Donekle je nepošteno izdvajati vrhunske anime umetnike, kada je svako na svoj način izuzetan. Tezuka, Otomo, Mamoru Oši i Mijazaki su ljudi koji redovno postavljaju standarde svakim svojim novim ostvarenjem. I opet među svim tim genijalnim autorima sam uspeo da se ogrešim o jednog od njih. Njegovo ime je Satoši Kon, a Perfect Blue je njegov film, toliko impresivan da se prati otvorenih usta do samog kraja. U pitanju je verovatno najbolji psihološki triler koji sam ikad gledao, u rangu Hičkokovih najboljih ostvarenja. Preterujem? Možda, ali odavno nisam doživeo da me neko umetničko delo ovoliko potakne, potrese i uzbudi. Grave of the Fireflies se ne računa, a tu sam i znao šta me čeka.
Glavni lik je Mima Kirigoe, privlačna mlada devojka i član girl-benda CHAM. Kao i svaki pop idol, popularna je u određenom krugu ljudi, ali i dalje živi relativno uobičajeno. Međutim, u jednom trenutku Mima je osetila da ne može biti tinejdžerski idol doveka i da bi trebalo da krene dalje. Ubrzo napušta bend i čini svoje prve korake kao glumica, uz blagi prekor svoje menadžerke Rumi. Svaki početak je težak, ali Mimina ambicija prevlađuje strah od neuspeha. U želji da se što pre otarasi imidža tinejdž idola, Mima pristaje da glumi u sceni grupnog silovanja u noćnom klubu (naravno, ona je ta koja biva bačena pod bandu), nalik Džodi Foster u “Optuženoj”, za koji je glumica dobila prvog Oskara. Scena je odglumljena tako ubedljivo da je Rumi istrčala iz studija plačući kao kiša, a menadžer koji je najviše insistirao da Mima prihvati scenu je ostao u šoku. Međutim, drugi film Džodi Foster koji joj je doneo Oskara, “Kad jaganjci utihnu”, Mima je doživela u stvarnom životu.
Počinje serija ubistava ljudi koji su najviše uticali na Miminu transformaciju iz pop idola u glumicu. Ona sama je duboko uznemirena, ali ne samo zbog toga. Tražeći po kućnom računaru, Mima je našla sajt posvećen sebi, toliko detaljan i opširan da ju je to isprva zasmejavalo, a potom i prestrašilo. U njenoj glavi dolazi do strašne rastrganosti između onoga što je nekad bila i onoga što je sad,u toj meri da počinje da joj se priviđa nekadašnja ona. Suočena sa strašnom grižom savesti zbog stvari koje je uradila u očajničkom pokušaju da se proslavi (slikala se naga za muški časopis, između ostalog) a i zbog podsvesne želje da se sva ona ubistva dogode Mima gubi kontakt sa stvarnošću i menja ga za filmski svet iluzija. Tad kreće najkomplikovanijih dvadeset minuta radnje ikad viđenih, gde se fikcija i stvarrnost mešaju i prepliću u Miminoj glavi, dovodeći je na ivicu ludila. Istovremeno, jeziva ubistva se nastavljaju, a čovek koji je publici najsumnjiviji je član Miminog obezbeđenja, ćutljivi pripravnik sa licem ajkule ljudoždera. Mimu ubrzano potiskuje sopstvena spiritualna verzija iz prošlosti i sabija je u četiri zida, spremajući se da je zauvek ukloni sa lica zemlje, jer je Mima sama najveća prepreka sebi u vraćanju statusa pop idola.
Grafika je savršena. Baš savršena. Satoši Kon i studio Madhouse su u nekoliko ostvarenja napravili izvanrednu saradnju. Nikada nećete videti anime koji je toliko nalik stvarnosti kao što je neki Konov. Likovi su totalno realni, lica su proporcionalna, odlično nacrtana, sa neverovatno autentičnim ekspresijama. Backgroundi su vrhunski detaljni i realni, što se može reći i za enterijer. Sve je urađeno na tradicionalni način, tušem i bojom, što je za svako divljenje. Animacija je fluidna i realna do kraja, čak i pri pojavljivanju Miminog pop idol duha. Jedan kuriozitet koji izdvaja Perfect Blue od ostalih Konovih dela, koja su mahom poetične lepote, jeste neverovatna eksplicitnost određenih scena. Ono snimanje grupnog silovanja izaziva grčeve u stomaku koliko je gadno za gledanje, ali ipak su prikazi ubistava ti koji teraju čoveka da povrati majčino mleko. Ekstremno detaljan, maltene snuff prikaz oduzimanja života deluje upravo onako kako je verovatno i zamišljeno, zgražava i šokira svakog iole normalnog među nama. Čak i za anime, Perfect Blue je preteran, jer nasilje prikazuje voajerski i maltene uz kez. Ujedno, često se pojavljuju kadrovi sa full frontal nagošću glavne junakinje, često ubačeni između dva udarca nožem u meso. Smatrajte se upozorenima i ne dajte deci da gledaju.
Zvuk…jbg, takođe savršen, naročito glas glavne junakinje. Obratite pažnju na njeno polagano potonuće u depresiju koje se savršeno ocrtava tokom filma u promeni njenog glasa. Takođe, koliko puta ste čuli da neki seiyuu toliko vrišti da mu pukne glas i ostatak scene zvuči kao Hitler na helijumu? Muzika je podjednako uznemirujuća i turobna kako serija odmiče. Ovakav sinkretski spoj vizuelnog i auditivnog nisam video jako dugo vremena. Usput, američka sinhronizacija nije loša, ali posle japanske deluje krajnje neubedljivo.
Perfect Blue je nalik na Hičkokov film koji je animirao Dizni. Mada, i da je animiran kao South Park bio bi jednako ubedljiv. U svaki lik koji se pojavljuje uloženo je mnogo napora za rasvetljavanje motivacije delovanja, što posebno važi za Mimu. Od jednostavne, dobrodušne devojke Mima je postala poluluda žena progonjena krivicom i starom verzijom sebe. Pripovedanje je ipak najistaknutiji aspekt ovog dela i neverovatne situacije u nizu frustriraju do prelaska u granično stanje.
Svima kojima smeta onaj deo sa spiritualnom Mimom postaviću jedno pitanje: kako se može utvrditi koliko je neko stvaran ako je ceo taj korpus likova plod imaginacije svog autora? Sa tog gledišta, spiritualna verzija Mime podjednako je stvarna kao i “prava” Mima. Opet ja krećem sa metafikcijom, koje mi je izgleda preostalo od pisanja prošlog opisa (Excel Saga, biće re-objavljen uskoro takođe). I sam Kon u svojim delima voli da se bavi temom fikcije koja se stapa sa stvarnošću putem podsvesnog (Paprika) ili kroz umetnost (Millenial Actress).
Ako vas ovo dosad napisano nije odbilo od filma, pogledajte ga pod obavezno. Napetost i neizvestost ovog dela držaće vas na ivici do samog kraja, a možda i preko toga. Nećete uživati i ne nadajte se tome, ali ćete barem doživeti satisfakciju krajem. Razna su mišljenja o Perfect Blue, moje je da je to jedno od poslednjih iznenađenja koje je anime uspeo da mi priredi. Prokleto blizu savršenstva ideje, a u izvedbi je već dostignuto. Ujedno, remek delo, neuporedivo čak i sa ostalim Satoši Konovim filmovima. Naslov sve sam govori.
Vrhunski opis!