se ovde vidi odmah. I ta horda nije samo flex sa brojem modela na ekranu. Horda je stvar u igri, braćo moja. Horda je problem. Horda je situacija u kojoj shvatite da ste sačuvali granate “za posle”, a da je to posle upravo sada i više nema vremena za filozofiju. Samo molite boga da će ih biti dovoljno.

Ono što je zanimljivo kod Toxic Commando jeste što Saber nije samo kopirao svoj raniji uspeh, nego je rešio da ga malo zakuva. Uzeo je formulu iz World War Z, ubacio malo otvorenije mape, dodao vozila, malo Snowrunner momenta sa blatom, malo sandbox strukture, i onda sve prelio sa 80s horor sci-fi estetikom. Mmmm, 80s horor sci-fi estetika! Okej, znači nemamo nikakvu revoluciju, već igru koja prosto naprosto… radi. Dakle, došli smo taman do onog “ne diraj ništa pobogu! Stoj sta tim mikrotransakcijama! Ne, ne trebaju nam ti skinovi! Dame i gospođo, imamo ga!” Nije baš grom u boci, ali šljaka!

E da, kad smo kod 80s horor sci-fi estetike, pa… haha! Priča u John Carpenter’s Toxic Commando nije komplikovana, blago rečeno, ali to joj i nije cilj. U nekoj bliskoj budućnosti, čovečanstvo ima energetski problem, pa naravno neka megakompanija (verovatno u vlasništvu Elona Maska ili Željka Mitrovića) odlučuje da je najbolja ideja da, od svih solucija, buši ka jezgru Zemlje. Umesto da su poslušali pokojnoga Tima Curry-ja, bog da mu dušu prosti, i otišli u poslednju postojbinu neiskvarenu kapitalizmom, oni su uradili upravo suprotno! Dakle, Toxic Commando je zamalo mogao biti izbegnut! Auf, ovo zaslužuje sopstveni članak!

Elem, eksperiment krene katastrofalno loše, budi neku monstruoznu silu iz dubine, svet krene da se raspada, okolina se zagađuje lepljivom crnom masom, a ljudi se pretvaraju u zombije. Naučnik odgovoran za sve to pokušava da ispravi situaciju, angažuje plaćenike, kamataše, sjudske izvršitelje i generalni talog društva. Misija odmah krene po zlu, i eto vas – u centru apokalipse, sa dovoljno municije da poverujete da imate šansu i dovoljno neprijatelja da vam igra odmah objasni da nemate.

Priča je puna B-filmske energije. Dijalozi su tu samo da vas uvedu u sledeći haos, da vam daju motiv da pređete iz tačke A u tačku B i da vam serviraju dovoljno camp šarma da sve deluje kao izgubljeni VHS klasik koji je nekim čudom dobio budžet za Unreal Engine.I to je zapravo velika prednost. Igra ne gubi vreme na pretencioznost. Ima apokalipsu u pozadini (tek nakon ponovnog čitanja ovog teksta sam shvatio koliko ovo pogrešno zvuči, prim. aut.), mete za eliminaciju, neograničenu količinu oružija da se delo sprovede. Kao ček-lista Batmetala dok se sprema u lov na meduze. I to je dovoljno, bar u ovom slučaju.

Na papiru, Toxic Commando je co-op horde shooter. Dakle, četvoročlani tim, misije, talasi neprijatelja, objektivi, odbrana lokacija, resursi, specijalne klase, gomila oružja. Ako ste igrali Left 4 Dead, Back 4 Blood, World War Z ili bukvalno bilo koju igru gde četiri čoveka viču “Upomoć, bacite neki heal pobogu!!!!” dok niko nema medkit, osećaćete se kao kod kuće. Ja znam da ja jesam.

Međutim, Saber ovde pravi malu, ali važnu promenu u strukturi. Misije nisu samo linearni koridori sa skriptovanim susretima. Mape su otvorenije, sa više prostora za kretanje, sporednim tačkama interesa, lootovanjem i istraživanjem. E sad, tu se javlja upravo ona zadrška koju sam pominjao gore, Saber nije podivljao i pokušao da napravi open world revoluciju, nego više u fazonu“možete malo da skrenete, nađete resurse, skupite dodatne delove i sebi olakšate pakao koji dolazi”.

I to je vrlo bitno. Tok misije se isključivo svodi na sledeće:

1. Uđete u zonu
2. Nađete vozilo
3. Vozite se do cilja
4. Iskočite
5. Pucate
6. Lootujete
7. Pokupite spare parts
8. Vozite dalje
9. Ponovo pucate
10. Stignete do završne odbrane
11. Shvatite da ste potrošili resurse kao da su na popustu u Lidlu
12. Molite se

Spare Parts sistem je zapravo jedan od pametnijih dodataka. Na prvi pogled deluje kao sporedna aktivnost, ali tu sam se zeznuo. U praksi, ovaj sistem često predstavlja razliku između pobede i poraza, jer je ključna mehanika koja vam mnogo pomaže. Ti delovi služe za popravku ili vraćanje vozila, otključavanje težeg naoružanja, postavljanje odbrambenih sistema i generalno pripremu za završne set-piece borbe. I što je najbolje od svega, igra mi to uopšte nije rekla. Ili jeste ali ja nisam video. Pojma nemam, preskočio sam tutorial.

Ako ignorišete istraživanje i jurite samo glavni cilj, igra ume lepo da vas kazni. Naravno, ja nisam bio taj lik, totalno nisam oteo Hamera i kašikirao u crkvu u prvoj misiji. Totalno mi verujete, u redu je, ne bih ni ja sebi poverovao! Ali iskreno, sviđa mi se taj pristup. Nije preterano kompleksan, ali tera ceo tim da razmišlja. Bar onoliko koliko je moguće razmišljati dok vas juri 300 raspadnutih leševa i neko u voice chatu urla “KO JE KAŠIKIRAO HAMERA U CRKVU?!”

Toxic Commando koristi klasni sistem za timsku podelu uloga. Tu imate tipične arhetipove:

• Strike – fokus na burst damage i agresivniji pristup
• Medic – održava tim u životu, čovek kog svi vole tek kad padnu
• Defender – postavlja barijere i kontroliše prostor
• Operator – dron podrška, revive, popravke i dodatna pomoć

Nijedna od ovih klasa nije revolucionarna. Nema ovde nekog ludog dizajnerskog otkrovenja, ali funkcionišu. U dobroj ekipi razlika se oseti. U lošoj ekipi svejedno je ko je šta, jer će neko svakako ostaviti tim bez municije i zaleteti se sam u mrak kao da snima horor dokumentarac devedesetih.

Napredovanje postoji i solidno je duboko, ali tu dolazimo do jednog od većih minusa. Oružja imaju attachment sistem, modifikacije, tier unapređenja i resurs koji se troši za dalje jačanje. To zvuči lepo na papiru, ali u praksi ume da deluje kao nepotreban grind. Posle kampanje dobijete pristojan napredak za jednu klasu, ali ako planirate da sve otključavate, da dižete više oružja, da eksperimentišete sa buildovima – spremite se za repetitivno farmovanje.

Meni lično to malo kvari ritam. Horde shooter treba da me tera da ponovo igram jer je zabavno. Ne zato što mi fali još 20.000 sluzi koja je kao valuta da bih skinuo recoil sa puške koja već radi posao.Osim toga, šta će mi pobogu sluz kao valuta, pa nisam P Diddy!

A sada ono glavno, borba. Pucanje je MASNO. Oružja imaju težinu. Neprijatelji pucaju, padaju, raspadaju se, eksplodiraju, lete, vrište a sve to uz dovoljno gory feedbacka da se osećate kao da igra vrlo svesno želi da kanališete vašeg unutrašnjeg Doomslayera dok vam ekran izgleda kao mesara posle zemljotresa.

Standardni arsenal je raznovrstan. Imate klasične puške, sačmare, eksplozivna sredstva, teže komade utoka i džebane za kontrolu mase, pa i oružja koja služe isključivo da u jednom pritisku obrišu planinu.

Najveća čar borbe je u eskalaciji. Toxic Commando zna kada je trebalo da me pusti da dišem, skupljam resurse, istražujem i pripremam se. A onda je i znala kada treba da baci sve kroz prozor i bude u fazonu: “Evo vam 4000 zombija i jedan turret, snađite se momci!”

Ti veliki odbrambeni momenti su ubedljivo najbolji deo igre. Kad tim funkcioniše, kad je mapa pripremljena, kad ste otključali zamke, kad jedan čovek drži mounted gun, drugi leči, treći spamuje eksploziv, a četvrti vozi kamion pravo kroz hordu kao da pokušava da stigne na svadbu u Aranđelovac u vreme špica na magistrali – tada igra pogađa ono što je htela od početka.

I to radi baš dobro.

Vizuelno, igra vrlo dobro prodaje svoju estetiku. Uništene industrijske zone, mutirane mase, crna sluz koja prekriva svet, dim, vatra, poreski nameti, tamna rasveta, ružne teksture u najboljem mogućem smislu – sve to stvara atmosferu koja stvarno podseća na horor sci-fi iz osamdesetih, što je cilj koji je igra pogodila u centar.

Okruženja, pored svoje funkcionalnosti, imaju karakter. Deluju kao mesta koja su postojala pre katastrofe, pa onda umrla veoma loše. Set-piece momenti umeju da budu stvarno upečatljivi, posebno kada igra baci ogromne količine neprijatelja i deformisanih struktura na ekran. Što se performansi tiče PlayStation 5 prvobitna fat verzija sa belim krilcima i jednim crvenim stikerom nosi ovu igru fenomenalno na performance modu. Ako vam je 30 fps premalo (a biće, posebno kad krene žurka na ekranu), samo promenite mod u opcijama i sve će raditi kako God-Emperor zapoveda! I da, ne zaboravite crveni stiker, konzola radi 0.5% brže! Dokazano! Ovaj stiker možete kupiti u EmuGlx shopu za samo 300 Masnih Denara.

John Carpenter’s Toxic Commando nije igra koja će promeniti žanr, ali iskreno, ni ne pokušava. Saber Interactive je uzeo ono što već zna da radi – masovne zombi okršaje, kooperativni haos i osećaj konstantnog pritiska – pa je to upakovao u vrlo zabavnu 80s horor sci-fi estetiku sa vozilima, otvorenijim misijama i jakim audio-vizuelnim identitetom. Priča je jednostavna, ali funkcionalna. Gameplay loop ume da bude zarazan, naročito kada igrate sa ekipom. Borba je snažna, eksplozivna i vrlo zadovoljavajuća, dok muzika i atmosfera drže celu stvar na okupu mnogo bolje nego što bi neko očekivao od igre sa ovako “glupavom” premisom. Ipak, repetitivnost kroz kampanju i sistem unapređenja oružija koji je jako grindy sprečava ovu igru da sija punim (toksičnim) sjajem. Ali kada Toxic Commando klikne, klikne kao šamar od mutiranog zombi kamiondžije – glasno, prljavo i vrlo efektno.