“Ti si mrtav, ali još to ne shvataš.”

Svako od ljudi, bez obzira na emotivnost i mentalni sklop, pamti trenutak kada je promenio mišljenje o grani stvaralaštva koja mu je kasnije postala omiljena. Ni ja nisam izuzetak. Bilo je to pre desetak godina (možda čak i petnaest), a opet se sećam kao da je bilo juče. Toga dana na našoj lokalnoj televiziji pušten je jedan sasvim neobičan animirani filmić. Da se razumemo, anime mi nije bila nepoznanica, dotle sam već gledao one old school serije na pokojnom 3K, ali sam zamišljao prosečnu anime seriju kao priču o grupi mlađarije ogromnih očiju koja pilotira robotima i pravedno tamani zlo širom sveta, galaksije ili čega već. Ništa što bih smatrao nepriličnim za svoj uzrast, mada nisam znao da sve te serije imaju zajedničko ime. E, tada je Hokuto no Ken došao i bacio me u svet nasilja, krvi, golotinje i drugih Bogu neugodnih prikaza. Tad sam prvi put pomislio “stvarno ne bi trebalo ovo da gledam, ali je zasad u redu dok sam sam u sobi”. To je bio i pretposlednji put (poslednji put sam to pomislio kad sam gledao Bible Black). Budući da sam se malo razgoropadio u uvodu, trudiću se da vas poštedim ličnih stavova u daljem tekstu, bar do pred kraj.

ŠABANEEEEE

I pored minorne prezentacije u našim krajevima, Hokuto no Ken je jako popularna i dugovečna serija u Japanu. Kako se priča privela kraju, počeli su da izlaze Gaideni (side story) koji otkrivaju neke detalje o likovima i događajima koji su ostali nerazjašnjeni u originalnoj seriji. Ta praksa traje i dan danas, četvrt veka kasnije. Osim animiranih filmova, 1995. snimljen je čak i igrani film sa Geri Danijelsom u vodećoj ulozi i pokojnim Kris Penom u ulozi Džagija. Priča počinje nakon atomskog rata, 199X godine (whew, ne bi ništa od toga). Planeta Zemlja je ostala opustošena i zagađena skoro celom površinom, mora su se isušila a zemlja postala jalova. Izvori pitke vode ili obradivo tlo postali su najveće moguće blago. Materijalna bogatstva više nisu bila od vrednosti, budući da su ljudi počeli da ubijaju bukvalno za hranu. Jednom rečju, čovečanstvo se u kratkom roku vratilo u prvobitnu ljudsku zajednicu, period divljaštva, gde najjači opstaju grabeći od slabih. Najviše na ceni je čista snaga, jer jedino ona može da obezbedi poštovanje drugih i očuvanje dragocenih zaliha hrane i čiste vode. U tom haosu jedan čovek se uzdigao da odbrani slabe i nemoćne od ugnjetavanja silnih. Njegovo ime je Kenširo, naslednik Hokuto Šinken stila.

Isprva ga vidimo kako sa svojom verenicom Juriom razgovara o svetu u kome će zajedno živeti. Razgovor prekida njegov prijatelj Šin, inače naslednik rivalskog stila borbe, Nanto Seikena. Šin iznosi stav je da Kenširo nije dovoljno snažan da zaštiti Juriu od haosa u kojem je svet i izaziva Hokuto naslednika na dvoboj koji se završio Šinovom pobedom, budući da je Kenširou isekao tetive. Šin se tu ne zaustavlja, već prstima probada Kenširoa na sedam mesta (more krvi), baca ga niz kanjon i odvodi Juriu sa sobom. Kakav dan… Par godina kasnije, dvoje siročadi, Bart i Lin, bivaju napadnuti od strane krvožednih razbojnika pod vođstvom gigantskog tipa po imenu Ziid. Lin, koja je inače nema, pušta nečujni vrisak pod čizmom jednog od razbojnika. U odgovor se pojavljuje čovek u ogrtaču koji jednom rukom ruši zgradu a drugom hvata razbojnika za vrh glave i drobi mu prokleti mozak blagim stiskom. Posle masakra ostalih razbojnika (nasilje, totalno bezumno nasilje) na čelu sa Ziidom, nepoznati čovek vraća moć govora Lin. Ispostavlja se da se to Kenširo vratio posle duge pauze. Gde je bio i šta je radio svo to vreme niko ne zna, tek Hokutov naslednik sada kreće da pronađe Juriu i da je preotme iz Šinovih šaka.

Usput se sreće sa borcem Nanto Seiken stila po imenu Rei, koji traži čoveka sa sedam rana na telu, jer mu je oteo sestru. Kenširo rešava da pomogne, ne samo zbog rešenosti da zatre zlo, već i zbog toga što zna gde da nađe čoveka koga Rei traži jer je on ni manje ni više nego Kenširov brat Džagi. Kenširo kreće u dugu potragu za Juriom, ujedno čisteći svet od zločinaca kojih se bogme namnožilo “ko mravi”. Ova potraga će ga odvesti tamo gde nije ni slutio, pred noge najstarijeg brata Hokuto, zastrašujuće moćnog i ambicioznog borca po imenu Rao. Kako je ovde reč o naslovu koji se proteže na četvrt veka, sasvim je realno očekivati da kvalitet crteža oscilira, ako već ne raste. Originalna serija je imala tipičan manir crteža osamdesetih, sa radikalnim dizajnom glavnih likova. Svi doreda su ogromno mišićavi, namrgođeni i kao isklesani u granitu. Sličan pristup video sam samo u Street Fighteru II. Mala zamerka je što je nasilje iz mange ublaženo.

‘Bem ti krastu al’ se raščešala.

To ispravlja film iz 1986. koji osim dramatično boljeg crtanja i animacije donosi i gori-more-tope-se-planine nivo nasilja. Ko je hemofobičar, nek’ obrati pažnju. Nove OVA-e, Shin Hokuto no Ken nastale od 2003. pa naovamo uvode osveženje u dizajnu likova, i mnogo bolji crtež pa Kenširo ne izgleda više kao “karikatura Stalonea za američki crtać subotom ujutro”. Jedini problem ovih OVA izdanja je sindrom “nestalo mi Indijanaca”, to jest previše pažnje se posvećuje minornim protivnicima u nedostatku stvarnog izazova (Rao, Šin, Sauter, Toki, Džuda, Falko, Kaio…). Nasilje je pedal trough the metal. Očekujte da vidite glave koje pucaju kao lubendinje, sulude količine krvi (prosečan lik je sadrži oko 50 litara pod pritiskom), eksplozije kompletnog organizma sa sve crevima i organima koji lete naokolo dok se stomak izvrće kao čarapa a oči odleću jedno na cipele a drugo u komšiluk, tranžiranje gomile ljudi na froncle, stotine udaraca u nekoliko sekundi i uopšte gomilu vrlo neugodnih scena.

Everybody chill the fuck out, i got this.

Sad malo o sistemima borbe koji su nam omogućili gorepomenute blagodeti. Hokuto Šinken je ubilački stil borilačkih veština koji se 1800 godina prenosio sa oca na sina. Suština Hokuto Šinkena je poznavanje 708 akupunkturnih tačaka i njihovo rapidno pritiskanje, što uzrokuje uglavnom jako nasilnu smrt protivnika. Mada, pritiskom na odgovarajuću tačku, majstor ovog stila može da vrati nekom vid ili sluh. Ovaj stil borbe je toliko efikasan da je odlučeno da se u svakoj generaciji Hokuto porodice izabere samo jedan naslednik koji će da prenese svoje znanje kada dođe vreme. U trenutnoj generaciji postoje četiri vrhunska borca Hokuto Šinkena: Rao, Toki, Džagi i Kenširo. Ipak, Hokuto Šinken ima i svoj antipod, stil po imenu Nanto Seiken. Ovaj stil umesto uništenja iznutra akcenat baca na tehnike rezanja, probadanja i kasapljenja protivnika vrhovima prstiju. U početku se čini da je Šin naslednik Nanto Seikena, ali se ispostavlja da postoji šest grana ovog stila, svaka sa posebnim vođom (ko će tol’ke da ih sa’ranjuje?). Kasnije se otkriva da postoje još dva izvanredna stila borbe, Gento Kouken i Hokuto Rjuken, ali o njima neću da govorim. I ovo je mnogo.

Hej ti! Jeste, ti! Da li voliš pozorište?

Karakterizacija je donekle naivna. Motiv spasavanja sveta od zla je možda pomalo prevaziđen, ali u totalnom haosu potreban je jedan ekstremno pravedan čovek da bi mogao da učini išta. Kenširo je jedan od najherojskijih likova u animeu, potpuno je beskompromisan i surov prema zločincima a pravedan i milostiv prema žrtvama. Ceo svet je generalno crno- beo podeljen na krajnje dobre i krajnje zle ljude. Ipak, kad bi se zakoni ukinuli, ko zna kako bi smo se mi ponašali. Ja svakako ne bih pesnicama uterivao pravdu, pre bih spašavao svoje premilo anoreksično dupe sisanče.

Ukoliko ste spremni da tolerišete povremene banalnosti u motivaciji i radnji, Hokuto no Ken će vam pružiti odličnu zabavu. Pod uslovom da vam takođe ne smeta krv koja se preliva s ekrana. Ipak, ne brinite da će vas toliko nasilje poremetiti. Ko je ikad klao ubojnicu od 350 kilograma (oko 15 litara krvi) zna da je anime tek naivna zabava spram real life Harvest Moona. A ko u tome uživa stvarno bi trebalo da se useli u tapaciranu sobu na neko poduže vreme.